7. poglavlje
Tek se bilo razdanilo kad ju je probudio i otišao da upregne konja.Začas se rasanila. Osećala je silno uzbuđenje. Konačno će videti taj grad gde je Andrej rođen i gde je proveo detinjstvo i veći deo života. Želela je da upozna taj zatureni deo njega. Nedostajao joj je. Činilo joj se da će se, kad ga upozna i sa te strane, u tom okruženju, sve kockice napokon složiti i da će ta velika slagalica konačno biti sklopljena, a slika potpuna. Nestrpljenje je podjarivalo njena velika očekivanja. Pažljivo je odabrala odevnu kombinaciju za taj dan. Znala je da će konačno upoznati Andrejevu porodicu i verovatno biti izložena njihovim kritičkim procenama. Kao i pogledima celog naselja, jer je Andrej namerio putovati zapregom. U startu je odbacila mogućnost nošenja kratke haljine, upravo zbog tih zluradih pogleda. Izabrala je dugu, sivu haljinu, stegnutu na kukovima heklanim pojasom. Pomalo elegantnu, pomalo boemsku. Malo više boemsku, posebno uz ravne sandale, a opet, ne previše. Tako je doživljavala sebe i takav utisak je htela da ostavi. Razmišljala je o šeširu, ali je zaključila da bi on, u tom trenutku, ipak previše opteretio kombinaciju. Začuvši dozivanje, sjurila je niz stepenice i našla se u dvorištu.
-Jesam li lepa?-upitala je koketno.
-Lepa si – sledio je jednostavan odgovor.
-Misliš li da je ovo prikladno?
Smejao se.
-Zar je važno je l’ prikladno ili ne?
-Pa…U mnogim situacijama nije važno,ali sad…Ovo je nešto drugo.
-Plašiš se reakcije mojih roditelja? Pa Lana te već zna, a moj otac te je video i u gorem izdanju, tako da nema razloga za brigu.
-Tebi je to smesno – durila se, pomalo posramljena, dok se penjala na prikolicu – Ali meni nije.
I dalje se smejao. Zaćutala je, da ne bi u besu rekla nešto što nije želela da kaže. Ali njemu je njena ljutnja bila još smešnija.
-Iva, opusti se – nastavljao je, videvši da se ozbiljnost njenog lica ne gubi dok su odmicali putem – Sve će biti ok. Lepo izgledaš. Ti si…Fina devojka. Nema razloga da se nekom ne dopadneš.
-Nisam fina-otpuhnula je kroz nos. To ga je još više oraspoložilo.
-Dobro, nisi fina. A jesam li ja fin? Vidi kakav sam..
Pokazao je na svoje neobične pantalone, laganu košulju sa podvrnutim rukavima i prsluk zakopčan preko grudi .Oko članka na desnoj ruci nosio je upletenu narukvicu. Kosa mu je, kao po običaju, bila razbarušena. Izgledao je lepo i nemarno. Kao da ga nije briga šta nosi i kako izgleda. I nije ga bilo briga. A opet, nije hteo da izgleda kao sav ostali svet. Naučila je da ceni taj njegov bunt. U početku joj se činio kao prosta želja da bude drugačiji, kao odraz nekog kompleksa. Sad joj je predstava bila mnogo jasnija.
Samo se nasmejala na tu njegovu opasku i jutro je opet postalo lepo. Još uvek nije bilo vruće. Sa svih strana se čuo cvrkut ptica i zujanje i zveketanje iz trave. Magija se izgubila na ulazu u grad. Bilo je rano, pa nije bilo previše ljudi, ali i to malo koje su sreli usput, gledalo ih je čudno. Neki otvoreno, neki ispod oka. Smetala joj tolika izloženost, kao i obično, ali ona je dolazila u paketu sa njenim predivnim ljubavnikom, tako da nije imala srca da se buni. Zaustavili su se pred svetlo plavom kapijom, uokvirenom živom ogradom, koja je zatvarala pristup sasvim običnoj jednospratnici. Isprezanje konja i smeštanje prikolice je prilično potrajalo. Andrejev otac je u međuvremenu izašao. Pružio joj je ruku i poželeo dobrodošlicu. Bio je ljubazan. Delovao je prijatno. Pitala se šta je to u njemu što je Andreja toliko izluđivalo, te se nikako nisu slagali, već prosto trpeli.
Konačno su ušli u kuću. Svetao hodnik, tamno smeđa vrata, stepenište zastrto stazama. Sve je bilo slično kao i u kući njene majke, samo sa možda, manje insistiranja na jednostavnosti koju je njena majka brkala sa prefinjenošću. U dnevnoj sobi, koja je bila spojena sa kuhinjom, dočekala ih je Andrejeva majka. Lice joj je bilo strogo, ali bila je ljubazna. Još uvek je bila dosta privlačna, uprkos tankim borama duboko usečenim oko usta i između obrva. One su svedočile o tome da joj život verovatno nije bio lak. Svima, osim Andreju, bilo je pomalo neprijatno.
-Jeste li dobro putovali?-upitala je njegova majka, tek da razbije ćutanje.
-Jesmo-odgovorila je Iva tiho.
-Putovali smo našim kabrioletom-smejao se Andrej-Vetar u kosi, sunce u očima…Šta lepše možeš da poželiš…
-Samo se ti zezaj-odvratio mu je otac, možda malo preoštro-Tebi je smešno. Voziš tu prikolicu… Zastao je, kao da je osetio da mu ton nije prigodan situaciji, a onda je dodao nešto blaže – Pomisliće ljudi da si beskućnik.
Presekao ga je ženin prekoran pogled. Andrej se pravio kao da ga nije čuo. Iva nije znala kuda da pogleda. Nelagodnost je rasla.
-Lana je na poslu?-upitao je, gledajući u majku.
-Jeste. Jeste li gladni,deco?
Andrejeva majka je očito silno želela da ispravi utisak koje su ostavile reči njenog muža. I uspevala je u tome. Taj prisni materinski ton kojim se i njoj sad obraćala činio je da se Iva oseća opuštenije. Kao da je deo svega što je okruživalo, što je možda i bila.
-O da. Itekako. Nismo stigli da doručkujemo. Šta ima?
-Ono što najviše voliš da jedeš.Nadam se da će se i…-zastala je tu na trenutak,kao da nije
sigurna kojim bi imenom trebala da je nazove-…Ivi svideti.
