8. poglavlje
Ritam života u njihovoj osamljenoj kućici na kraju sveta naglo se ubrzao narednih dana. Posla na imanju bilo je više nego ikada. Ludak je još pre njenog povratka odradio veliki deo posla. Ostava je bila puna pasulja, krompira i sočiva. Zamrzivač pretrpan boranijom i graškom. Paprike su spakovane u turšiju, paradajz u flaše. Jedno po jedno i voće je pristizalo. Iva ga je volela, te se po ceo dan besramno sladila svežim ukusima. Posebno je uživala u jabukama.Snažnim zagrizima je probijala njihove tanke korice i zubima uranjala u sočna, hrskava tkiva. Obrane, pakovali su ih u burad, zastirali slamom i ostavljali za zimu. Od svežih su pravili sok, kompote i mirisne pite. Berba šljiva bila je još obimnija. Deo su oterali u Petrovu hladnjaču, a od ostatka su napravili džem i kompot za zimu. Višednevni posao ju je iscrpljivao, ali bilo je neke magije u svemu tome. Slatki mirisi ukuvanog voća ispunjavali su večeri. Cvrčci su i dalje izvodili svoje spokojne letnje tonove, ali već se i u njihovim napevima osećao izvestan umor. Sve ovo je bilo novo za nju i samim tim, uzbudljivo, ali brzo je poželela da malo stane, da se osvrne iza sebe, da se vrati nekadašnjem mirnom životu ispunjenom maštanjima i promišljanjima o svetu i ljudima. Andrej je, doduše, nije terao da radi, ali nije je ni štedeo. Kao da je hteo da joj predoči svu surovost života na društvenoj margini i sve žrtve koje se moraju podneti zarad te slobode koja mu je bila potrebna. Njemu, ne njoj. Cenila je taj gest. Bilo je jasno da ne želi da je zavarava i koristi trikove da bi je zadržao. Iako je sve jasnije osećala i shvatala veličinu koji je taj postavljeni cilj imao za njega, sve češće je osećala i to da nije u stanju da deli sa njim tu strast, da se ona nije odrazila u njenom iskustvu, da nije postale deo nje. Da je tu gde jeste isključivo zbog njega. Naravno, bilo joj je jasno da taj motiv neće biti dovoljan za ceo život. Ta misao ju je plašila, pa ju je potiskivala. No, ona se uporno vraćala, posebno u trenucima kad su napori koje je preduzimala prevazilazili njenu snagu i izdržljivost. Svoje strepnje je iskazivala kroz stihove :
-Tamo negde, gde obesni vetar izvodi svoj iskonski ples kroz kukuruze – pisala je – i kovitlace baca, te besomučno huče, među zidove, stojimo ti i ja.
Zastala je, podigla pogled sa sveske i pustila ga da bludi po kukuruznom polju, zaustavljajući se na siluetama strašila razbacanim po njemu. A onda je opet oborila pogled i ruka je sama krenula da piše :
-Ukočeni i uspravni. Dve krpene lutke. Dva strašila.
Ruka je zadrhtala trenutak pre nego što je nastavila da ispisuje nadošle misli :
-I pitam se šta to drži ovu moju slamnatu ruku u pokrovu tvoje. Kuda me to vodiš? I zašto te sledim kroz ludilo i mrak? I kad stignemo na to obećano mesto, hoće li sve biti savršeno jasno tad?
Olovka opet kao da je postala preteška za njene zanemoćale prste. Čelo se namreškalo pod teretom nejasnih slika koje je pokušavala da izoštri.
-Ili ću poželeti da još jednom pređem sav taj put bez tebe – nastavljala je odlučno, savladavši slabost – preko močvara i jama? Hoću li osećati ovu istu sreću na tvojim rukama? Ili ću morati da sledim svoj put… -još jedna stanka je usledila – sumorna i sama? – završila je.
