Draga Mama
Neko je pozvonio na interfon i, gospođa Soprano, ljubazno je odgovorila na poziv i primila preostale bukete koji su od sinoć stizali na njenu adresu. Od ranog jutra su joj pisali poruke, slali bukete lala, orhideja, žutih ruža i drugog cveća, sa željom da u sledećoj sezoni, koja počinje u septembru, njen TV show bude još gledaniji i da teme budu raznovrsne i zanimljive, a gospođa im je dala reč da će ubuduće imati još slavnije goste i da će publici biti zabavno. Smeškala se čitajući sva pisma koja je dobijala. Najednom je zastala i prisetila se nečega. Krupne, crne oči, raširile su se, i došle još više do izražaja, a suprug koji se u tom trenutku vratio sa puta, zapitao se u sebi, šta li se to događa sa Elenom, i zašto je u ovo doba godine, kad se svi raduju letovanju i praznicima, melanholična i odsutna. Trebalo bi da se raduje svakom novom letu, ali misli su joj lutale u zemlju predaka i onoga što je tamo ostavila. To ga je još više interesovalo, šta je to što joj ne da mira i da li bi joj bilo lakše da ode i prošeta se po rodnom gradu i poseti sva ona mesta koja je ostavila za sobom jedne davne večeri. Ništa, sutra putuju u Srbiju, iznenada je doneo odluku, a ona će se odobrovoljiti po povratku kući. Da je vodi po lekarima, to ne bi pomoglo. Najbolje će biti da već jednom raskrsti sa prošlošću i vrati se porodici. Neće više biti bola u tim njenim širokim, sjajnim očima, koje su svet osvajale, a njime gospodarile, i dovoljan je bio samo jedan pogled da se on oraspoloži. Kako bi voleo da je i Nastja imala njene oči! Bila je lepa, petogodišnja devojčica, ali ništa nije imala na majku, sem svetlog tena i vitkog stasa. Elena je imala kesten~crvenkastu boju kose, šiške sa strane, široke, izražajne, crne oči, male usne, lepo ugrađene, bele zube, a Nastja je bila poput balerine i dosta je ličila na njega. Plava, mala devojčica, koju je on razmazio, jer su je dobili u kasnim četrdesetim godinama, i sve želje su joj ispunjavala, a gospođa Elena se sa tim nije slagala i jasno je rekla Salvatoreu da će tako iskvariti dete. No, on je nije slušao. Nastja mora imati sve što imaju i druga deca. Za to dete se žrtvovao i danonoćno radio u firmi, a kako je posao napredovao, tako je i njegova plata, kao zamenika šefa, bila sve veća, i tek će biti na boljem položaju ako postigne dogovor sa vlasnikom firme u Srbiji. Direktor je želeo da proširi svoj posao u Evropi. A najpre će da počne od malih balkanskih zemalja. Za početak ~ neka to bude ~ Srbija. Kasnije će videti šta će. Salvatore je pristao i te večeri, saopštio ženi:
~ Dušo, da li bi mogla da pođeš sa mnom na poslovno putovanje. Nismo dugo išli zajedno. Povešćemo i Nastju.
~ Salvatore, umorna sam od snimanja, proslava, prijema u našoj kući i nisam raspoložena za poslovna putovanja.
~ Pitaćemo Nastju šta misli o tome. Eleonora ~ pozvao je dadilju ~ dovedite Nastju. Želim da je vidim i obavestim je o novom putovanju. Da vidimo šta će ona reći.
~ O, gospodine, da znate kako ste joj nedostajali! Stalno je pitala za vas.
~ A mojoj ženi, jesam li nedostajao? ~ pitao je i poljubio u crkvenkastu kosu. ~ Večeras si posebno lepa. A ja sam te željan.
~ Molim te, Nastja dolazi. Čujem korake.