Nasmešila se gledajući je.Prijala joj je ta nenametljiva ljubaznost.
-Videces-Andrej se okrenuo prema njoj-mama pravi najbolju pitu koju si ikad okusila.
Ikad okusila. Iva skoro da više nije ni primećivala te specifične rečenične sklopove koje je koristio. Toliko su išli uz njega, uz sve što on jeste, da nije mogla više da pojmi zašto su je uopšte nekad toliko čudili.
-Sin me previše hvali-dobacila je žena, vadeći iz pleha nabrekle parčiće-Ali što jeste- jeste, dobro je ispala-dodala je progutavši komadić testa sa širom koji se otkinuo, potom obliznuvši prst. Smejala se. Tek tad je uočila koliko Andrej liči na nju.
-Sigurno će mi se svideti-odgovorila je ljubazno-Ja veoma volim pitu, a i verujem Andrejevom sudu, tako da…Reči su joj se istopile u osmehu koji nije mogla suzdržati. Bilo je u tom osmehu malo nelagodnosti, malo strepnje, a najviše od svega neke neodoljive sreće i topline koja ju je postepeno osvajala. Osećala se čudno, sedeći pored Andreja u dnevnoj sobi njegovih roditelja i jedući tu zaista izvrsnu pitu. Televizor je bio uključen i smenjivale su se slike neke indijske serije. Nisu mnogo razgovarali, ali više nije bilo neprijatnosti među njima. Svi su se, uključujući i Andrejevog oca, uprkos malopređašnjem ispadu, sad već ponašali sasvim prirodno. Kao da je ne vide prvi put, kao da ih se ne tiču okolnosti pod kojima se obrela u životu njihovog sina, kao da često dolazi i doručkuje s njima, gledajući seriju koja je nije zanimala. Bilo joj je malo čudno što joj ne postavljaju nikakva pitanja, a onda se dosetila da im je verovatno Andrej skrenuo pažnju da je ne ispituju.
-Odlična je pita-obratila se Andrejevoj majci, nakon što je progutala poslednje parče.
Žena je klimnula glavom, smešeći se.
-Drago mi je što ti se sviđa. Andrej je oduvek voleo pite. Stalno me je terao da mu pravim. Posebno dok je studirao. Stalno sam mu slala autobusom…
-Sećam se. Nekako bi se svi drugari sjatili u mojoj sobi kad bi mi stigla torba.
-A drugarice?-upitala je majka izazivajući ga šaljivo. Ivu je začudilo ovo pitanje. Andrej međutim nije izgledao zbunjeno.
-Pa i drugarice-odmahnuo je nehajno, potom nastavio u potpuno drugom tonu-Kad je vreme za posete?
-U dva-odgovorila mu je majka, a onda se okrenula Ivi namigujući-Vidis kako izbegava temu.
-Jeste. Zašto nećeš da pričaš o drugaricama?-prihvatila je šalu.
-Zato što nemam šta da kažem na tu temu. A šta misliš, da li bi nas pustili sad da uđemo?
-Mislim da bi. Uostalom,nije daleko, pođite,pa ako vas vrate, otići ćete kasnije i to je to.
-Dobro. Ali još je rano. Deka možda spava još uvek.
-Ma ne spava on. Znaš da ustaje čim se razdani. Kao da ima navijen neki sat unutra.
-To je tačno. Hoćemo li poći?
-Mozemo-odgovorila je Iva, sležući ramenima i prikrivajući razočaranje. Želela je da upozna tog čoveka kog je Andrej toliko voleo, ali više od svega je želela da zaviri u njegovu staru sobu, da oseti te mirise o kojima je mogla samo da nagađa, da prokopa po ćoškovima, da razgleda slike. Želela je i da vidi školu koju je pohađao, mesta na kojima se igrao, staru fabriku, groblje…Ali valjalo je ipak prvo posetiti deku. Pomirila se s tim. Nije imalo smisla buniti se.
Bolnica nije bila daleko. Peške im je trebalo nekih desetak minuta. Bilo je to malo mesto, jedva nešto veće od gradića iz kog je pobegla. Andrej je bio pomalo napet zbog predstojećeg susreta. Nije mnogo pričao. Popeli su se uz neke stepenice i začas našli u nevelikoj sobi. Tri kreveta i prozori sa navučenim roletnama. U prvom krevetu do vrata, simpatičan starčić. Leđa podupro jastucima, čita novine. Čovek pored njega spava, a treći skroz u uglu, nemo gleda u plafon. Osetila je jezu. Bolnice su je plašile. I taj bolni pogled u prazninu. Da li je to deda? Odahnula je kad je videla Andreja gde seda na krevet kraj starca što čita novine. Bio je mršav i slab, ali nije delovao bolesno. Oči su mu bile blistave i žive.
-Ma je l’ to moj kvarni unuk ili mi se čini-razdrao se starac, spustivši novine
-Biće da je on- dodao je stisnuvši mu obraze, okrećući mu glavu i zagledajući je sa svih strana On, majku mu. Šta ćeš ti ovde?
Govorio je prilično glasno i bečio oči sve vreme. Neverovatna energija je vrcala iz tog slabašnog tela.
-Ja sam deko. Došao sam da te vidim.
-Mene si našao da posećuješ! A što? Misliš da ću da umrem? Neću još, ne brini.
Ivu je prenerazio ovaj govor, ali već sledećeg trenutka, starac se ponašao kao da ništa nije rekao. Zagrlio je unuka, a onda je pogledao u nju. Brzo je prišla krevetu i pružila mu ruku.
-Ja sam Iva-predstavila se.
-Drago mi je-odvratio je-Ja sam deda ovog ludog čoveka što sedi preda mnom. Nisam znao da će te dovesti, ali sam srećan i zbog toga. Ponudio bih te da sedneš, ali nemam stolicu. Jedino ako hoćeš u tu da sednes-glavom je pokazao stolicu sa točkovima koju su verovatno koristili za kretanje do kupatila ili eventualno do terase – Nećeš? – dodao je, videvši je gde odmahuje glavom-U pravu si. Ni ja ne bih na tvom mestu. Ko zna kakvi su sve sedeli u njoj. Potpuno si u pravu. Neko se nekad možda upišao, usrao. Ko će ga znati. Ovi ovde kao peru i dezinfikuju sve, al’ ne možeš biti siguran. Tja.
