9. poglavlje
Probudila se iz još jedne more, naglo i panično. Zora je već prevukla svoju bledjunjavu skramu preko horizonta. Talasi bola su joj se slivali u grudi i stezali ih. Primirila se i sačekala da bolno treperenje prođe. Tupo je gledala u plafon, brojala pukotine i izbledele fleke po zidovima. Slušala je kako se Andrejevo ravnomerno disanje štapa sa cvrkutom ptica svana. Kad se potpuno smirila, okrenula se na bok i zagledala mu se u lice. Osetila je nežnost i sigurnost. Pomilovala mu je obraz i ušnu resicu. Nanovo uranjajući u san, dozvala je u sećanje sinoćni razgovor i planove za tu zabavu koju su planirali. Šta je to imao na umu? Slike su se stapale jedna u drugu. Mešale se. A onda su se toliko izobličile da je jedva mogla da pohvata njihove munjevite bljeskove. Svet se slio u malu belu tačku i konačno je zaspala. Drugi san je bio manje jeziv, ali jednako uvrnut. Andrej je imao lice njenog oca, onako kako je izgledao na onih nekoliko slika koje su joj dospele u ruke. Vukao je prema ogromnom plamenu koju je zapalio ispred kuće.
– Gore! Gore! – vikao je i plamenovi kao da su ga slušali, suknuli su u visinu i zlobno se cerekali.
Odnekud joj se u svesti stvorila misao da je njena dužnost da preskoči taj plamen sa njim. Strah je stezao njene grudi, a osećaj neminovnosti onoga što sledi, potpuno paralizovao.
-Gore! Hajde!-vikao je Andrej, a lice njenog oca se sve više širilo u osmeh. Osmeh je gutao obraze, jagodice, ostale su samo oči, tužne, suzne. Znala je da će ga taj osmeh progutati ako ne pođe s njim i da će umreti.
-Hajde, Iva! – ogromna usta su se sad otvarala i zatvrala tik pred njenim očima, pokazujući zastrašujući niz oštrih zuba – To je samo još jedan paganski običaj. Opusti se. Budi to što jesi. Ne plaši se!
Ne čekajući pristanak, povukao ju je za sobom u plamen.
Usledilo je još jedno buđenje u šoku. Soba je već bila potpuno svetla. Bilo joj je vruće. Klavir je ćutao u uglu. Džimi je divljački lajao napolju. Više je osetila nego čula neko komešanje. Pridigla se i teškim korakom se odvukla u hodnik. Odmah je shvatila da Andrej nije u kući.
-Zašto li Džimi ovoliko laje? – pitala se.
Na terasi je zastala. Kroz kukuruze se probijao kamion Andrejevog oca. On sam je radio nešto u dvorištu, a kad je začuo tutnjavu, krenuo je prema kapiji. Nakon kratkog razgovora, Andrej je došao do nje :
-Deka je na samrti. Moram ići… Je l’ možeš ostati sama neko vreme? Dobro – odgovorio je na njeno nemo klimanje glavom – Poslaću nekog po tebe kad…Znaš već…Je li to u redu?
-Naravno – odvratila je.
-Koze i Mrgud imaju dovoljno hrane. Samo Džimiju dodaj još hrane kad pođeš.
-U redu.
Stajali su neko vreme ćuteći. Nije znala šta treba sad da učini. Da li da ga zagrli ili je to kliše i potpuno nepotrebno? Na kraju mu je prišla bliže i stisnula mu čvrsto dlanove svojim šakama. Nasmešio se pomalo umorno, poljubio je u čelo, potom otišao. Sa vrata je posmatrala kamion kako zamiče prema putu, praćen oblacima prašine i dima i Džimijevim neprestanim lavežom.