~ Tatice, stigao si! ~ uzviknula je petogodišnja devojčica, nežne, plave lepote i pošla tati u susret. Spustila je poljubac na njegov obraz i zagrlila ga svojim malim, belim ručicama. ~ Gde si bio? Šta si radio? ~ ispitivala ga je. Sela je između oca i majke i mazila se. Gospođa je bila vrlo elegantna u prugastoj majici i krem pantalonama pripijenim uz telo, i muž je sve vreme gledao. Ništa se nije promenila. A za godinu dana, imaće tačno pedeset godina, a u telu kao balerina, samo nižeg rasta, i uzanog lica. Lorena joj nije bila ni blizu. Da, bila je mlada, i bila mu je ljubavnica, koju je izdržava, ali ta veza mu ništa dobro nije donosila, i sve manje ga je uzbuđivala ta mlada, izveštačena devojka, te se posle svake avanture vraćao kući i svojoj voljenoj ženi. Ona mu je podarila ćerku i na tome joj je bio veoma zahvalan. Dvanaest godina su je čekali. I kada su se najmanje nadali, došla je ona i usrećila ih. Voleo je, ali više je voleo svoju ženu, i hteo je da zna šta je muči i kakva se tajna krije u njenom srcu. A gospođa Elena se pitala, šta li bi rekao kada bi znao da za njenu prošlost? Da li bi je razumeo? I kako bi Nastja reagovala da zna za Nadju? Molila se Bogu da joj da hrabrosti i da sve prizna Salvatoreu jer je i ona njega silno volela.
~ Pa šta kažeš, mala moja princezo, hoćeš li da ideš sa mnom na putovanje?
~ Da li će mi biti lepo tamo?
~ Lepo je tamo gde se dobro osećaš ~ odgovorila je majka.
~ Ako mama pođe… I ja ću poći ~ rekla je odlučno devojčica. ~ Ja tebe, volim, najviše. Ali, mama… Želim da i ona pođe. Ona me najbolje čuva i ona me leči kad ti nisi tu.
~ Ne znam ni gde putujemo.
~ A, to će biti iznenađenje! Videćeš kada sletimo.
~ Dobro, onda ste pobedili. Idemo zajedno.
Salvatore je opet pozvao dadilja da dođe po Nastju, ali gospođa Elena je rekla da će ovog puta ona da bude sa Nastjom sve dok ne zaspi.
~ Ponesi i topliju garderobu. Možda će joj biti potrebna.
~ Koliko misliš da tamo ostanemo?
~ Koliko direktor naredi.
~ Ne zaboravi da mi sezona počinje u septembru. Ako se vratimo krajem septembra, urednik će se ljutiti. A i publika očekuje od mene da se vratim što pre.
~ Kad smo kod toga, pozvaću urednika i reći mu da imam neodložne obaveze i da je važno da i ti ovog puta budeš sa mnom. Uostalom, on je moj prijatelj iz studentskih dana, fakultet pored fakulteta, i neće praviti problem oko tvog godišnjeg odmora. Ja sam te i zaposlio da radiš na televiziji. Ima desetak godina, zar ne?
~ Ima. A ti mi to sada nabijaš na nos.
~ Ne, dušo. Samo te podsećam koliko značiš Nastji i meni ~ naglasio je to,meni’ i nastavio da priča ~ Ne znam samo šta se sa tobom dešava i zašto si baš u ovo doba godine tužna, rasejana i odsutna. Mislio sam da te pošaljem kod stručnjaka na razgovor i savetovanje, ali najpre da odemo na to putovanje i da vidim kako će to delovati na tebe i tvoju psihu. Ali, nešto mi govori, da će ti po povratku biti bolje.
~ Putovanje kao i svako drugo. Navikla sam da me svuda vodiš sa sobom i da budem otmena dama na tvojim prijemima.
~ Ti to i jesi. Kad sam te upoznao, video sam pred sobom ženu prefinjene lepote i inteligencije. Ja sam bio uspešan i moja karijera je išla uzbrdo, ali nisam bio otmen, a sa tobom sam postao to i mnogo više. Ti držiš ovu porodicu i mene.
~ Zaista tako misliš?
~ Rekao sam ti i ponoviću: ti si najvažnija žena u mom životu.
~ Sada zvučiš kao nežan muž i porodičan čovek.
~ To i jesam. Zahvaljujući tebi. Samo, imam mnogo posla, a radim za vas dve. I znam da ti to umeš da ceniš. Ali, ovo putovanje nam je potrebno, da bi se ti smirila i da bi se stvari vratile na svoje mesto. Idi sada, čeka te Nastja. Neću da njoj ništa fali. Kad smo kod toga, Eleonora kaže da bi bila dobra balerina ili da je upišemo u školu glume.
~ Kada poraste, sama će odlučiti. Ja bih je upisala na balet. Ali, treba da mislimo i na njenu školu. Prvo to, pa onda ostalo.
~ Slažem se. Ti si majka. Ti znaš najbolje.
~ Majka sam… Ali, ne smemo joj stalno popuštati. Molim te, Salvatore. Za njeno dobro ~ rekla je i potom se povukla u dečju sobu, nečujno, a on je gledao za njom i uzdisao.