-Nije to-jedva je uspela da promuca u trenutku kad je završio ovaj čudni monolog, ali starac je prekinu, izbuljivši oči prema njoj i smejući se tako da su mu se videli svi veštački zubi u vilici :
-Ma to je, znaš i sama da je to. Ne ustručavaj se što tako mislis – dodao je skoro sa čuđenjem, videvši gde se Iva pokunjila-Imaš pravo da tako misliš. Vala imaš i osnova. Ne znam zašto se sad stidiš – okrenuo se Andreju – Reci joj da se ne stidi.
-Ne stidim se-dobacila je slabašno i sve više zbunjena.
-Eto, vidiš,ne stidi se-rekao je i Andrej, kroz smeh.
-Dođi, sedi ovde pored svog čoveka-nastavio je starac, a onda je nastavio okrećući oči naizmenično prema njoj, pa prema njemu-Ovde mi je baš lepo. Hrane me, ne gnjave me. Ne dotrčavaju na svaki jauk, nekad ne možeš da ih nađeš ni po pola sata. Zagube se negde. Baš juče pozlilo ovom do mene, ja brzo u kolica, pa juri uz hodnik, niz hodnik, kao formulu jedan da vozim. Nigde nikoga. Jedva nekako pronađoh neku sestru, nepoznata mi vidim, ali nosi uniformu. Kažem ja njoj : Sestro, dođi da obiđeš ovog mog ratnog druga, ne može da se smiri nikako, samo kuka po ceo dan, te boli ga ruka, te boli ga noga, te svrbi ga lakat, te mušica mu se posrala na nos…Kaže : Ništa ti ne brini, stari, znam ja šta njega muči, sad ću da dođem da mu dam terapiju. I ja šta ću, vratim se ovamo. Ovaj pobeleo kao krpa. Glas kao u prebijene mačke. A sestre nema, pa nema. Tek negde kroz pola sata se pojavila, pa čim ga je ugledala, shvatila da je vrag odneo šalu i bacila se na posao.
-Vrag odneo tvoju šalu-dobacio je iznenada čovek iz kreveta pored, razbudivši se- Zbog tebe sam mogao da umrem. Pričaš kao navijen, a sve neke gluposti. Da te čovek pita zaštož to radiš, ne bi znao da mu odgovoriš. Pošalješ ga po pomoć, kontajući da je normalan – obratio se sad Ivi i Andreju, šireći oči i gestikulirajuci – A on tamo nalupetao koješta. I onda umesto njega, ja ispadnem lud. A ovamo umirem koliko mi loše.
-Ma nije tebi bilo lose-Andrejev deda je bio toliko ozbiljan dok je govorio da je teško bilo uočiti da li se šali ili ne -Samo si razmažen. Naučila te baba na tetošenje, pa si sav kao svila.
-Pa ja bar imam babu. Tebe je tvoja sigurno odavno ostavila videvši koliki si ludak.
-Istina, odavno me je ostavila. Otišla je u večna lovišta. Tamo sigurno nema ludih staraca, kao što smo ti i ja. Može da lovi piletinu po ceo dan. Gologuze anđele sa oreolima i bujnim kovrdžavim kosama. Ili vragove utegnute u uske, crvene pantalone od kože sa svetlećim rogovima, kao oni što ima da se kupe na vašaru. E baš takvi, ko ona mlađarija što nosi po gradu. Ne znam samo kako im one paklene vatre ne oprlje dupe.
-Ti stvarno nisi normalan-zgrozio se sused, okrenuo se na drugu stranu i nabio glavu u jastuk, mrmljajući.
-Deko, stvarno si preterao sad…-oglasio se sad Andrej, ne mogući suzdržati smeh.
-Ko preterao? Ja preterao? Ne.
I Iva se smeškala, ne znajući ni sama šta bi rekla ili mislila, niti kako se obrela kao svedok ovom sumanutom razgovoru koji je Andrejev deda vodio sa toliko šarma i harizme, da niko nije mogao da mu zameri. Čak ni sused koji je bio učesnik i potučena strana. Već nakon par minuta se okrenuo nazad prema njima i nastavljao, sve jednako praveći komične grimase :
-Ali verujte mi! Nemate pojma čega sve ima u toj glavi, a ni jezik ne zaostaje. Što na um, to na drum. Odakle mu sve to dolazi, nemam pojma. A ja se ovde samo snebivam i krstim. Blam me od sestara, od doktora, od ovog jadnog čoveka što samo spava po ceo dan, jes’ da ne može da čuje. A možda i može, ko zna, možda nas proklinje u sebi što se samo deremo i smetamo mu…
-Ma šta tu sad lupetas-obrecnu mu se živahni starac-Ogovaras me pred familijom, na šta to liči? Misliš li da će oni da veruju tebi, a ne meni?-okrenuo se prema njima-Je l’ verujete meni ili njemu? A?
Andrej se sad već glasno smejao.
-Deko, verujemo i tebi i njemu.
-Ma kako to? Ne može to tako!-ljutnju se starac.
-Tako, tako-dobacivao je komšija, smejuljeći se-Vidis da deca znaju da treba da budu pravedna, i ne da sude ‘po babu i stričevima’.
-E, ajd ćuti kad ne znaš. Kaže se ‘ni po babu ni po stričevima’.
-Ja možda grešim u govoru, a ti promašuješ epicentar.
-Eto ti ga opet-uzdisao je deka-Samo se gađa izrazima.
Okrenuo se prema komšiji,i pružio prema njemu šaku, stisnuvši palac i kažiprst u kupastu strukturu :
-Ama, kako može čovek promašiti epicentar? Epicentar je središte zemljotresa.
-Ja to onako, metamorficki-dobaci sused samouvereno.
Delovalo je da je deka sad već potpuno izgubio kontrolu. Krv mu je jurnula u lice i sav se ustresao. Pre nego što je bilo šta progovorio, Andrej ga uhvati za ramena i nežno protrese.
-Deko, ne smeš da se nerviraš. Molim te da se smiriš.
-Ama kako da se smirim! Jesi li ga čuo? Metamorficki! Kaže se metaforički! Metaforički, budalo!-urlao je na jadnog čoveka koji se takođe veoma uzbudio.
-Jeste, ne može ni on sam da se izleči tako nervozan, a ni ja.
-Šta ti znaš o mom izlečenju? Ja sam zdrav, potpuno zdrav! Jesi li čuo? Zdrav!