Premda su se oboje trudili da to izbegnu, povremene svađe su bile neminovne. Doduše, sa Andrejem se nije bilo lako posvađati. Retko je bio toliko izvan sebe da je gubio kontrolu. Pored toga, davao je sve od sebe da se ponaša u skladu sa svojom ulogom starijeg i zrelijeg člana njihovog malog domaćinstva. Skoro uvek je bio iznad situacije, osmehom i šalom je rešavao većinu sukoba i sve u svemu, Iva ga je retko viđala zaista iznerviranog. To je imalo i neke loše posledice. Njoj je, naime, takav njegov stav ostavljao prostora za izmotavanje i izbegavanje odgovornosti. Ipak, nije to previše zloupotrebljavala. Bila mu je suviše zahvalna zbog tog razumevanja koje je pokazivao spram njenih nesigurnosti i nedostataka. Niko pre nije bio tako dobar prema njoj. Zahvalnost je pojačavala njenu ljubav, a zajedno su ublažavale njenu eksplozivnu narav i oplemenjivale njenu ličnost.
Septembar je naneo zlato i bakar na krošnje. Dani su i dalje bili veoma topli i sunčani, ali su noći postale osetno hladnije. Izjutra je sa prozora svoje nekadašnje sobe posmatrala brda kako rude na horizontu obasjana suncem, zaslepljujući je crvenkastim odsjajem. Premda je od svog povratka spavala sa Andrejem u njegovoj sobi, volela je s vremena na vreme da se vrati u tu tavansku sobicu i priseti čarobnih trenutaka provedenih u njoj. Bila je to soba za razmišljanje, baš kao što je rekao Andrej kad ju je prvi put doveo tu. Svet je drugačije izgledao posmatran sa te visine.
Kukuruzi su se bližili tački dozrevanja. Teški, duguljasti klipovi, zaogrnuti listovima, čekali su da budu ubrani. Iz suženih vrhova navirale su vlasi u zemljanim tonovima. Prisetila se jednog od tih ranih jesenjih dana kako je u detinjstvu volela da ide kod rođaka na selo i da pravi lutke od tih klipova. Začas se našla među ogromnim stabljikama i ubrala nekoliko sa nitima u raznim nijansama od boje zrelog žita, preko smeđih tonova, do intenzivno crvene. To je bila kosa. Markerom je iscrtala oči, nos i usta i lutkice su bile gotove. Naređala ih je na što i spontano počela sa smišlja priče i situacije kojima bi ih povezala.Najčupavija od svih, sa buljukom tamnih, svilenkastih vlasi, bila je, naravno, ona sama. Imala je velike, razrogačene oči, dugačke trepavice i usne zgrčene u tužan izraz. Lutka sa nešto svetlijom kosom, mirnim, ozbiljnim pogledom i blagim osmehom, bio je Andrej. Čudno su izgledale te dve lutke jedna pored druge. Kao dva potpuno različita sveta u sudaru. Kontrola i razularenost. Spokojstvo i drama. A opet, bilo je jasno da pripadaju jedan drugom, na neki uvrnut način. Ona je tresla zgradu i spasavala ih od monotonije. S druge strane, on je imao dovoljno snage da je zaustavi kad pređe granicu i vrati stabilnost.
-Da li je taj recept dovoljan za večnost? – pitala se, grabeći neobične lutkice i zamišljeno ih posmatrajući.
Kopala je po sopstvenim dubinama, ali nije mogla da nađe odgovor.
-Iva, Iva – pričala je teatralno, bezuspešno pokušavajući da imitira Andrejev glas i tresući lutkicu sa njegovim likom koju je držala u levoj ruci – Zasto si tužna, Iva? Zar ti nije lepo sa mnom? Pogledaj, zar nemamo sve što nam treba? Nemamo toalet papir, nemamo glupi televizor, nemamo normalan šampon za kosu… Ali imamo slobodu! Imamo našu ljubav! Imamo ceo svet! Zašto si tužna, Iva?
Lutka sa njenim likom je i dalje smušeno ćutala.
– Ta reci nešto – nastavljao je kukuruzni Andrej – Zasto ćutiš? Znam da imaš mnogo toga da mi kažeš…Zar nisi srećna?