~ Eleonora, ostavi me nasamo sa ćerkom ~ zapovedila je. ~ Hoću nešto da je pitam.
~ Kaži, mamice… ~ umiljavala se devojčica.
~ Kako ti je bilo u vrtiću? ~ pitala je gospođa Elena.
~ Danas Lara nije bila u vrtiću. Brat joj se razboleo. Ima i sestru. Nju niko ne voli.
~ Ne? A ja nisam stekla takav utisak. Ti ne bi volela da imaš sestru? Recimo, stariju sestru.
~ Ne! ~ odsečno je rekla devojčica i namrštila se. ~ Ja sam tatina i tvoja jedina sreća.
~ Ali, ljubav se deli… To moraš da znaš ~ uzela je u naručje i poljubila u kosu.
~ Mamice… Pomozi mi da stavim igračke u onu torbu.
Gospođa je razumela da je Nastji dojadila priča o višečlanim porodicama i da ona nikako ne bi trpela stariju ili mlađu sestru. Navikla je da bude sama, da joj svi povlađuju i slušaju je u kući. Eleonora se smešila na to, smatrajući da je ona samo dete, ali gospođa Elena je proučavala svoje dete i videla da će biti teško dovesti je u red.,,Salvatore, Salvatore… U svemu joj popušta. Tako više neće moći.” Gospođa Elena je bila rešena da iskoreni iz nje loše navike i da stvori od nje dobru devojku. Još sutra, otpustiće Eleonoru i stvari uzeti u svoje ruke. Osmehula se ćerki, pročitala joj uspavanku, molitvu Andjelu čuvaru i bajku Uspavana lepotica, koju je ona najviše volela, pa izašla iz sobe i nečujnim korakom ušla u bračnu sobu. Salvatore je mirno spavao. Vrata od terase, koja je gledala na plažu, bila su otvorena, i gospođa Elena izađe da se malo opusti pred sutrašnji polazak. Pogledala je u nebo. Bilo je vedro i zvezdano. Pa ipak, duvao je blagi povetarac i mrsio pramen njene crvenkaste kose koja se spuštala do ramena i sjajila se u ovoj tajanstvenoj noći.,,Rim je, večeras, lep u noći. A kako li je u Novom Sadu? I gde je moja Nađa? Sigurno je izrasla u lepu devojku. Na koga liči? I njene oči su krupne, plave. Na baku, Nemanjinu majku. Ta žena me je maltretirala. A on tukao. Oh, koliko sam samo batina dobila! A moja ćerka… Ah, moja devojčica, moja mala Nađa, ništa ne zna o tome. I ko zna šta su joj pričali o meni. A ja je nikad više neću videti.” mislila je nesrećna gospođa Elena, i ne znajući kakvo joj se iznenađenje sprema.
Ostala je do kasno na terasi i ležala na fotelji od bambusa. Nije ni čula kad je Salvatore ustao i pokrio je.,,Neću je buditi. Umorna je i ona. Za nekoliko sati bićemo u njenom rodnom mestu. Ako tamo ima nekog od porodice, neka se vidi sa njima. Ja uopšte ništa ne znam o njenom poreklu. A volim je i živim za nju.”
Nežno je pritisnuo svoje usne na njene. Ona se samo pomerila na fotelji. A bila je lepa i privlačna, i tako bi je rado privukao sebi i odveo u postelju. No, nije hteo da je budi. Okrenuo se i vratio u krevet.
***
Sleteli su na aerodrom oko deset sati i potražili prevoz do hotela. Salvatore je žurio da uzmu sobu i da se osveže, a gospođa je sve vreme bila zamišljena i tiha. Nije ništa govorila, a srce joj je snažno lupalo. Obrazi su joj goreli, ali ne od vrućine, nego od uzbuđenja. No, nije htela da se oda, i pored muža i ćerke, ostajala je fina i ljubazna. Nastja je uživala u putovanjima i volela da upoznaje gradove, druge običaje, narode i narodnosti, ali nije mogla ni da zamisli da je u maminom rodnom gradu ovoliko toplo. Upravo je to i rekla roditeljima i pokazivala jednom rukom,,Ovoliko je toplo”, a oni su se samo smeškali.,,Hoću da vidim ovo… Hoću da vidim ono… Ovaj park je lep. Vodi me tamo mama.” molila je i postajala potpuno drugačija, a gospođa Elena je šaputala tihu molitvu Svetoj Petki da se njena ćerka promeni i prihvati Nađu kao sestru. Jer gospođa Elena, savremena žena, poznata voditeljka u Italiji, nije se odrekla svoje vere i ćerku je krstila u pravoslavnoj crkvi i dala joj rusko ime. Salvatoreu to nije smetalo. On je tražio ženu~majku, a ne ženu~domaćicu. A ona je imala sve što je želeo. I stas i glas. Gledao je i sada. Bilo je sete u njenim očima, ali usne su se razvukle u osmeh i video je njene blistavo bele zube.,,Moja Elena… Sav moj svet…” Osmehivao se i on, i uživao u lepoti majke i ćerke. Umela je da se obuče i neguje svoje telo. Ponosio se njome. Sinoć su joj opet pisali obožavatelji. Nestrpljivo su čekali novu sezonu emisije Elenin Show… Ali, nova sezona, malo će kazniti. Podigao je jednu obrvu. Napokon su ušli u hotel i raspakovali se.
