Ukleta da ne znam
kuda bih gledala,
šta bih pricala
i koje da zauzmem mesto.
Krećem se kroz fluid
prepun prepreka.
Ja sam prepreka.
Ljudi dolaze i odlaze.
Ovlašni pogledi
i dodiri ramena u prolazu.
Njihove razigrane usne
rasipaju nerazumljive reči.
Smejem se kao gluv covek
postiđen jer ne shvata
ni nakon petog ponavljanja.
Lebdim među njima.
Ni anđeo, ni đavo,
Vidljiva, nevidljiva.
Posmatram.
Sputavam žudnju
da ispružim ruke.
Lažem sebe da ne želim
da ih dodirnem,
da se povežem
na njihove frekvencije.
Da osetim da pripadam.
I paradoksalno, što više čeznem,
postajem sve tiša.
Prozirna.
Lepuškasti pejzaž kroz belu zavesu
iza dvorišnog prozora.
Plodno drvo,
uvek izvan dometa.
Umorna sam od ove samoće.
Od ove
iscrpljujuće brižnosti,
klackanja,
pogrešnih odraza.
Želim da pijem!
Da nazdravim.
Napuniću čašu suzama,
nek je preliju!
Pustiću prste da je
sladostrasno stegnu,
krvlju mojom oboje,
gravitaciji prepuste,
da je razbiju.
Pre nego što odem,
potpeticom cu smrviti
krhotine,
uz rezak zvuk!
Ako poželiš, naći ćeš me tamo
gde crveni, vlažni tragovi se gube
i zavija muk.
