Reci mi, koje je boje dugo umiranje?
Da li je belo i ispijeno kao tvoje
nepomično lice
koje vreba iz drvenog kovčega,
ili rumeno i podbulo od nesna, kao ovo moje
što viri iz ogledala?
Boli me taj pogled, a opet,
ne mogu te se nagledati.
Tanka skrama razapeta preko finih kostiju.
Izveštačena šminka kao da je smišljena
da još više istakne sve što nikad nisi bila,
u šta te je pretvorila tvoja agonija.
Raskošno ćebe, beli, izvezeni čaršaf
izlivaju se preko ivica
tvog neudobnog kreveta.
Upleteni prsti, zglobovi kostura.
Ponad glave, preteći, nadnose se sveće.
I cveće. Cveće. Cveće.
Mrtve hrizanteme sa oboda osunčanih
seoskih dvorišta.
Ukus slatke pšenice i muskatnog oraha.
Omamljujući zadah smrti.
Dok bdim nad tvojim telom
kao nahereni svećnjak,
deo mog bića otkida se i bezumno tumara
u potrazi za mačkom što bi te preskočila,
ne bi li se sutra, kad te nepovratno
gurnemo u ambis, povampirila,
i već iste noći meni u san svratila,
ovenčana senkama, meni se vratila.
Znam, sve znam. To su bapske priče.
Još uvek sam tu.
Otkinut od prostora, lišen vremena.
Previše je ljudi oko mene.
Pravim se da čujem njihove bezazlene šale
smišljene pomno da odvrate mi pogled
od sopstvenog ponora.
Nasmejem se, s vremena na vreme,
opreznim kezom pripitomljene zveri.
Ako previše raskrilim čeljust koja bridi,
možda ću poželeti da ih sve progutam.
I cveće, i dvorišta.
Oči pune vode i usta puna uteha.
Da smrvim planetu okrvavljenim zubima.
Da izgrizem sopstvene ruke, noge, torzo,
svaki deo tela koji dosegnuti mogu
ove moje oči, puke izdajice,
ne bih li tako nekako zaboravio
da još uvek postojim i dišem
i pulsiram u ritmu polomljenog srca,
dok ti spavaš, spavaš, spavaš, spavaš,
tako lepa, tako bespomoćna,
tako anđeoska, tako okrutno stvarna
u svojoj propadajućoj ljudskosti,
nekada moja, više ničija.
U nervoznim nozdrvama, miris hrane
koju će sutra za tvoju dušu pojesti.
Pre toga, sitan grumen zemlje na tebe baciti.
Prvo će plakati, potom se smejati.
Vinom će tvoje tragove zaliti.
I dugo te žaliti.