~ Mama, gladna sam ~ žalila se Nastja. ~ Krče mi creva. Jel čuješ? Mama, jel čuješ ~ ponavljala je i otac se smešio, čitajući novine.
~ Tako je to kad nećeš da ručaš u avionu.
~ Znaš da bi joj pozlilo.
~ A voli da putuje.
~ Ali, ne i da jede u avionu. Maza je ona, velika! ~ osmehula se gospođa Elena. ~Hajdemo u baštu.
~ Sutra da idemo u Dunavski park.
~ Gde god ti hoćeš, dušo.
~ A popodne ćeš sa mnom u Mek ~ rekao je otac.
~ Znaš da ta hrana nije zdrava.
~ Ali, obećala si da ćeš me pustiti sa tatom. Samo danas i sutra, mamice.
~ Ali, samo danas i sutra! ~ rekla je mama.
,,Taman da odem do starog kraja i vidim šta je sa Nađom. Bože, samo da znam šta je sa njom.”
Sutradan su Salvatore i Nastja otišli u restoran i do Dunavskog parka, a gospođa Elena se uputila do naselja u kojem je živela pre mnogo godina sa mužem alkoholičarem i svekrvom koja je maltretirala. Ta žena je strašno izgledala. Volela je i ona da popije. A sina je nagovarala protiv nje. On ju je i pred njom šamarao i silovao. Jer taj njen brak nije zasnovan na ljubavi već je majka dovela i ostavila. Pred njom je uzela sitne pare i prodala je mužu. Zlopatila se i kod majke i trpela uvrede, a tukao je i muž i svekrva. Terali su je da prosi na ulici i da vodi dete sa sobom.,,Ako ne budeš poslušna, prste ću ti odseći.” A ona je sve to slušala i ćutala zbog njene male Nađe. Prala je, ribala podove, služila druge, peglala po ceo dan, prodavala suncokret na ulici i pijačnim danima, i najteže poslove radila da bi prehranila porodicu. A muža nigde nije bilo. A kad bi se vratio, silovao je pred majkom. Da, ona je bila prodata, napastvovana, mučena. Nikad nije razumela zašto joj je majka to uradila i kakva je to žena. Jer ona je bila primorana da ostavi svoju ćerku, a njena majka je prodala tuđinima. Zar se to radi svom detetu?,,Oh, ne, neću da sudim. Neću, zbog moje ćerke.”
A bio je praznik, Duhovski ponedeljak i dan je bio sunčan. Nađa se vraćala sa liturgije i bila je vrlo raspoložena. Njena kosa se sjajila na suncu. Bila je sveže okupana. Imala je divnu, svetloplavu haljinu, svetlu kao njene oči, a kosa joj je bila ravna i smeđa. Veselo je ulazila u dvorište u kojem se čula narodna muzika i osećao miris paprikaša. Stara gradnja, dvorišni stanovi, veš sveže opran i raširen na ogradu. Nađa se ljutila na babu što je prala veš na praznik.
~ Opet si prala veš na praznik. A znaš da je to greh.
~ Znaš, šta, balavice, nećeš ti mene učiti šta da radim a šta ne. Ja u tog tvog Boga ne verujem, a tebi, ako se ide u crkvu, idi. Vidi ti nje! Kako se sredila!
Komšije su ih slušale i smejale se.
~ Ista je majka.
~ Nju ne pominji! ~ ljutila se devojka. ~ Ne zaslužuje da joj se ime pomene.
~ E bar nešto pametno od nje da čujem!