-Ludak-promrmljao je sused, odustajući od rasprave. Legao je, okrenuo se ponovo na drugu stranu i pokrio ćebetom preko glave.
Još malo su ostali kod deke, potom su se oprostili i otišli. Smeškali su se dok su grabili ulicama nazad prema kući.
-Deka je smesan-rekao je, bacajući poglede na njeno lice, ne bi li otkrio šta misli o svemu što se upravo dogodilo.
-Jao, lud je skroz. Ali na neki mnogo simpatičan način. Mislim da se on i onaj komšija, u stvari, mnogo bolje slažu nego što to deluje.
-Jeste, i meni tako izgleda. Svađaju se i dernjaju jedan na drugoga, a ustvari im je zabavno zajedno.
-Misliš li da sam mu se dopala?
-Mislim da on ne razmišlja previše o tome. Prihvatio te je odmah kao ‘svoju’ i to je to. Više od toga nećeš dobiti-nasmejao se Andrej.
Bila je prilično zadovoljna ovim odgovorom.
Svratili su u polumračnu radnjicu sa raznim koještarijama. Svega je tu bilo, od svećnjaka, mirisnih svećica, torbica, ukrasnih tanjira, saksija do flašica napunjenih šarenim slojevima morske soli. Odabrala je nekoliko staklenih teglica i par flašica ukrašenih živim bojama. Pažnju joj je privuklo i zvono koje je radilo na vetar. Sastojalo se od drvenog kruga kroz koji su bili provučeni kanapčići. Na kanapčićima su visile uske, metalne cevi. Kad bi se zanjihale, udarale bi jedna u drugu, proizvodeći zvonak, mističan zvuk. Andrej je teško odolevao sjaju u njenim očima, tako da je i zvono završilo pažljivo spakovano u lepoj kesici.
-Hoćeš da prošetamo malo?-upitala je, čežnjivo gledajući ulice i zgrade kraj kojih su prolazili.
-Bolje večeras, kad zahladni. Znam da i kod kuće ima stvari koje te zanimaju-dodao je.
-Da,da! Hoću da vidim sobu, slike, sve!
-E pa hajde, idemo kući, a večeras ću ti pokazati grad.
Kad su stigli kući,zatekli su njegovu majku u dvorištu. Kose vezane u rep, sa rukavicama na rukama, pažljivo je šišala živu ogradu. Delovala je smireno i posvećeno. Bila je toliko nalik Andreju po tom pitanju.
-Već ste stigli – dobacila im je nemarno, nastavljajući sa poslom.
-Aha.
-Jeste li videli dedu?
-Jesmo.
-Kako je od jutros?
-Mislim da se već vratio u staro stanje. Tvrdi da je zdrav.
Nasmejala se i dalje ih ne gledajući.
-Čudna mi čuda! – glas joj je zadrhtao – Nerazuman, nerazuman čovek…
-Ne mislim da je nerazuman. Zna on da je bolestan, samo neće da kuka nad svojom sudbinom i to je to.
-To što neće da kuka, ja shvatam – povisila je ton, mašući klestima – Ali to što neće da se leči, to ne mogu da razumem. Ne mogu.
Andreju ovaj razgovor očigledno nije prijao.
-Ako je tako odlučio, sigurno ima razloga za to. Ni ja ne bih voleo poslednje dane da provedem u bolničkom krevetu.
-Tvrdoglav si kao i on – doviknula je nemoćno odmahnuvši rukama, a oči su joj zasuzile.
-E, mama, hajde da ne pričamo više o tome. Idemo mi unutra – iznervirao se Andrej i pokazao joj da pođe sa njim.
-Dobro – odgovorila je majka pomirljivo i nastavila da seče ogradu.
Poveo ju je stepenicama do svetlo smeđih vrata. Odškrinuo ih je, onjušio vazduh, a onda ih raskrilio pred njenim očima punim žudnje :
-Nije skoro provetravano, al’ ne mari. Odmah ću otvoriti prozor.
Klimnula je glavom, zanemela od radosti. Konačno, nakon dugog, uzbudljivog iščekivanja, ušla je u carstvo Andrejeve prošlosti koje ju je toliko kopkalo, u njegovu momačku sobu. Beli zidovi bez ukrasa, ormar, udoban krevet u uglu, radni sto i kompjuter u drugom uglu. Do kraja navučene roletne. I još poneki detalj. Veliki crni kofer ispod stola. Dva povelika zvučnika na ormaru. Hrpa kablova u ćošku iza vrata. Crni tepih bez ikakvog dezena. Rupičasta, bela zavesa. Sve u svemu, tipična soba jednog mladića koji ne mari preterano za dizajn. A ni za red.
– Sedi – reče, pokazujući na uredno zategnut krevet na kom se videlo da dugo niko nije spavao.
Sela je, osećajući se pomalo razočarano. Šta li je očekivala da će se desiti kad zakorači ovde? Neko prosvetljenje, čudo? Podsmehnula se svojim naduvanim fantazijama. Zaboravila je da su najveće i najvažnije stvari uglavnom lišene specijalnih efekata i izgledaju neugledno jer im ne treba pompa da dobiju na značaju. Ali čovek im u svojoj fantaziji pridaje mnogo više sjaja i blještavila, i onda, kad se u stvarnosti suoči sa njima, bude razočaran, upravo zbog tih velikih očekivanja. Ali eto, ona je bila tako sklona preuveličavanju i čak su i ove misli koje su joj kuljale glavom bile preterane.
Uključio je kompjuter i seo na stolicu. U tom okruženju, dosta drugačijem od onog u kom je navikla da ga posmatra i sam je delovao nekako drugačiji. Bosonog, u kariranim pantalonama i beloj majici, sedeo je zagledan u uglove i prizore koji su mu i samom, verovatno, nakon dugog izbivanja postali strani i čudni, kao da im više ne pripada. Ali oni su pripadali njemu, bili su deo njega i deo njih je bio nepovratno ugrađen u njegov život, dajući mu izvesnu nijansu. U tom grmu je počivala njihova važnost. Jednu po jednu, otvarao je i zatvarao fioke, sve dok iz jedne nije izvadio hrpu prašnjavih slika. Pružio joj ih je, smejući se.
-Evo, zabavljaj se, dok ja ne pronađem ostale.