-Srećna sam – progovorila je konačno i druga lutka, setnim, melodramatičnim tonom – Srećna sam,ali nisam zadovoljna. Eto. Nisam zadovoljna svojim životom. Nikad nisam bila zadovoljna. Nisam bila ni srećna. Sad sam barem srećna, tako da je podnošljivo – uzdahnula je na kraju.
-Ali, rekla si da je ljubav dovoljna. Da ćeš učiniti sve da bude dovoljna.
-Jeste, rekla sam. Rekla sam. I ostajem pri tome. Učiniću sve.
Uporni osmeh na licu lutke-Andreja bio je u suprotnosti sa tugom koja se sada osećala u glasu :
-Ne ide na silu, Iva. Ništa ne ide na silu.
Zagledala se u taj osmeh, pokušavajući da prodre ispod njega.
-Bože – pomislila je – Pričam sa kukuruzom! Kako je sve ovo blesavo!
A opet, nije li tako bilo i u stvarnom životu? Andrej se smešio i kad je bio tužan, a ona…Ona je bila tužna i kad je bila srećna. Potpuno uvrnuto.
Bacila je lutke na sto. Zajedno s njima, odlučno je odbacila i sumnje i preispitivanja. Setila se lekcije koju joj je Andrej održao kad se, nakon bekstva, vratila njemu. Izabrala je ovaj put. Ako odustane, znala je, kajaće se. Mora naći način da ostane na njemu.
Ubrzo je počela i berba kukuruza. Vremena za mučenje sebe bilo je sve manje.
-Zašto ti nikad niko osim mene ne pomaže? – upitala je gledajući kako skida poslednje strašilo i odlaze ga pored kapije.
-Ne želim ni od koga da zavisim. A i nije ovo previše posla – slegnuo je ramenima – Godinama sam sve radio sam.
Gomila nabacanih slamnatih tela sa zastrašujućim licima i odrpanim, lepršavim krpama koje su na vetru izgledale tako moćno, sada su tvorile bizaran i nekako tužan prizor. Bile su nalik izmučenim telima logoraša iz Drugog svetskog rata, onakvim kakve ih je pamtila iz istorijskih knjiga i televizijskih emisija, nabacane u zajedničke grobnice. Nije mogla da odvrati oči od njih. Kad su i vetrove igračke iščupane iz zemlje i odložene, navukla je gumene rukavice, zgrabila košaru za odlaganje klipova i zaronila u kukuruzno more sa osećajem nekog čudnog uzbuđenja. Suvi listovi su prijatno šuškali u dodiru sa njenim telom. Nešto dalje,više je slutila nego zaista videla Andrejeve pokrete. Stabljike su se povijale i izvijale u stranu pod pritiskom njegovih ruku i tela. Čuo se rezak zvuk kidanja i odvajanja klipova,potom udarac u drveno dno korpe. Zaneli su je svi ti zvukovi, mirisi i osećaji. Utonula je u neku mističnu prazninu koja je pojačavala njen osećaj povezanosti sa svetom. Parče neba ispresecano vršnim listovima činilo joj se nestvarno plavo i spokojno. Tek poneka ptica ili beli trag zaostao od prolaska aviona je remetio tu plavetnu monotoniju. Nije joj se počinjalo sa branjem. Nije joj se razbijala ta magija. Ali sve bliži i snažniji zvuk njegovog napredovanja ju je vratio u stvarnost. Bacila se na posao. Andrej je više puta odnosio i svoje i njene košare, praznio ih i ponovo vraćao. Završili su brzo i iznenađujuće lako. Kukuruz su smestili u ambar da se suši. Strašila su sklonjena u podrum, uvijena u debelu, prljavo belu tkaninu. Uveče, sveže istuširani i sa prijatnom utrnulošću u nogama, sedeli su na terasi i posmatrali nebo osuto zvezdama. Mesec je bio tek prešao punu fazu i svetleo je nalik zagriženom, potom bačenom limunu. Kao i uvek, imao je pesmu prigodnu situaciji. Svirao joj je Harvest moon od Nila Janga.
-Because I’m still in love with you. I wanna see you dance again… – pevao je, pokazujući očima i telom da zaista i zaigra, što je odbila sa osmehom.
-Umorna sam – odmahivala je glavom.