Bio je to veoma dug dan. Ma koliko se upinjala da ga nečim ispuni, nikako nije uspevala da se smiri. Hodala je po kući, osluškivala škripanje podova, cijuk stepenica, zveckanje Dzimijevog lanca. Nije mogla da se koncentriše na čitanje. Razmišljala je o šetnji, ali joj se nije udaljavalo od kuće. Svakog trenutka je neko mogao da dođe po nju. Spremila je kasni doručak, jela, oprala sudove. Izašla je ispred kuće. Prošla kroz kapiju, zakoračila među kukuruze. Tamo će bar čuti kad neko naiđe. Duvao je neki topao vetar. Magičan. Uzbudljiv. Punio joj je grudi snažnom slutnjom nečeg velikog što tek treba da se dogodi. Stabljike kukuruza su se polako sušile i svaki njen korak je proizvodio čudesno šuškanje. Neka buba se iz zakržljale trave oglašavala oštrim, periodičnim zvukovima. Nedostajala su joj strašila. Tikve na ivicama su već bile prilično velike. Neke su već poprimale specifičnu narandžastu boju. Druge su bile sivkaste.
Izbila je na puteljak. Gazila je kroz prašinu u otvorenim papučama, osećajući kako joj se uvlači među prste i pod stopala. Inače bi joj to smetalo, ali sad je bilo drugačije. Hodala je sve do izlaza na glavni put. Gledala niz njega iščekujući, ali tišinu tog sunčanog, jesenjeg dana ništa nije remetilo. Naposletku se vratila u kuću i počela da razgleda stvari, razmišljajući o tome šta bi trebalo da obuče na sahranu. Crno joj se činilo preterano, jer jedva da je poznavala čoveka, a i nije robovala društvenim konvencijama. Razmišljala je o tome kako ljudi imaju potpuno pogrešna shvatanja o žalosti. Eto,recimo, običaj zahteva da se nosi crno. A zašto baš crno? Da se čovek ne bi osećao radosno? Da ne bi bio lep i sujetan, da ne bi razmišljao o sebi već o pokojniku? Zar je crno tužno? Zar ubija nečiju lepotu? I zar će zaista naterati da žali nekoga ko suštinski ne žali za nekim? Odakle potiču svi ti običaji? Zastiranje ogledala, neslušanje muzike, negledanje televizora. Sve joj se to činilo preterano i promašivalo je poentu. Na kraju se odlučila za kratku, smeđu haljinicu sa diskretnim šarama na rubovima i smeđe letnje čizmice.
Oko šest popodne konačno je začula dugo očekivani zvuk. Nepoznati automobil se zaustavio pred kapijom. Iz njega je izašao Petar. Izjurila je pred njega i pružila mu ruku, upitno ga posmatrajući. Klimnuo je glavom.
-To je to.Gotovo je…
Spustila je pogled, ne znajući kako je ispravno da reaguje. Da li joj je bilo žao?
Jeste, naravno, ali emotivna reakcija je izostala. Da li ju je to činilo lošom osobom?…Nije bilo vremena za razmišljanje i preispitivanje.
-Andrej reče da mu donesem neke stvari…
-Aha. Sad ću doneti.Šta mu treba?
-Cipele i majica.
-Ok. Odmah stižem.
Obukla se na brzinu, potom je iz Andrejevog ormara izvadila majicu i pažljivo je složila u torbu da se ne izgužva. Cipele je našla u hodniku, strpala ih u kesu i zgrabila ključ koji je visio na zidu. Zaključala je vrata, zatvorila mrežicu i pojurila prema kapiji. Petar je već bio u kolima. Motor je brundao. Onda se setila da nije nahranila Džimija. Mahnula je Petru da sačeka. Konačno, Džimi je bio podmiren i halapljivo je gutao poveliku količinu hrane, a Iva je mogla da krene. Razmišljala je nekoliko trenutaka, a onda je otkačila lanac sa ogrlice. Ko zna kad će se vratiti, bolje da bude slobodan, da može da potrazi hranu negde. Andrejeva izolacija od sveta im nije išla na ruku u ovakvoj situaciji. Nije imao kome da poveri psa dok nije tu. Sela je na suvozačko mesto, vezala se i krenuli su natrag, kroz kukuruze. Džimi je naglo ostavio ručak i potrčao za kolima, lajući. Brzo je odustao. Odmicali su prema gradu. Bilo joj je drago u tom trenutku što Petar ne priča mnogo. Ćutala je utonula u sopstvene misli, srećna što ne oseća obavezu da komunicira s njim i što on to prihvata kao sasvim normalno. S vremena na vreme bi krajičkom oka bacila pogled na njegov stameni profil, razmišljajući o toj čudnoj ljubavi između njega i Lane. Donekle je uspevala da razume Lanine dileme. Petar je delovao kao stabilan i pouzdan tip, ali nije bio preterano zabavan. Bar ne u onom smislu koji se obično povezuje sa pojmom zanimljivosti. Nije mnogo pričao, nije bio šarmantan, nije se mnogo smejao. Ali njegova umetnost, u koju je tek odskora stekla uvid, davala je jednu potpuno drugačiju sliku od one koju je pružala svakodnevna komunikacija. Prikazivala je ceo jedan skriveni svet prelepih i uvrnutih asocijacija. Da li je Lana to uopšte mogla da razume i ceni? Delovalo je da ima potencijala za to, ali opet, sve to njeno robovanje pitanju šta će svet da kaže, i njenoj ličnosti je davalo drugu, neprirodnu dimenziju. Sa te tačke gledišta, bilo je vrlo verovatno da je Lana svesno odbijala da prihvati tu Petrovu umetničku i pomalo mračnu stranu, jer joj se činila društveno neprihvatljiva. A opet, možda ju je baš ona i privlačila, jer ju je sama sebi zabranila.