~ To čuješ svaki put kad izgovoriš njeno ime.
Gospođa Elena je pošla za njom. Videla ju je izdaleka i ušla u dvorište. Mirisala su raznovrsna jela. A taj miris je vratio u prošlost. Stajala je i slušala razgovor između bake i unuke.
~ Onda radi nešto. Ne znam što ti je otac dopustio da studiraš. A rekao je na samrti da studiraš. Eto, ode i on pre dve godine. Jesi li mu bar upalila sveću za dušu?
~ Jesam, bako.
Stajale su još malo na terasi, da bi potom ušle u kuću, a gospođa Elena, koja je čula nešto od njihove priče, popela se na stepenice. Komšije su je gledale i pitale se ko je ta žena i koga li traži. Isprva je se nisu setile. Nekima je bila poznata, neki su je prvi put videli. No, svako je znatiželjno gledao i divio se njenoj lepoti i gracioznom hodu.
~ Ovu ženu sam negde videla.
~ Znaš ko je to? Elena! Necina žena.
~ Nemoj pričati.
~ Ona, ona. Ali, sada je dama.
~ Napustila pijanu budalu.
~ Eh, što je napustila njega, nego i ćerku! A žena ne sme da napušta muža i ćerku ~ govorila je druga komšinica, zajedljiva žena, koja nikad nije volela Elenu jer je bila lepa, vredna i sposobna žena. Žena je ženi ponekad najgori neprijatelj i ne opravdava onu koja ostavi zbog nasilja već onu koja trpi i po cenu života. Znala je i komšinica Dara, da će je Nađa odbiti i oterati iz stana, i baš je htela da vidi kako će se dalje razvijati situacija. Nikad je ta mala neće prihvatiti i voleti. Tako je mislila komšinica, koja je jednom prilikom, i sama prisustvovala silovanju ove žene, nasilju koje je preživljavala svakog dana, dok je stari, nezasiti muškarac, težak kao slon, bio na ženi, sitnoj i ranjivoj kao srna. Eto, kako prolaze dobre i trpeljive žene. Ako odu, niko nema razumevanja za njih. Gospođa je to iskusila na svojoj koži. Izvukla se, ali patila za svojom malom Nađom. I sada je ta Nađa odgajana od strane bake koja je ko zna šta pričala o njoj.
Najzad, zakoračila je u prljavu i mračnu kuću. Zidovi su bili iskpucali i davno se nije krečilo u sobi. Bilo je i vlage i buđi. Ali, Nađa se nije dala. Ona je učila i radila. I čim završi studije, zaposliće se kao sekretarica u kompaniji drugaricinog oca.
~ Tražite nekog, gospođo? ~ pitala je devojka. Baka je bila u kuhinji pa je nije čula. Kad je izašla, namrštila se. Prepoznala je svoju snajku.
~ Gle, gle, ko je to nama došao! A setila si se svoje ćerke. Napunila je dvadeset tri godine. Ja sam je vaspitala.
~ Bako, ko je ova žena? Reci mi da nije ona.
~ Nađa, ja te molim da me saslušaš.
~ Ko je ova žena, bako!? ~ vriskala je devojka. ~ Bako, ko je, ko je ~ ponavljala je iste reči.
~ Ona što te je napustila i pobegla sa ljubavnikom.
~ Nije tako bilo. Vi znate da nije tako bilo!
~ Znam ja ko si i kakva si ti. I mater ti je takva bila.
~ Stanka, došla sam u miru i hoću samo da vidim moju ćerku.
~ Videla si je. Idi sada.
~ Dušo, ti ne znaš šta je bilo… Moraš da me saslušaš.
~ Nema ona šta da te sluša. Majka nikad ne napušta svoje dete.
~ Nađa… Molim te.
~ Idite. I ne vraćajte se nikad više! Mrzim vas! Mrzim! ~ vikala je i pogrdna reč pade preko njenih usana.
~ Dobro, dušo, idem ~ mirno je odgovorila, i ostavila svoju vizit kartu, neprimetno, tako da Nađa vidi, ali ne i baba Stanka, koja je i posle toliko godina ostala ista kakva je u bila. Imala je staru maramu na glavi, i bila je prljava, čupava i neuredna. Psovala je sve što stigne, a u Boga nije verovala. Bila je, takoreći, neustrašiva žena. Teška na rečima i na delima. Gurnula je bivšu snajku i vređala je pred svima.