Zgrabila je slike i stavila ih na krevet pored sebe. Andrej je izašao i ostavio pritvorena vrata. Sa žudnjom je upijala sadržinu tih starih, mestimično presavijenih fotografija. Jedva je prepoznavala svog dragog na kolektivnim slikama iz osnovne škole. Sa njih je gledao mršav, smeđ dečak, bujne kose i velikih plavih očiju, nemarno obučen, u običnim majicama i izbledelim farmekama. Na slikama iz srednje škole bilo je lakše pronaći ga. Razbarušena kosa padala mu je na ramena. Tamna odeća je stvarala dramatičan kontrast sa bledilom lica i bojom očiju. Nije bilo brade, ni zulufa. Bio joj je čudan tako ogoljen. Bile su tu i slike sa kojekakvih svadbi gde je nemarnim kombinacijama, mrkim nijansama odeće i hladnim, odsutnim pogledom razbijao lepršavost i vedrinu prilike u kojoj se našao, zatim slike sa koncerata na koje je išao, slike sa proba, slike sa svirki, slike sa kampovanja, planinarenja i još puno toga. Retke su bile slike na kojima se smejao. To ju je začudilo, jer je osmeh bio nešto po čemu je njoj bio prepoznatljiv. Pitala se da li osmeha nema na slikama zato što ga nije bilo ni u životu u tom periodu ( za koji je iz priče znala da mu je bio težak ) ili prosto nije voleo neprirodne osmehe sa fotografija. Da li je i tada njegov bunt bio promišljen i smislen kao sada? Ili možda ipak ne?
Njegov ulazak prekinuo je bujicu pitanja u njenoj glavi. U ruci je nosio kesu punu starih, ofucanih slika. Andrejevi roditelji iz mladih dana. Otac vitak, obrijan i nasmejan i majka lepa, sa blagim, stidljivim osmehom u obliku mladog meseca. Zagrljeni. Zaljubljeni. Ili je to samo gluma? Lažna slika koju ostavljamo u amanet potomcima? Andrej beba. Golišav. Rasplakan. U pantalonicama na tregere, sa kapicom na glavi. Andrejevi prvi koraci. Prva jurnjava po nekoj livadi. Andrej i mačka. Andrej mazi neku štenad. Lana u krevecu, Andrejev radoznali pogled kroz rešetke. Andrej i Lana u raznim fazama. Na rođendanima. Na slavljima. Sa roditeljima i drugarima. Andrej i mali Petar, debeljuškast, sa nabreklim obrazima i natmurenim licem. Njihove mnogobrojne avanture. Prvi đački dani. Posebnu pažnju joj je privukla jedna slika. Momenat uhvaćen negde u prirodi, možda na nekom pikniku na koji su išli sa roditeljima. Andrej i Petar su imali oko jedanaest – dvanaest godina, Lana je bila nekoliko godina mlađa. Slikani su na vrhu nekog brda. Andrej je stajao skroz po strani, nekako odvojen i baš u tom trenutku je pogledao u nešto na nebu, možda neku pticu koja je proletela. Lana je bila u sredini i koketno je gledala pravo u kameru, usana smerno stisnutih u vragolasti poluosmeh. Petar je stajao blizu, ruku sakrivenih na leđima i gledao pravo u nju, tako da mu je kamera uhvatila zabrinuti profil. Bez reči je pokazala sliku Andreju. Nasmejao se i uzeo je iz njene ruke.
-Da, to je bilo na nekom izletu za neki prvi maj, čini mi se.
-Mislim da vam ova slika jasno oslikava karaktere i buduće sudbine – dobacila je, dajući toj rečenici šaljivi prizvuk.
-Misliš? – grimasa koju je napravio odavala je utisak da nije baš sasvim siguran u to što je rekla.
-Pa ne znam…Vidiš…Ti si nekako po strani, kao i sad, po strani od svih, od mase, od svega…Gledaš u nebo, nisi prizeman, zanimaju te tajne sveta, sve što postoji, dolazi, promiče, nastaje i nestaje…Lana, kao i sad, želi da se dopadne, pruža najbolje od sebe, ali je uzdržana i deluje neuhvatljiva…Bar sam ja stekla takav utisak o njoj…A Pera…Eto ga, kao i danas, stoji čvrsto ukopan u mestu, baš kao što si rekao, kao kamen. I gleda u Lanu. Ona je centar njegovog sveta…Šta misliš o ovom mom tumačenju?
-Ha, ima smisla. Sviđa mi se.
-A čekaj, je l’ Pera išao sa tobom u srednju? Ne? Pa da, znam da ga nisam videla na slikama…
-On je išao u umetničku školu, a ja u gimnaziju…Ali bile su neke slike i sa njim…Daj da vidim…
Brzo je prelazio pogledom preko svake slike i konačno se zaustavio pred jednom :
-Evo. To smo nas dvojica pred njegovo matursko veće. Gledaj kako smo smešni.
I zaista, ispred neke vitrine napunjene kristalnim čašama i tanjirima, stajala su dva prijatelja. Visoki, mršavi Andrej, razbarušene kose u farmerkama i majici i dosta krupniji, premda ne više debeo Petar, utegnut u klasično odelo sa belom košuljom i kravatom, tamne, unazad zalizane kose.
-A to je Pera? Videla sam ovu sliku malopre, ali nisam ga prepoznala…Zaista je neverovatno koliko ste različiti, a toliko ste povezani!
-Pa…Možda je čudno. Ne znam. Ovako je otkad znam za sebe. Ne mogu da zamislim da je drugačije.
Kad je završila sa razgledanjem slika, pokazao joj je još neke koje je čuvao u kompjuteru. Bile su to mahom slike sa studija i iz perioda koji su neposredno prethodili njihovom susretu. Čuvao se od toga da joj pokazuje slike sa devojkama. Ili ih nije imao, ali to je bilo malo verovatno. Nju je to, doduše, veoma zanimalo, ali nekako se sramila da mu to i pokaže, pa je ćutala. Nakon toga, pustio joj je da čuje neke ranije kompozicije. Bio je to mračan splet ambijentalnog zvuka i džeza, sa upečatljivim ritmom i zanimljivim efektima. Sve to je bilo praćeno potmulim muškim vokalom i povremenim upadima kristalnog ženskog glasa.
-Prelepo je! – uskliknula je oduševljeno.
-To sam radio sa bendom – odvratio je skromno.