-Ili samo projektujem svoje fantazije na nju – pomislila je, podsmehnuvši se sama sebi. Setila se kako je u početku na nju delovala Andrejeva otvorena ekscentričnost. Kako joj je delovala prenapadna i činila da se oseća previše izloženom, a samim tim i ugroženom. A opet, osećala je veliku slast izloživši sebe tako zajedno sa njim, toliko veliku da je i sad jasno osećala kako joj prsti na rukama trnu od uzbuđenja, iako je odavno već bila naviknuta na to.
Trzaj ju je vratio u stvarnost. Zaustavili su se ispred nepoznate kuće. Nekoliko ljudi se vrzmalo po dvorištu. Iznutra se čulo tiho žamorenje ljudskih glasova. Osećala se neka užurbanost. Odnekud je naišao Andrej. Pogled na njegovo lice ju je potpuno pomeo. Osećala se kao da ga prvi put vidi i noge su joj zaklecale. Nije plakao. Nije čak delovao ni mnogo tužan. Samo neka sumorna ozbiljnost mu je titrala u očima. Zahvalio se Petru i poveo je unutra. U prolazu je kroz otvorena vrata videla otvoren sanduk i Andrejevu majku nadnetu nad njega. Oči su joj se zalepile za tu sliku, ali Andrej ju je povukao u sobu preko puta i zatvorio vrata.
-Jesi li mi donela sve što treba?
-Jesam. Evo-pruzila mu je kesu sa cipelama,potom izvadila iz torbe majicu – Možda se malo
izgužvala.
-Ne mari.
Skinuo je majicu koju je imao na sebi i navukao drugu. Patike je zamenio cipelama. Farmeke je zadržao. Gledala ga je kao hipnotisana, mentalno potpuno odsutna.
Izašli su u hodnik,potom ju je poveo u sobu sa kovčegom.
-Nisam kupila sveću-setila se.
-Neka. Može to i sutra, valjda.
-Aha. Dobro.
Soba sa kovčegom bila je svetla i poluprazna. Skoro sav nameštaj je bio iznesen iz nje. Ostavljen je samo jedan kauč i nekoliko stolica na kojima je sedelo par starijih ljudi. Andrejeva majka je milovala starčevo lice i gledala u njega nekako smeteno. Njen muž je stajao sa druge strane i povremeno uspravljao goruće sveće, da ne bi pale i zapalile nešto. Prišla im je i izjavila saučešće. Žena ju je zagrlila. On joj se zahvalio uz neki bojažljiv pogled. Niko nije plakao.
-Valjda se tako dešava sa starim ljudima – mislila je Iva – Uglavnom dugo boluju i svi ih otpišu mnogo pre nego što umru. Samo njihovu decu zaista pogađa njihova smrt. Niko više ne mari za njih i čak i ako dođu, dođu zbog nekog osećaja dužnosti. Jer su ih nekad poznavali. Jer su ih sretali na ulici.
Miris cveća nabacanog preko pokojnikovog tela, pomešan sa mirisom voska, otužno se širio prostorijom. Uhvatila je neka mučnina i tuga. Prisutni kao da su osećali dužnost da kažu štogod lepo o preminulom starcu.
