Pitam se ponekad šta za mene znači Jugoslavija.
Odgovor je prost
Mistična zemlja utonula u vesele boje i zvukove osamdesetih,
dekadentne početke devedestih.
Zajedno sa njom, raspalo se i moje detinjstvo,
kao što možda znate, a možda i ne znate.
Ali da ne trčim pred rudu…Detinjstvo…
Albumi sa sličicama i bezbojne igrice u MS DOS-u.
I moja mama koja je uporno pokušavala da me nagovori
da sakupljam salvete i omote od čokolada,
Bezuspešno, naravno.
Ja sam već tada bila potpala pod uticaj modenih tehnologija
i nisam se izvukla ni dan-danas.
AIWA video recorder i besomučno iznajmljivanje crtaća
iz video kluba kome se ne sećam imena,
ali se sećam slatke, krhke plavokose devojke koja je u njemu radila,
za koju se kasnije pričalo da je postala ratni zločinac.
Njena majka je imala običaj da krade po prodavnicama, a siroti muž,
koji je bio dobar čovek, išao je za njom i plaćao.
Na klupi ispred robne kuće u mom rodnom gradu
često je spavao čovek u sivom kaputu
( kaput možda i nije bio siv, ali ja sam ga takvog upamtila )
proćelavog temena i duge, razbarušene kose i brade.
Bio je talentovan slikar. Akademac.
Jednom je nacrtao portret mog dede Ivana
( od milja su ga zvali Ivica ).
Deda je bio novinar i talentovan pisac,
ali je propustio da završi visoke škole
i to ga je progonilo do kraja života, taj osećaj neadekvatnosti
na svim poljima.
( Bože, koliko samo podseća na mene, taj moj deda! )
Jednom nije imao volje da ode na lice mesta i proveri situaciju
i poslao je izveštaj sa pogrešnim ishodom.
I velika novinska kuća mu se zahvalila na saradnji.
Do kraja života radio je kao urednik lokalnih novina
( za koje moj tata povremeno pravio ukrštenice,
ali dvoje se ipak nisu tako smuvali! )
Balansirao je nekako svoj nomadski duh i boemsku prirodu
sa bogatim porodičnim životom.
( Strašno je to koliko sam nemira od njega nasledila! )
On i baka poginuli su u saobraćajnoj nesreći.
Imala sam nepune tri godine i najviše žalim to
što ih se ne sećam i što nisam stigla da ih upoznam.
Jedno od mojih prvih sećanja je to kako su me
starija deca iz zgrade lagala da se naša zgrada ruši
i da moramo da je pridržavamo.
I ja sam je stameno pridržavala!
Od tada mi je ostala loša navika da stalno širim
sopstvene granice da se zidovi ne bi urušili.
Pogrešno, fuckin’ pogrešno!
Ali šta zna dete o izgradnji ?
Iz vrtića vučem traume, ali o tome sam već dovoljno pisala.
Pričaću vam o nečemu drugom.
Pričaću vam o mojim drugaricama Daši i Jasenki.
Jasenka i Daša su uvek išle u paketu,
nešto poput binarnog zvezdanog sistema Alfa i Proksima Kentaur.
Daša je, naravno, bila Alfa, a Jasenka ona druga, verna pratilja.
Ako se zameriš Daši, ostaješ i bez Jasenke.
( Ne znam da li je važilo obrnuto ).
Srećom, svađe u vrtićkom dobu su bezazlene i uglavnom prolazne.
Ipak, ne znam šta se desilo sa tim zvezdanim sistemom
nakon polaska u školu.
Možda se raspao, a možda sam ja prosto okrenula teleskop
prema drugoj strani kosmosa.
Škola koju sam pohađala zvala se “Bratstvo i Jedinstvo”,
a maternji jezik u đačkoj knjižici još uvek se zvao srpsko-hrvatski.
Ja nisam bila Titov pionir.