-Because I’m still in love with you…- njegove oči su i dalje nežno zahtevale, tako da je zaista i poželela da to učini, ali nešto joj nije dalo. Nešto je prikovalo njeno telo za fotelju. Neko ustručavanje, neki stid od tolikog opuštanja i prepuštanja osećanjima. Iako su njene noge poigravale u ritmu i vukle je da ustane i bude to što jeste, ona je i dalje sedela, smešeći se.
–…on this harvest moon – zavrsio je pesmu sležući ramenima, odustavši od nagovaranja. Potom je ostavio gitaru, nagnuo se nad nju i poljubio je u obraz, ovlaš joj dodirnuvši ugao usana. Poljubac je tupo odjeknuo spram noćne tišine. Zadrhtala je. Pomalo od hladnoće, pomalo od nekog osećanja nemoći koje ju je obuzelo. Njegova blizina joj je uznemirila čula, iako je bila već naviknuta na nju. Ali sad je bio nekako drugačiji, jasno je to osećala. Kao da se neko drugi uselio u njegovo telo. Raširenim prstima mu je obuhvatila obraze, uzalud pokušavajući da mu sagleda oči kroz mračnu zavesu.
– Šta je to? – prošaputala je.
-Šta to?
-To. U tebi. Nešto je drugačije.
-Stvarno? Šta?
-Ne znam.
Lica su im i dalje bila toliko blizu da su se skoro dodirivala. Osećala je napetost na površini kože, kao da se pojedini njeni atomi odvajaju od nje privučeni njegovimž delovanjem i spajaju sa česticama odvojenim od njegovih obraza, usana, nosa, stvarajući snažnu, nečujnu eksploziju. Osetila je kako mu se lice razvlači u osmeh. Zagolicala ju je njegova brada. Odnekud se začulo zevanje i tiho, sneno Dzimijevo cviljenje.
– Neko ludilo se budi u meni kad jesen zakuca na vrata – rekao je ozbiljno, iako se i dalje smešio.
-Kakvo ludilo?
– Žetveno ludilo – dodao je, naglo izvukavši lice iz njenih šaka – Svi paganski narodi su slavili završetak žetve. Veselili se, pili, prepuštali se zabavi, ludilu, razularenosti, zadovoljstvima, izazivanju mračnih sila…Skoro sve je bilo dozvoljeno…Tad…Iskakanje iz društvenih uloga…Moralnih okvira…Ustaljenih slika…
Dok je ovo pričao, namestio je što i svoju fotelju, potom otvorio vrata i upalio svetlo u hodniku. Pustio je topli svetlosni mlaz da mu obasja lice i okrenuo se prema njoj :
-Možda bi i ti trebalo da razmisliš o tome…
-O čemu?
-Da se prepustiš nečemu u sebi na šta nisi naviknuta. Čega se možda plašiš ili gnušaš.
-Čudan si veceras – namrstila se.
-Ja sam uvek čudan. Nekako uvek dođemo do tog zakljucka – zaključio je pomalo rezignirano.
Osetila je paniku. Zvučao je tako hladno i odsutno. Užasavala ju je pomisao da će završiti dan tako emotivno distancirani. A sve zbog tog nekog trenutnog nerazumevanja nastalog povodom ne tako značajne stvari. Ili je bila značajna? Nije mogla da proceni.
-Zaista sam umorna večeras. Možemo sutra da napravimo zabavu…
Nasmejao se. Nije mogla sa sigurnošću da proceni ni da li je taj smeh bio bez ironije.
-Dogovoreno. Onda, sutra. Idemo na spavanje?
-Ok.
Pre nego što je utonula u san, potražila je smirujući dodir na njegovom jastuku. Kao i uvek, bio je tu i ljubio je i mazio kao da se ništa neobično nije desilo. Opet je ličio na sebe. Odahnula je sa olakšanjem. Nedugo zatim, spavali su tvrdim snom. Kroz otvoren prozor cvrčci su im pevali ludačku uspavanku. Vetrić im je majčinski milovao lica. Mesec ih je radoznalo posmatrao, sve više sam sebe gutajući.