– Bio je dobar covek – govorio je sedokosi čovek, lica ispresecanog dubokim borama – Prgav, ali pošten.
– Tako je – nadovezivao se drugi, nešto mladji – Nikom nikad nije naneo nikakvo zlo.
-A dobru je dušu imao, jadnik – javila se i neka sitna ženica. I mnogo je voleo da se druži. Voleo je ljude.
-Ma koga je volela ta matora drtina – oglasila se sad jedna starica, prilično krupna, kose uvijene u maramu, u crnini – Laprdao je jezikom kao da ga non-stop neko vuče za njega. Nikoga nije štedeo. Šta mu tu sad bajete : zlatan bio, dobričina, duša od čoveka…Kako da ne!
Zaćutala je, a zaprepašteni pogledi su su bili upereni u nju. Iva je pogledala u Andreja, u nedoumici. Bio je sasvim miran. Nije delovalo da ga je potreslo to što je upravo čuo, čak joj se učinilo da stiska usne da se ne bi razvukle u osmeh.
-I stalno je zbijao one glupe šale – nastavila je žena, a ljudi počeše da se zgledaju u čudu – Zavrne te, a posle : hi,hi,ho,ho i pravi se lud. A ti kao pokis’o. Ne znaš šta te strefilo. Više puta mi je život skratio. Zato nemojte sad o njemu sve najbolje samo zato što je pokojnik – podigla je prst kao da preti – Nije taj umro…Progoniće nas i sa onog sveta, videćete!
Prisutni su se sad već gurkali i smejali sebi u brk. Andrejeva majka je sela na klupu i naslonila glavu na kovčeg, sakrivši lice u finom, vezenom čaršafu što je virio iz njega. Tresla se. Savladao je napad smeha pomešan sa nekom nadošlom histerijom. Otac je stavio ruku preko usta i gledao u pod, ne znajući kako da reaguje. Andrej se i dalje smejuljio. U tom je naišla Lana, noseći poslužavnik sa kafom i sokovima. Pošto je bila najbliža, prvo je nju poslužila i pritom je pogledala nekako značajno. Izrazila joj je saučešće. Lana ju je zagrlila slobodnom rukom. Neko vreme su stajale tako slepljene, kao bizaran kip sastavljen od dva ženska tela i ispupčenja u vidu načičkanog poslužavnika. Onda se Lana odvojila od nje i krenula da posluži ostale.
Njen dolazak je razbio talas smeha i zaprepaštenja. Lica su opet postala brižna i pomalo sumorna, prigodno situaciji. Čak se i neobična starica povukla u ugao i ćutala. Iva je pogledom pozvala Andreja da izađu.
-Ko je ta žena? – upitala je,duboko udahnuvši svež, predvečernji vazduh.
-Haha. Znao sam da si me zato pozvala da izađemo. To je dekina sestra.
-Rođena sestra? – zaprepastila se.
-Pa da. Haha.
-Šta je smešno?
-Pa to što si toliko iznenađena time…
-A čekaj…Kako…A što je onda onako govorila? Je l’ se nisu slagali? Bili su u svađi?
-Ma ne. Mislim,svaki razgovor sa dekom je ličio na svađu, videla si i sama, ali ispod toga nije bilo nimalo zlobe.
-Znam,shvatila sam to. Ali ovo je bilo potpuno neočekivano…
-Pa i nije baš…Mislim, možda tebi jeste jer ih ne poznaješ…Meni je bilo potpuno očekivano…
-Zašto je onda tako reagovala? Objasni mi. Je l’ to zato što je ljuta na njega što je umro, pa tako izražava bol?
-Ma ne. Nije to. Pre zbog toga što verovatno misli da bi se deki to svidelo. Nije imao dlake na jeziku. To je bio njegov stil. A ona je to sad kopirala, verujući da time oživljava njegov duh. Tako nekako.
-Hm. Čudno.
Predvečerje je polako odmicalo. Poslali su Andreja da izlepi smrtovnice. Pozvao ju je da mu pravi društvo. Rado je pošla. Nije joj se sedelo tamo, u toj čudnoj atmosferi, posebno ne bez njega.