-Zašto više ne praviš ovako nešto? Sigurna sam da se ljudima sviđalo, super je…
-Kako kome. Doduše, ova muzika i nije za svakoga. Ali ja više ne žudim za uspehom. Bar ne za takvom vrstom uspeha.
-Ok, poštujem to. Ali primećujem da si potpuno promenio stil…Ovo što sad radiš je takođe super, ali dosta drugačije…
-Pa da, naravno, postoji razlika. Prvo, sad sam sam, a pre sam imao bend iza sebe. Pored toga, rešio sam da koristim isključivo klavir, a ne klavijaturu.
-Zašto?
-Klavijatura daje sintetički zvuk, a klavir je mehanička naprava. Akustična gitara takođe. Štaviše, voleo bih da u budućnosti sve manje koristim ljudske tvorevine, a sve više prirodne…
-Kako to misliš?
Raširio je ruke.
-Svaki zvuk, dobro ukomponovan sa drugim, može biti muzika. Sve što nas okružuje može biti instrument. Šuplje deblo, kamenčići, voda, led, kosti, životinjski rogovi, neko povrće…Recimo tikva se ponaša kao rezonatorska kutija…
-To su primitivni instrumenti. Ne verujem da imaju mogućnosti kao savremeni-odsekla je.
-U pravim rukama, mogućnosti su neograničene.
Nasmejao se dok je ovo govorio, ali znala je da je ozbiljan.
Uhvatila je neka tuga.
-Ne znam…Ne znam zašto želiš da se vraćaš na to nakon svega što si postigao…Znaš i sam da to nikad neće biti to…
-I ne treba da bude isto…Razumeš? To je više od toga,dalje…Nešto što napraviš sopstvenim rukama ima mnogo veću vrednost nego da kupis u prodavnici za ne znam koliko para…Zamisli samo koliko tu znanja moraš da imaš, da stekneš, koliko dragocenog iskustva…Pa onda šta sve moraš da preduzmeš da bi iz toga dobio onaj zvuk i onu emociju koju želiš…
Ivin pogled je sinuo :
-Pa eto, ipak moraš da radiš nešto, da prilagodiš ono što nađeš u prirodi…
-Pa naravno.
-Onda je to ipak ljudska tvorevina, a ne prirodna. I ti si čovek, zar ne?
Osmehnuo se.
-Jeste u pravu si. Sve ti zapaziš, svaku reč sačekaš, preispitaš, a onda me napadneš njome i davis me obrnutim tumačenjima.
-Da-dodala je jednoličnim tonom koji nije odražavao nikakvu emociju – To je prirodni instrument za mučenje ekscentrika i čudaka…
Glasno se nasmejao.
-Voliš da se igraš rečima i voliš da se nadmudruješ.
-Smeta ti to? – pogledala ga je izazivački pravo u oči.
– Ne. Suviše je slatko da bi mi smetalo.
Spustio je sočan poljubac na njen zarumenjeni obraz, potom se izvalio kraj nje na krevet i povukao je u zagrljaj. Muzika se i dalje tužno razvlačila po ćoškovima sobe. Neka čudna smirenost ju je obuzela. Sunce se probijalo kroz rupe na roletnama i igralo se sa senkama na zidu. Tišina i tromost letnjeg dana se uvlačila u njihova tela, te su ubrzo utonuli u san.
Kad se probudila, kao po običaju, Andreja nije bilo. Čulo se neko komešanje sa one strane vrata, neki užurbani koraci, prigušeni glasovi. Nije joj se ustajalo, nije joj se išlo među njih. Ali ipak je ustala i naterala se da zakorači u hodnik. Glasovi su dopirali iz dnevne sobe.Na prstima se dovukla do otvorenih vrata i tiho pokucala u dovratak. Tamo su sedeli Andrej, njegova majka i Lana. Prožela su je suprotstavljena osećanja. Istovremeno joj je bilo i drago što je vidi i neprijatno. Pozdravila je i sela na dvosed, pored Andreja koji je vodio živahan razgovor sa majkom. Lana je bila ćutljiva, kao i Iva, i izbegavala je da je pogleda. Jasno je bilo da nešto nije u redu.
-Šta je s vama dvema? – upitao je Andrej, obgrlivši Ivina ramena – Čudne ste. Lana, kako je moguće da ti ćutiš?
-Eto,moguće je – odbrusila mu je, blago se zarumenevši, i dalje izbegavajući da ih pogleda.
-Zaista, ne ličiš na sebe. Da nisi bolesna?
-A ti baš ličiš na sebe. Zbijaš bezvezne sale i ne znaš kad treba da se zaustaviš.
-Uh, ovo je baš nešto ozbiljno – smejao se Andrej, sve bolje raspolozen – Da nisi nešto ljuta na nas?
-Ne – odbrusila je kratko.
-Šta je onda?
-Sve je u redu, Andrej – ponovila je hladno, a onda počela da priča, obraćajući se majci, o nekoj koleginici s posla čije dete boluje od neke retke bolesti.
-Planiramo da osnujemo udruženje za obolele od ove bolesti. Cilj je da podignemo svest ljudi o tome, kao i da pokušamo da prikupimo neku pomoć za lečenje.
-Lepo, draga. Nadam se da ćete uspeti u tome.
-Mnogo je strašno kad su deca bolesna. Gledaš ih tako besmoćne, a nemaš načina da im pomogneš. Niti na koga da se osloniš.
-Koja je to koleginica? – ubacio se Andrej.
-Ne znaš je.
-Moguce – okrenuo se Ivi – Ja baš i ne poznajem mnogo ljudi.
-Ni ja ne poznajem mnogo ljudi u mom gradu – nasmejala se.
-Petar se ponudio da pomogne – dobacila je Lana.
-Baš lepo od njega – primetila je majka.
-Petar je uvek tu…Za ljude do kojih mu je stalo – dodao je Andrej i pogledao izazivački Lanu pravo u oči.
Izdržala je njegov pogled.
-Svaka pomoć nam je dragocena – odvratila je.
Nešto kasnije, nakon što su ručali, Lana ju je sustigla u hodniku i povela u dvorište. Tamo je posela na stolicu i započela razgovor polušapatom.
-Mnogo sam ljuta na tebe, da znaš.
Bila je zatečena ovim iskrenim prizananjem. Nije znala šta da kaže.
-Imala sam drugačije mišljenje o tebi. Nisam mogla da poverujem kad sam saznala da si ostavila Andreja i tek tako otišla.