A gospođa se uplakana vratila kući. Salvatore je sada postajao nervozan i želeo je da zna odakle je došla Elena i šta se to dešava sa njom. Danima nije izlazila iz sobe, a slabo je i jela. Nastja je patila zbog mame.
~ Ne mogu da te gledam ovakvu, Elena. Reci mi, šta ti je ~ molio je Salvatore da prizna istinu.
~ Ako ti kažem, nećeš mi oprostiti. Oteraćeš me. Opet ću biti na ulici.
~ Zaklinjem ti se u našu ćerku da neću.
~ Salvatore, ja… Ne znam ni šta da ti kažem.
~ Moram da znam.
~ Ja… Bolje je da ćutim.
~ Elena, preklinjem te… ~ i taj njegov molećivi glas je naveo da progovori istinu o sebi i prošlosti.
~ Dobro, ćućeš sve… Pre tebe, bila sam u braku sa jednim čovekom. Zapravo, to nije bio brak. Mama me je samo predala nepoznatim ljudima. Tražila je malu svotu novca od njih. I ta kuća u koju me je uvela bila je sirotinjska, ali imali su nešto više od moje mame. Bila sam jako mlada. Trpela sam ponižavanja, uvrede, batine, silovanja od muža, a svekrva je uživala u svemu tome. Posle nekoliko godina sam rodila ćerku ~ rekla je sve u jednom dahu i srce joj je ubrzano kucalo.
~ Ćerku? Ti imaš ćerku?
~ Da, iz te veze… Ne znam ni kako bih nazvala život sa tim čovekom. Ali, brak nije bio. Nikada nisam stala pred matičara.
~ I gde je sada taj čovek? Videla si ga.
~ Umro je. Ali, svekrva je sve najgore pričala Nađi o meni. I ona ne želi da me vidi.
~ To je, dakle, u pitanju.
~ Osuđuješ li me, Salvatore?
~ Ljut sam na tebe što si to krila od mene.
~ I šta ćeš sada da uradiš sa mnom? Oteraćeš me i uzeti mi dete.
~ To ne zavisi od mene.
~ Od koga zavisi?
~ Od Nastje. Ako ona prihvati Nađu, ostaćemo u braku. Ako je ne prihvati… Ne mogu ti ništa obećati. Ali, neću te ostaviti na ulici.
Gospodin Salvatore je bio povređen i rekao je i ono što ne misli. Kasnije se smirio i molio Elenu da mu oprosti. No, brinuo se da li će Nastja prihvatiti svoju stariju sestru. A Nastja je čula razgovor između oca i majke. Vrata su bila pritvorena i ona je čula da mama plače i želela je da je pita šta joj je. Umesto toga, čula je maminu ispovest. Uplašila se. Strašne su joj bile te reči, batine i silovanje i, brže~bolje okrenula je svoju vaspitačicu i pitala je šta je to. Priznala je da je čula kako mama plače i žali se ocu. A vaspitačica, kako je bila pažljiva i dobra žena, ali i razumna, jer je i sama preživela jedan vid nasilja u detinjstvu, gledajući oca kako tuče majku, objasnila joj je da je majka propatila i da treba da je razume i bude nežna prema sestri koju ima.,,Treba da je voliš, Nastja, treba da je vratiš mami.” Nastja nije znala šta da radi. Ali, ako tata protera mamu, ona će se razboleti i umreti.,,Da, umreću bez moje mame.”, mislila je i dugo plakala plava devojčica.
***
Nekoliko dana kasnije. Gospođu Elenu su zvali sa recepcije. Tražila je jedna devojka. Naredila je da je odmah dovedu gore.
~ Sačuvala sam vaš broj i potražila vas.
~ Dođi, Nađa, molim te.
~ Hoću da vam se izvinim. Nisam smela sve ono da izgovorim i nazovem vas pogrdnim imenom. Ja… Ne poznajem vas. Nijedna majka ne treba da napusti svoje dete. A vi ste me ostavili na milost i nemilost grubom ocu i nepodnošljivoj baki. Imala sam samo šest godina. Znate da su me u školi maltretirali i rugali mi se. Bogataška, razmažena deca. Ja nisam imala, ništa, gospođo. Bila sam siroče bez majke. A da je moja majka tu, mislila sam, ona bi me zaštitila. Jeste li mislili nekad na mene?
~ Nikada te nisam zaboravila. Ali, morala sam da odem. Neću ništa ružno da kažem o tvom ocu… Ali, ne mogu ni da te lažem. Tukao me je. Bila sam sva u modricama.