Grad je već bio utonuo u prvi mrak. Ulična svetla su odavno gorela, bacajući magične odsjaje. Svuda unaokolo je vrvelo od života. Ljudi su šetali i smejali se, automobili su promicali, psi lutalice su lajali, čekajući večeru ispred mesara. Zastajali su kraj drvenih bandera duž dekine ulice. Sa plakata ih je posmatrao on, deka. Jedna obrva mu je bila podignuta, kao u znak pretnje. Pridržavala je te papirne objave smrti, dok ih je Andrej pomoću lepljive trake vezivao za stubove. Papir se nabirao tokom lepljenja i Andrej se nervirao, uzalud pokušavajući da ga ispravi. Put ih je naneo na veliku raskrsnicu, nadomak centra. Bandera je tu bila betonska i dosta deblja nego prethodne. Sa svih strana bila je prekrivena umrlicama. Uzalud su tražili prazno mesto na koje bi uglavili deku. Naposletku su odlučili da ga smeste preko jedne stare, izbledele smrtovnice koja je visila, sva u parčićima. Držeći jedan kraj da ne odleti, nikako nije mogla da dohvati drugi.
-Pređi otpozadi-rekao je Andrej-Tako ćeš moći da pridržavaš oba kraja.
Tako je i učinila. Stala je sa suprotne strane i zagrlila banderu. Vrhovima prstiju je pritiskala ćoškove umrlice. Osećala se čudno grleći topao beton i obrazima dodirujući pohabane pravougaonike kojima je bio optočen. Umesto daha smrti, osećala je sve jasnije i snažnije pulsiranje života u venama. Dok je Andrej, posvećeno i bez žurbe, lepio dekino lice sa druge, njoj trenutno nevidljive strane, pogledala je prema nebu. Bleda lica sa izbuljenim očima nizala su se prema vrhu bandere, dokle god su ljudske ruke mogle dosegnuti. Delovala su neprirodno, skoro zastrašujuće iz te perspektive. Onda je dunuo neki prohladan vetrić i odlepio labavo pričvršćenu ivicu plakata tik iznad njene glave. Papir je zašuštao i ozbiljno, žensko lice je počelo da udara pravo u njen nos. Instiktivno se udaljila od bandere. Andrej je srećom već bio završio lepljenje. Vratila se i pokušala da ponovo zalepi plakat, ali uzalud. Odlepljena strana je nanovo padala, stoga je odustala.Sišla je sa trotoara na ulicu. Deka ih je i dalje namršteno gledao, kao da ga nerviraju njihovi pokušaji da njegovo stanje tako besramno izlože javnosti.
Kad su izlepili sve smrtovnice, vratili su se kući.
Veće je tamo proticalo u tihim razgovorima uz pokojnikovo telo i nešto vedrijim temama u
kuhinji, gde ju je Andrej i ostavio. Buljuk komšinica i rođaka suvereno je vladalo šerpama i loncima, uz povremena uplitanja i intervencije njegove majke. Lana je sedela s njom za stolom, ustajući s vremena na vreme da bi poslužila ljude ili štogod pomogla kad bi zatražili od nje. Spremala se hrana koju će posle sahrane jesti za pokojnikovu dušu.
-Gluposti – komentarisala je jedna od žena – Ovi naši običaji…Spremaju se jela kao da je slava!
-Istina – nadovezivala se druga – Ali ti su običaji odvajkada, moraju se poštovati, šta mi tu možemo.
-Možemo – javila se i Andrejeva majka koja je baš u tom trenutku naišla. Svi pogledi su se uperili u nju,te je pocrvenela – Možemo da pokušamo – ispravila se – Ali teško je menjati ono što je duboko ukorenjeno…
-Ma da-potvrdila je ona prethodna – I ljudi bi te osudili, pričali iza leđa koješta…
-Jeste – dodala je ona prva – A šta ti to treba? Još bi ispalo da ne poštuješ umrlog, da si jedva čekao da umre, da ga se rešiš…Strašno. Ljudi svašta izmišljaju.
-Jeste, i vole da gledaju tuđa posla – zakljucila je, blago se namrštivši.
Nemi klimoglavi su potvrdili ovu poslednju misao. Ućutale su.