Zaustila je nešto da kaže, da objasni sebe, da se opravda, ali osećaj uzaludnosti je zaustavio i usna su ostale stisnute, pogled ukočen.
-A onda si se vratila – nastavljala je Lana, sa svojom uobičajenom direktnošću koja je razarala – I šta sad hoćeš? Zašto to radiš? Zašto se igraš sa mojim bratom?
-Ne igram se! – skoro je viknula.
-Tise, čuće nas. Mnogo si me iznenadila i zbunila. Obično se ne varam kad su ljudski karakteri u pitanju, ali ti…Ti si tako čudna. Ne znam šta da mislim.
Iva je i dalje ćutala i gledala u nabujali travnjak, mestimično prošaran cvećem. Lana nije skidala pogled s nje.
-Dakle? Nemaš šta da kažeš?
Ton joj je bio drzak i nervozan. To je razljutilo Ivu.
-To bih i ja tebe mogla da pitam – odbrusila je grubo.
-Šta to?
-Zašto se igraš…Sa Petrom…
Lana je zaćutala, izbuljivši ogromne plave oči u nju. A onda se povratila.
-Kakve veze to ima sa ovim? Zašto to potežeš? I sa kojim pravom se mešaš u moj život?
-A sa kojim pravom se ti mešaš u moj život?
-Andrej mi je brat!
-Andrej je čovek kog volim. Ne igram se s njim. Uostalom, on je odrastao, nije dete. Da je tako, on bi to znao i ja sad ne bih bila ovde, zar ne?
-Ne znam. Muškarci slabo razmišljaju kad su žene u pitanju, prepuštaju se instinktima i željama.
-Nisu svi muškarci isti.
-Šta hoćeš da kažeš?
-Pa to…Da ti svoje iskustvo sa Petrom sad projektuješ i na moju i Andrejevu vezu…Ti, u stvari, nisi ljuta na mene…
Iva se sad nagnula unapred, zlosutno približavajući svoju glavu Laninoj. Osećala je opojan zadah moći kako je obuzima i oduzima joj ono jezgro dobrote koje je čuvala u sebi.
-Nego na koga?
-Na sebe si ljuta. Sebe osuđuješ što ne znaš šta hoćeš i što time mučiš čoveka koji je spreman na sve, samo da bude sa tobom.
Osetila je Lanin trzaj i blagu drhtavicu dok je govorila :
-To nije tačno. Ne znaš sve i ne možeš da sudiš.
-Meni tako izgleda – dodala je Iva pomalo umorno – Kao što i tebi moje ponašanje nije shvatljivo i deluje kao igra.
-To nije istina! – ponovila je kao da je nije čula- Ja nisam takva osoba, ja…
Osvrnula se oko sebe, kao da traži oslonac za koji će se uhvatiti.
Ljutnja i probuđeno zlo su još uvek tinjali u njoj. Želela je još koješta da joj kaže. Da je ubada zaključcima koje je izvela na osnovu ono malo informacija koje je dobila od Andreja i u čiju istinitost, ali i jednostranost, doduše, nije sumnjala. A onda ju je uplašila sopstvena pakost. Pretvarala se u zver kad se osećala povređeno ili nepravedno napadnuta. Lanin izgubljeni pogled ju je rastužio. Osetila je kajanje. Utom je, srećom, naišao Andrej i razgovor je promenio smer. Ali još dugo je osećala Lanin vatreni pogled na svom licu, premda se nije usuđivala da je pogleda.
Predveče ju je njen dragi poveo u obećanu šetnju. Nebo je polako poprimalo tamne nijanse. Sunce je umiralo u lokvi jarko narandazste svetlosti. Prvo su otišli do groblja, da ih mrak ne zatekne tamo. Šetali su mirnim uličicama uraslim u travu. Sa obe strane su ih gledala ukočena lica. Pitala se zašto niko na grob ne stavlja nasmejanu sliku, zašto su te slike na spomenicima uvek ozbiljne i tužne. Zar niko od tih ljudi nije živeo srećan život?
Zar je tuga onih koji su ostali trebala da bude još više pojačana tim strogim izrazima lica sa pozadine od tamnog mermera?
-Staze mog detinjstva – rekao je Andrej sa dozom podsmeha.
I ona se nasmejala. Odnekud iz daljine dopiralo je oštro kreštanje sanjivih svraka. Bilo je neke tihe tuge u toj rečenici, nekog prisilnog mirenja sa čudnim perspektivama sopstvene sudbine. Zaustavili su se kraj jednog praznog placa. Samo crna, metalna ograda ga je odvajala od ostatka groblja. Nije bilo cveća, niti drveća.
-Tu će deka ležati… – kratko je rekao.
Klimnula je glavom, ne pronalazeći reči pogodne za odgovor. Ćutali su. Već se smrkavalo i zrikavci su počeli da se oglašavaju iz trave. Ćuteći su i gazili prema izlazu. Onda ju je poveo do stare fabrike. Bila je baš kao što je zamišljala : siva, sa velikim prozorima sačinjenim od manjih staklenih kvadrata, mestimično polupanih. Kroz ogradu se naslućivalo zapušteno rastinje kako probija beton. Spretno se popeo na nju i za tili čas se našao u fabričkom dvorištu. Sledila ga je. Bludeli su usamljenim, betoniranim stazama u polumraku. Jasno je osećala oporu magiju tog napuštenog mesta, svu samoću i tugu koju je donosilo sa sobom i čije je korene jasno pronalazila i u sebi. Pogledala je Andreja. Nije joj delovalo da oseća isto što i ona. Gledao je u sivi fabrički zid zainteresovano, ali skoro nehajno, kao u nešto što mu budi lepa sećanja, ali je toliko svakodnevno da ne izaziva ushićenje. Uočila je i tu, još jednu razliku među njima. Ona je na stvari gledala kao na misterije čije dubine tek naslućuje i treba ih istražiti da bi doprla do neke velike istine o svetu, ljudima i samoj sebi. On je,naprotiv, na sve gledao kao na izvor konkretnog zadovoljstva ili stepenik ka ostvarenju cilja. Uzbuđivala ga je vizija krajnjeg rezultata, a ne sama misterija.