~ I silovao vas je. Znam. Rekli su mi neki dobri ljudi. Ja sam dete silovanja.
~ O, ne pričaj o tome! Nećemo misliti na prošlost nego na budućnost. Nađa, ja sam samo želela… Da te upoznam. I zagrlim.
~ Mislim da je još rano za to.
~ Ali, volim što si svratila. Nadala sam se tome. Kćeri moja… Mogu li tako da te zovem?
~ Možete… Ja… Kajem se zbog svih onih reči koje sam vam sasula u lice. Ispovedila sam se. Duhovnik je rekao da vam se javim.
~ Često ideš u crkvu? ~ pitala je gospođa Elena.
~ Ponekad, da… Vera me smiruje. Upalila sam sveću za vaše zdravlje. I ranije sam to činila. I za praznike, i za Božić, Vaskrs… Molila sam Boga da vas vidim. Izgleda da me je čuo.
~ Hvala ti što me ne osudjuješ. I praštaš…
~ Ja, gospođo… Oprostite, ali vi ste mi nepoznati. Možda nije trebalo da dođem.
Ustala je da pođe. Ali, gospođa Elena je zamolila da ostane još malo.
~ A ja baš volim što si tu. Da poručim neko piće ili želiš nešto da pojedeš.
~ Dobro mi je i ovako.
~ A reci mi, kako živiš? Studiraš li?
~ Da, upisala sam Ekonomski. Mada sam više volela turizam i hotelijerstvo.
~ Možeš da se prebaciš na drugi smer ako želiš.
Devojka je ćutala i posmatrala je.,,Lepa je… Oh, mama, zaista si divna u svakom pogledu! Oprosti mi, Bože. Nisam smela da budem onako gruba prema njoj.”
~ Oprosti ako se mešam. Samo vidim da te zanimaju i druge stvari. A, evo ga i moj muž!
Salvatore je baš ulazio u apartman koji je gledao u reku.
~ Mili, da vas upoznam. Nađa… ~ predstavnila je ćerku.
~ Drago mi je što si došla. Elena je sada drugačija. Nikada nisam znao zašto je tužna, a godinama je u ovo vreme daleka i odsutna. Patila je što nije sa tobom. Ja lično nemam ništa protiv da se viđate i nastavite da se čujete dok ste ovde, a i kada se vratimo u Italiju, i ne bi mi smetalo ni da pođeš sa nama, ali sve to zavisi od Nastje.
Devojka je izvila jednu obrvu, pitajući se ko je Nastja.
~ To je naša ćerka.
~ Vaša ćerka? Vi imate još jednu ćerku? Zna li ona za mene?
~ Sada će znati. Ja ću je dovesti. Nastja je malo razmažena devojčica… Ali, ima čistu dušu. Niko se dosad nije požalio na nju u vrtiću. Samo se kod kuće mazi i umiljava ~ pričao je na srpskom, jer je nekoliko puta poslom bio u Srbiji, a i žena ga je naučila taj jezik i Nađi je bio simpatičan mamin muž, iako je bio delovao strogo poslovno.
~ Evo je moja mezimica! ~ uzviknuo je otac, ugledavši je kako ulazi u kratkoj crvenoj haljinici i zamršene kose. ~ A ti si spavala do kasno?
~ I sinoć se dugo igrala sa lutkama i nije ispuštala svog medu iz ruku.
~ Dušo, dođi da upoznaš nekog. Ovo je Nađa ~ predstavio je gospodin Salvatore. ~ Ona je tvoja starija sestra. Sviđa li ti se?
~ Da ~ odgovorila je devojčica. Gospodin i gospođa Soprano su se samo pogledali.
~ Stvarno tako misliš? ~ iznenadila se gospođa Elena.
~ Da, dođi da vidiš moje igračke.
~ Ja… Ne mogu dugo da se zadržim. Baka će se brinuti gde sam.
~ Poslaćemo joj poruku da si na ručku.
~ Izgleda da je Nastja lepo prihvatila Nađu ~ rekao je nešto kasnije gospodin Salvatore.
~ Ja sam je često navodila na razgovor o sestrama i braći, i ona se ljutila na mene što joj to spominjem. A veruj mi da joj nikad nisam ni spomenula Nađu.
~ Deca su to… Nikad se ne zna kako će reagovati.
To popodne, sedeli su svi u restoranu u ručali.
~ Ja ću ostati u Novom Sadu do završetka studija ~ obavestila ih je Nađa.