Nisam nosila plavu kapu sa zvezdom, niti crvenu maramu oko vrata.
Ali još uvek su nas postrojavali uz zid kad zajauče sirena
na godišnjicu njegove smrti
i njegove slike još uvek su ponosno visile iznad table
u svakoj učionici.
Na odmorima sam uvek kupovala vruću sirnicu i volela sam,
naročito zimi, da otkinem parče njene tople, hrskave korice
i prislonim je uz svoj promrzli nos.
Uvrnuto, zar ne?
U drugom razredu, dobili smo novog učitelja.
Tada se već uveliko pričalo o ratu.
Bližio se i našim malim životima.
Jednom je, iznenada, napustio čas.
Nakon više od pola sata odsustva, šapatom se proneo glas
da su grad ušli četnici.
Zbunjeni i uplašeni, ali i pomalo uzbuđeni zbog iskakanja iz rutine,
čekali smo u hodniku da se desi to nešto strašno
što nismo ni znali šta bi moglo da bude.
Kada se ipak vratio, zaprepašten našom percepcijom događaja,
kao ovce nas je uterao nazad u učionicu.
A onda su ljudi počeli da odlaze.
Pojednici, cele porodice.
Malobrojni su ostali, nemajući kud ili verujući u neko čudo
koje će zaustaviti haos koji je rastao svuda oko nas.
Grad duhova je svakodnevno granatiran.
Zaraćene strane su se prepucavale preko naših glava.
Deveti rođendan sam proslavila u ujakovoj zgradi
( Naša nije imala podrum ).
Nekolicina dece koja su ostala i torta od dva sloja keksa
sa nekim prostim filom između.
( prodavnice odavno nisu radile ).
Nedugo zatim, i ta deca su otišla, a među poslednjima, ja i mama.
Otrgnute od mog oca ( muškarci nisu smeli napustiti grad ),
prešle smo Savu utrkujući se za mesto na skeli sa nekim staricama
u kojima se naglo probudila volja za životom
( Ne zameram im, samo mi nekako smešno i tužno u isto vreme kad se toga setim ).
Višemesečno putovanje kroz Hrvatsku i Mađarsku obilovalo je toplim, ljudskim susretima, i tek ponekom predrasudom
nastalom iz straha.
Ljudi su ipak, svugde isti. Uglavnom dobri.
Nakon svega, put u Srbiju vozom sa nekim veselim
švercerkama toalet papira
( Šta se sve nije švercovalo tih devedesetih! )
i moj spontani prelaz na ekavicu čim smo prešli
granicu na Horgošu.
Na kraju puta, moj tata, na železničkoj stanici u Inđiji
sa mojim omiljenim medom u rukama.
U jedinoj torbi koju je poneo, široka, ljubičasta suknja
koju sam stavljala na glavu kad sam želela da imam dugu kosu
( Da, da šišali su me na čuvenu “kaciga” frizuru sa kratkim šiškama )
i plavi digitron sa klovnovskom glavom na poklopcu
iz kog je dopirala vesela melodija kad ga otvoriš.
Sve što je ostalo od mog detinjstva.
Mogla bih tu dodati još toliko toga!
Rat sa decom iz obližnje zgrade, sa drvenim motkama
i kutijama umesto štitova
( Možda jedini rat u kome niko nije bio povređen ).
Sliku mame koja, umorna od posla, gleda sa mnom omiljen crtani,
potom, u atlasu prati zajedno sa mnom putovanje glavnog junaka.
Ili mene malu kako pokušavam da probudim tatu
dok on nepomično leži i pravi se da spava,
sve dok se ne setim da ga zagolicam po tabanima,
nakon čega se oboje slatko smejemo
( Možda poslednji trenutak kad smo bili zaista bliski.
Ne znam.
Ne znam zašto je ova moja Jugoslavija ispala nekako tužna.
Nisam htela da bude tako.
Nisam htela da bude tako.