-Slikaj me ovde – doviknula mu je uzbuđeno. Tako su dobili sumračne, samotne, skoro zastrašujuće fotografije njenog zlokobno mirnog lica i tela prepuštenog melanholiji sutona. Polupani prozori zjapili su nad njom poput čeljusti kakve zveri. Poludivlje rastinje uvijalo se oko njenih nogu. Ubrzo je postalo previše mračno, te su odlučili da prestanu sa fotografisanjem i nastave put centra. Tamo joj je pokazao svoju nekadašnju osnovnu i srednju školu, park u kom je svojevremeno provodio besane noći uz pivo i druženje, klub u kom je nekad svirao, mesto gde se smeštaju vašardžije kad dođu u grad i još mnogo zanimljivih lokacija. Na kraju su završili sedeći na stepeništu koje se spuštalo do reke, nadomak mosta. Noć je već uveliko osvojila nebo i veliki žuti, još ne sasvim pun mesec, treptao je ponad njihovih glava. Sitni talasi razbijali su njegov odraz u vodi na hiljade svetlucavih kristala.
-Lepo je ovde – prozborila je tiho.
-Jeste. Ima nečeg u ovom gradu što me drži, premda ne mogu reći da ga volim.
-Ja svoj grad mrzim – namrstila se.
-Mora da imaš i neka lepa sećanja.
-Ne. Ne mogu da setim. I to što je bilo lepo, bledunjavo deluje naspram ružnih stvari.
-Možda zato što svoja osećanja previše vezuješ za ljude. A ljudi se menjaju. I onda kad te iznevere i izmuče, ništa te više lepo ne vezuje za njih. Niti za svet. Vidiš li tu opasnost?
Gledala je pred sebe ćuteći, a onda je progovorila :
-Da ,u pravu si, sad vidim.
-Treba da okreneš ka spolja, ne ka unutra. Mesta čuvaju tvoja sećanja neizmenjena. Konzerviraju ih u vremenu. Evo, vidiš sad ovo mesto na kome smo? Lepo ti je ovde sa mnom, zar ne? A sutra ti već možda više neće biti lepo sa mnom. Razočaraću te.Izneveriti. I ako svu lepotu življenja povežeš sa mnom, kad se ja isključim, neće ti ostati ništa za šta bi mogla da se uhvatiš. Razumeš? Utonućeš u besmisao. Pomislićeš da sreća ne postoji. A ovo mesto će mene, recimo, uvek podsećati da sam nekad bio srećan sa tobom, čak i ako više ne budeš tu. I biću srećan što sam proživeo taj trenutak sa tobom.
-Ali ne, ne! Ne mogu da prihvatim takav način razmišljanja! Prava sreća je ona koja traje, na kojoj se stalno radi, u koju se ulaze napor. Samim tim što je prestala da postoji ta sreća, znači da je bila lažna.
-Ne. Ne možeš biti tako isključiva. Naša ličnost se menja i razvija ceo život. Ono što danas smatramo ljubavlju i srećom, možda sutra nećemo. To ne znači da je ono što smo osećali bilo lažno.
-Ne znači, ali nije bilo pravo. Pravo prijateljstvo, prava ljubav. Kad nekog zaista volimo, kad su nam suštinske vrednosti iste, spremni smo da prođemo sa njim sve faze, i svoje i njegove. Spremni smo da se menjamo i prilagođavamo.
-Dakle, prema tvom mišljenju, prava ljubav je bezuslovna?
-Da. Kao što volimo svoju decu, tako treba da volimo i svoje ljubavnike i prijatelje. Za mene je veći izazov i mnogo teže, a samim tim i veća stvar bezuslovno i duboko voleti odraslu osobu sa svim manama, otporima koje ti pruža, problemima koje ti stvara, nego krhko i zavisno biće kao što je dete…Lako je voleti svoje dete. Čik voli toliko silno nekog ko nije deo tebe. Za mene je takva ljubav, kad se ostvari, mnogo iskrenija.
Zamislio se na trenutak.
-Suštinski se slažem, ali nije tako jednostavno.
-Kako to misliš?
-Uvek očekujemo nešto zauzvrat, čak i od svoje dece. Očekujemo da ispune naša očekivanja – iscerio se – A kad ih ne ispune, volimo ih i dalje, ali nas nerviraju i kinjimo ih za svaku stinicu. Posebno kad odrastu.
-Nerviramo često i sami sebe. To ne znači da se ne volimo – rekla je, a onda zastala, jasno osetivši sumnju u sopstvene reči.
Dugo i uporno ju je posmatrao. Pogled mu je bio nasmejan, ali kao da je oklevao da kaže to što je naumio.
-Reči ću samo jedno, a to sam rekao i pre…U vezi tebe…Ti imaš prilično jasne i izgrađene stavove, promišljene i lepo razrađene…Oduševljavaju me tvoji pogledi na svet, zaista…Ali ne znam, u stvarnosti, sve je to nekako zamućeno. Traljavo primenjeno. Potisnuto kojekakvim strahovima i tim nekim neumerenim temperamentom koji vreba iza nesigurnosti.
-Šta hoćeš da kažeš? – prekinula ga je nestrpljivo.
-Ukratko to da ne primenjuješ te stavove koje si mi iznela i da bi možda trebala da poradiš na tome.
-Na čemu konkretno? – sve više se zbunjivala i to ju je ljutilo.
-Na bezuslovnoj ljubavi prema sebi, recimo?
-A prema tebi?
-Ne moraš mene bezuslovno voleti. Ja sam spreman da se borim – dodao je sa osmehom.
-Zezaš me. Još ćemo se posvađati na kraju ovako lepog dana – uzviknula je, potiskujući bes i pružajući ruke prema mesečini.
-Nemoj, dodji – privukao ju je u zagrljaj. Pokušavala je da se izmigolji, ali stisak je bio previše čvrst. Sve vreme nije prestajao da se smeje i to ju je nerviralo.
-Zašto se smeješ?
-Zato što si mnogo slatka.
-Ne želim da budem slatka – nadurila se.
-Zbog toga si još slađa.
Još neko vreme se mrštila, a onda je popustila.
Krevet u Andrejevoj sobi je bio tesan za njih dvoje, ali su se nekako smestili. Beli zid u neposrednoj blizini nosa zaustavljao je protok vazduha i gušio je. S druge strane je gnječilo Andrejevo toplo telo i ruka prebačena preko njenog stomaka. Znala je da će noć provedena u ovom položaju biti teška, ali odlučila je da izvuče najbolje iz nje. Bilo joj je toplo i bila je srećna.