Iva je krišom pogledala u Lanu koja se nije mešala u diskusiju. Zanimalo ju je šta ona ima da kaže na sve ovo i kako se to uklapa u njenu teoriju o tome kako biti prihvaćen. Delovalo je da majka njenog dragog ima nešto slobodoumnije stavove od kćerke, premda se nije usuđivala da ih sprovede u delo. U suštini je delovalo da niko suštinski ne mari za običaje, ali se ne niko ne usuđuje ni da ih krši, barem ne grubo. Razlozi su joj bili apsolutno nepojmljivi i kretali su se od nekog iracionalnog straha da ne budu kažnjeni od strane kojekakvih onostranih sila do straha od osude i izloženosti strašnom sudu koji su činili njihovi komšije, prijatelji,sugrađani. To joj se činilo prilično neobičnim. U njenoj kući je bilo nešto drugačije. Njena majka je, uprkos svom suštinskom konformizmu, uvek težila da se svojim postupcima izdvoji,“izdigne od mase“. To je činila tako što je podilazeći nekim zahtevima sredine htela da im pokaže da je deo njih, a opet, nekim sitnim stvarima koje se nisu „uklapale u njenu estetiku“ da pokaže kako je deo njih postala „svojom voljom“ , iako suštinski to nije i ne treba „mešati babe i žabe“. Mrzela je tu njenu životnu filozofiju i nije mogla ni razmišljati o njoj bez ironije.
Nakon nekoliko kratkih, ispitivačkih pogleda, Lana ju je zgrabila za ruku i izvela iz tog grotla. Za Ivu je to bio neočekivan potez, a imajući u vidu kako je izgledao njihov poslednji razgovor i prilično uznemirujući.
-Hajde da prošetamo, hoćeš? – dobacila je usput, ne čekajući odgovor. Prepustila se ovom zovu. Nije imala snage da mu se odupre, a ni želje. Ćuteći su koračale sporednim ulicama. Već je bilo dosta kasno, pa su prolaznici bili retki. Odnekud je dopirala pesma cvrčaka. Podsetila ju je na magične večeri minulog leta na Andrejevoj terasi. Osetila je kako se neka hladnoća taloži u grudima. Na tom mestu na kraju sveta, među biljkama, životinjama i knjigama, osećala se sigurnije nego ovde, među ljudima.
-Pozvala sam te jer je mnogo toga ostalo nerazjašnjeno među nama od prošli put – pocžčela je naglo Lana – Ne volim kad stvari više u vazduhu – dodala je – Ne volim prećutkivanje, čitanje između redova…
-Shvatila sam. Ni ja to ne volim.
-Znam da te plaši moja direktnost…
-Ne plaši me…
-Plaši te. Znam da te plaši. Ili te bar uznemirava. Ljude obično uznemirava takav pristup i ja ga izbegavam. Ali mislila sam da sa tobom mogu drugačije…
Iva je klimnula glavom. Nije znala šta da kaže na to.
-Naravno, malo sam se prevarila u računu. Nisam očekivala da ćeš mi uzvratiti istom merom. Ne – podigla je ruku, zaustavljajući bujicu Ivinih opravdanja – Imala si potpuno pravo da to učiniš. Kako seješ, tako ćeš i žnjeti. Tako kažu naši stari i u pravu su. Trebalo je to da očekujem. Nisam imala pravo da ti prigovaram. Ali shvati me… – okrenula se prema njoj sad i pogledala je pravo u oči – Bila sam tako ljuta na tebe! Ne, ne samo zbog Andreja, premda mi teško pada svaka njegova patnja. Bila sam ljuta i zbog sebe. Nisi samo njega izneverila. I mene si. Moju veru u tebe. Osećala sam se kao budala jer sam ti se otvorila. Pokazala sam ti pravu sebe, a to tako retko činim. Ne, stani – ponovo je dlanom desne ruke zaustavila Ivine pokušaje da nešto kaže – Hoću sve da ti kažem. Bila sam tako usamljena u svojoj porodici. Tata nikad nije bio tu, a i kad je bio, Andrej je za njega bio najvažniji. Bio je sin – naglasila je reč sin nekako bolno i ostro – A mama…I ona je nekako bila sklonija njemu. Ne znam zašto. Mislim da me niko nikad nije uzeo za ozbiljno. Čak ni sad. Godinama ulažem silne napore, ali čini mi se da nigde ne odmičem. I dalje se osećam kao neka luda.