~ Ali, tako da ti mi plaćamo za stan i knjige.
~ Vi ste zaista ljubazni prema meni, i ja sam vam vrlo zahvalna, ali radije bih da se sama izdržavam.
~ Nećeš poći sa nama? ~pitala je Nastja i oči su joj se ispunile suzama. ~ Molim te, seko, pođi sa nama.
~ Pusti je da sama odluči, Nastja ~ rekao je otac. ~ Nađa, ti i Elena ste godinama bile razdvojene. Da sam ja znao, došao bih po tebe i priznao te kao svoje dete. Samo, priznajem da sam bio ljut što mi Elena nije pričala o tebi i svašta sam joj rekao kad sam otkrio istinu. I sada ti se izvinjavam, Elena.
~ Ljubavi, ja sam na to i zaboravila.
~ Ti si izuzetna žena, Elena. I ja sam ponosan na tebe ~ dotakao je za ruku, a gospođa je samo klimnula glavom.
~ Srećna sam što je gospođa Elena u vama pronašla dobrog muža. Ona je zaista divna žena. Zaslužuje svu sreću.
~ Ja ću biti srećna ako su i moje ćerke srećne i tako bih se radovala da budeš sa nama.
~ Mislim, još godinu dana da ostanem. Pa ću onda doći i upisati neki kurs u Italiji. Volela bih da budem turistički vodič.
~ Pomoći ćemo ti oko svega.
~ I ja ću da putujem sa tobom ~ umešala se devojčica.
~ To će da bude kad porasteš ~ smešila se majka.
~ Ja sam već velika!
Nasmejali su se. Nakon ručka, Nađa je ostala još malo sa mamom.
~ Pa kad polazite? ~ pitala je tiho.
~ Za nekoliko dana. Salvatoreu ne prija ova klima i ne oseća se baš najbolje. A mislili smo da ostanemo mesec dana. Ja se moram vratiti sa njim i Nastjom, osim ako ona ne bude insistirala da produžimo letovanje.
~ Vi treba da budete uz svog muža, gospođo.
~ I uz svoje ćerke. Nađa, zašto me ne zoveš,mama’. Volela bih da prevališ tu reč preko svojih usana.
~ Još je rano za to. Ali, vremenom, navići ću se na vas i zavoleti vas. Kad sam bila mala… Pisala sam vam dnevnik za vas. I pisma sam vam slala. Nisam znala gde ste… Pa sam ih odnosila u poštu i ubacivala u sanduče. Poštarka je skupljala ta pisma. Čitala ih i plakala. Pisma su uvek započinjala sa… Draga Mama. Još ih čuvam.
~ Pokazaćeš mi ih? ~ pitala je nežno, milujući je po kosi.
~ Evo, ovde su, u mojoj tašni. Nisu adresirana. Čuvala sam ih za Vas.
~ Poneću ih sa sobom i čitati.
~ I odgovorićete mi kao što pišete svojim obožavateljima?
~ Tebi ću prvoj odgovoriti.
~ Čekaću vaša pisma.
~ I čućemo se preko vajbera i video poruka. Ja ću te prva zvati. I biću srećna ako čujem,Mama…’
Prošlo je nedelju dana. Spremali su se za povratak u Italiju. Gospođa je bila smirena i raspoložena. Nađa je izašla na aerodrom da ih isprati. Sredila se i obukla haljinu koju su joj mama i sestra kupile. Ostavile su joj mnogo poklona, garderobe, bižuterije… I novaca. U početku je to odbijala. Ali, kasnije je prihvatila. Za godinu dana, videće se. Čim počnu praznici, Nađa će ih posetiti. Gospođa Elena je jedva čekala da se ponovo sastanu, zagrle i provedu praznike zajedno.
~ Zvaću te čim dođemo. I čekaću dan kad ćemo se opet videti. Neću da te izgubim, devojčice moja.
~ Gospođo, ja…
~ Mama… Zovi me mama. Oh, kako bi volela da me zoveš mama!
~ Ja… Mama… Mama… Draga Mama ~ konačno je izgovorila reči, te reči, koje je gospođa Elena, dugo želela da čuje.
Dugo je držala u zagrljaju, da bi se potom oprostile i mahale jedna drugoj, a avion je poleteo i Nađa je morala da se vrati svojim aktivnostima.
Godinu dana kasnije. Jedne večeri gospođa Elena šetala je sa svojim ćerkama peskovitom plažom i pričala im, dugo im pričala o svemu onome što ih je zanimalo…