Zaćutala je na trenutak. Polako su koračale kroz koprene uličnih svetala.
– Nemoj da misliš da sam ljubomorna na njega – opet je počela, sasvim iznenada – Ja volim svog brata.
-Ne mislim…
-Nemam nikog bližeg od njega. Mislim da i on misli da sam malo luda, ali da me kapira suštinski.
-Zašto misliš da ljudi misle tako o tebi?
-Kako zašto? Prosto, znam.
-Ja sam, naprotiv, o tebi čula samo lepe stvari. Ljudi te vole.
-Ne vole me. Ni ne poznaju me. Vole to što sam ljubazna prema njima. Što podržavam njima prihvatljive i bliske ciljeve. Što im ne bodem oči, što ličim na njih.
-Zašto to sve radiš ako ne želiš?
-Više ni sama ne znam. Počelo je kao želja da budem prihvaćena. A sad…Sad više ne znam…Ne znam više ko sam ja, u stvari, razumeš?
-Razumem. Svi prolazimo kroz te faze…
Opet su ućutale. Asfalt je zveckao i škripao pod njihovim đonovima. Monolog se nastavljao :
-Ni deda me nije voleo. Nismo se baš najbolje slagali, znaš.
-Zašto?
Slegla je ramenima.
-Ne znam. Sa mnom se nikad nije šalio kao sa Andrejem. Uvek je izgledao kao da ne zna šta bi mi rekao, kao da mu je neprijatno u mom prisustvu.
-Možda ste jednostavno bili previše različiti?
-Možda. Verovatno. Njegov nastup je bio previše napadan za moj ukus. Nekad bi me bilo i sramota pred ljudima. Teško mi je da priznam to sad, kad ga više nema, neprimereno je situaciji, ali ti nećeš pogrešno shvatiti, zar ne?
Iva je odmahnula glavom.
-Ali shvataš šta hoću da kažem, uprkos svemu, bio mi je deda i u sebi kao da je skrivao neki magnet kojim je privlačio. Bila sam željna njegove pažnje. Toliko sam se trudila da je privučem, a on je ostajao hladan. Valjda sam koristila pogrešne metode. Ljudi se ponekad teško razumeju, uprkos naporima i onda odustaju. Mrzi ih da se toliko trude. Hvata me panika od te malodušnosti. Ne volim da gubim ljude, mrzim kad se kidaju veze. Zašto ne mogu da se konzerviraju i zauvek ostanu takve kakve jesu? Ovaj svet je tako hladan, a ja se uporno borim da ga učinim toplim i prijatnim kutkom. Za druge i za sebe. A možda je to sve samo moj strah. Možda sve te ljude uporno privijam uz sebe jer su mi potrebni da se ogledam u njihovim očima, shvataš? Jer nemam sebe i plašim se samoće…
Pogledala je.
-Reci mi, da li sam ja ta osoba čiji život živim ili neka druga?
Iva nije dugo razmišljala.
-Možda pomalo i jedna i druga?
-Misliš?
-Pa verujem da ne bi izabrala da živiš baš takav život da nemaš bar nekih sklonosti ka tome, makar skrivenih. Ljudi su ti možda potrebni kao ogledala, ali postoje mnoga druga ogledala u kojima možeš da se ogledaš. Mislim da ti zaista voliš ljude.
-Verovatno si u pravu.
-A kako se Petar uklapa u tu priču?
Lana je odjednom stala i ukipila se.Nije podizala pogled.Ćutala je.Iva se pokajala što je pitala.
-Izvini. Mislila sam da si me pozvala da o tome razgovaramo…O tome smo pričale zadnji put…
-Ne moraš da se izvinjavaš. Jesam te zbog toga pozvala.
Nastavile su da hodaju. Nestalo je malopređašnjeg grča na ivici histerije. Lana je sad bila mirna i nekako setna.
-Petar… – počela je – Naime, ja ga volim. Ali nije tako jednostavno.
-Zašto? Postoji neki problem?
-Pa…Moglo bi se i tako reči.
Iva je osetila kako joj se grudi stežu i nadimaju od uzbuđenja. Premda je silno zanimalo šta je posredi, nekako se nije usuđivala preći tu granicu i bezočno kopati po njenoj intimi. Ćutala je, nadajući se da će se ova opet sama otvoriti.
-Pera i Andrej se znaju i druže od detinjstva – produžila je Lana, a Ivino srce je opet poskočilo – Za mene je on uvek bio poput još jednog starijeg brata.
Nakon kraće pauze,nastavila je :
-Nikad se pred njim nisam ustručavala, niti skrivala. On je možda jedina osoba na svetu koja me zaista poznaje, do srži. Možda čak i bolje nego Andrej. Valjda zato što me je oduvek voleo. Ne kao sestru, već kao ženu. I zanimalo ga je sve u vezi mene. Znaš kakva su braća – dodala je sa osmehom – vole te, ali im se podrazumevaš i tvoje tuge su im smešne, pa te zadirkuju i muče umesto da te teše i razumeju.
Klimnula je u znak razumevanja. Pomislila je na svoju sestru sa kojima nije bila bliska ni toliko da bi uopšte pokazala da pati pred njom i srce joj se steglo od nadošle gorčine.
-Svuda me je pratio, kao senka. Prijalo mi je to, ali nisam bila zaljubljena u njega .A opet, zbog njega nisam mogla da se zaljubim ni u kog drugog. Čudno je to – nasmejala se nekako tužno.
-Zašto nisi mogla da se zaljubiš u njega?
-Ne znam. Valjda sam bila previše nezrela. Verovala sam da me čekaju mnogo veće i važnije stvari od veze s njim. Razumeš? – pogled koji joj je dobacila ispod oka bio je pomalo bojažljiv, kao nije bila sigurna šta će misliti o njoj nakon te rečenice.
Ivino lice nije odavalo nikakvu emociju.
-Razumem.
-S jedne strane, on je bio tako pogodan. Uklapao se u moj način života i viđenje sveta. Nije bio kao Andrej, neprilagođen. Nije štrčao, bar ne na taj način. Savršeno se utapao u pozadinu, nije bio nepredvidiv, bio je konvencionalan spolja, a opet, potpuno svoj iznutra i to mi se sviđalo. S druge strane, vodio je i još uvek vodi jedan statičan način zvota, od kuće na posao, sa posla kući, onda u atelje…Kraj njega bih se pretvorila u tipičnu ženu i domaćicu. Šta s njim možeš da radiš osim da mu kuvaš, peres, sediš u krilu i spavaš na ramenu? Razumeš? Htela sam nešto više od toga, zato sam uzmicala…A eto, on je bio tu, čak i onda kad ja nisam bila tu za njega. Kada sam vodila svoje i tuđe bitke. Kad samvgradila svoj ugled i status. Kad sam pokušavala da volim druge muškarce. On jedini zna da nisam baš toliki anđeo kao što svi misle. Video je kako umem da budem besna, nepravedna, čak i surova. Sve je to znao i ipak me nije napuštao. Vremenom sam naučila da cenim tu njegovu stalnost.
-To isto je i Andrej rekao – upala joj je Iva u reč.
– Je l’ da? Pa eto…Nikad nisam uspela zaista da pobegnem.
-I to je to? On te još uvek čeka, a ti i dalje nisi sigurna šta osećaš prema njemu?
-Ne baš. Ma ne znam. Nije ni važno.
Odjednom je postala mrzovoljna. Stisnute usne su odavale napetost. Osetila je da Lana ne želi ili nema više ništa da joj kaže u vezi toga. Ništa joj drugo nije preostalo nego da to poštuje. Navaljivanje bi samo ubrzalo zatvaranje njenih unutrašnjih vrata, a Iva to nije želela. Naprotiv, želela je da ostane sa tom jednom nogom unutra, nadajući se da će je jednog dana potpuno pustiti u svoj svet. Odjednom, postala je svesna činjenice da joj je ta neobična devojka postala važna, nezavisno od toga što je Andrejeva sestra. Doticala ju je njena životna priča, vukle su je njene nejasne dubine. Istina, čudila ju je i zbunjivala svojim nesvakidašnjim, nekada čak i protivurečnim stavovima, ali bilo je u njoj neke svetlosti, neke nedovoljno artikulisane dobrote i neiskvarenosti koja je još uvek kopala odgovarajući put da se pokaže svetu. Po prvi put je jasno videla nekoga, bez mnogo reči i objašnjavanja.
