Ukus slatke tajne
Senke bagrema ležale su preko reke kao umorne ruke leta. Uskoro će zlatni septembar, ali sunce je još uvek grejalo kao da se ne predaje. Na obali, zaklonjeni granjem starog duda, sedeli su Marija i Luka – previše blizu za dvoje koji ne smeju da budu viđeni zajedno.
„Zakasniću kući,” rekla je Marija, ali se nije pomerala. Laktovi su joj bili oslonjeni na kolena, kosa pala preko ramena, a pogled vezan za njegov vrat, gde su se kapljice znoja slivale niz ožiljak od nekadašnje dečačke tuče.
„Ne moraš da ideš još,” promrmljao je Luka.”Budi još malo sa mnom u ovom miru”
„Nema mira za nas,Luka” tiho je rekla.
Luka je ćutao, a ona je zgrabila šaku peska i pustila da joj curi kroz prste.
Njegov ranac stajao je pored njih, nezakopčan. Iz njega su virile knjige na engleskom – medicina, genetika, rečnik.
„Jesi li odlučio?” pitala je.
„Odlazim za dve nedelje.” Pogled mu je bio čvrst, ali nije je mogao pogledati pravo u oči.
„Nedostajaćeš mi. Sve će biti prazno bez tebe.” prošaptala je.
Zagrizao je donju usnu. „Imaš porodicu. Imaš sve.Ćućemo se redovno …”
Nasmejala se gorko.
„Moram još nešto važno da ti kažem pre nego što odeš.Danas sam ukrala test?” rekla je.
Luka je ukočeno podigao glavu. „Test?Kakav test?”
„Test za trudnoću….iz apoteke. Sakrila sam ga u torbu. Otišla sam kod Ane i uspela sam da ga uradim kod nje.”
Stresla se, ne od vetra, već od straha.
Luka je ustao. Nije znao da li da sedne, ode, ili je zagrli.
„I?” Glas mu je bio dubok, drhtav.
Marija je spustila pogled. „Pozitivan je. Trudna sam, ali treba da odem kod lekara da potvrdim.”
Luka je samo stajao. Čuo se samo žubor reke i neko dete koje je vikalo s druge strane obale. Njegove šake bile su prazne, kao i planovi.
„I ako zaista jesam trudna?” – prošaputala je opet, kao da je tražila poslednji dokaz da je stvarno rekao da je voli.
Luka je konačno seo, spustio glavu na dlanove i dugo ćutao.
„Onda se sve menja. Kad ideš kod lekara?”
Dve kuće, dva sveta
Marijina kuća mirisala je na sveže peglanu svilu i stare knjige koje niko ne otvara. Na zidovima – ulja na platnu: portreti mrtvih predaka čiji strogi pogledi prate svakog ko se usudi da pogne glavu. Ispod njih – mermer, tišina, i zveckanje srebrnog escajga koje se čulo iz trpezarije.
„Sedi pravo, Marija,” rekla je njena majka, ne podižući pogled s tanjira.
Marija je klimnula, ali nije progovorila. Gledala je u tanjir kao da pokušava da ga hipnotiše.
Otac je listao novine, naočare spuštene na nos.
„Šta je s tobom ovih dana?” upitao je, bez trunke nežnosti.
„Umorna sam. Verovatno zbog škole.”
„U tvojoj školi se više jede nego uči,” promrmljao je. „Uozbilji se dok ne bude kasno.”
Majka je uzela gutljaj vode. „Možda joj nije dobro. Možda joj treba čaj od nane.”
Otac se kiselo nasmejao. „Ili joj treba da nauči s kim se ne druži.”
Tišina.
Marija je ćutala. Nije bilo potrebe da se Luka spominje. Znalo se. Porodični rat traje već decenijama. Od kada je, kako se šapatom priča, Lukin otac uz pomoć sumnjivih papira i političkih veza preoteo firmu Marijinom ocu. Ili je bilo obrnuto – zavisno od toga koga slušate.
U tom ratu niko nije pobedio. Samo su deca rođena s teretom tuđih laži.
U drugom delu grada, vila porodice Stević bila je podjednako impozantna – visoke ograde, gvozdena kapija, pažljivo oblikovani čempresi, i savršeno sređena bašta koju je održavao Petar, baštovan koga je Lukin otac angažovao, a porodica zadržala i posle njegove smrti.
U radnoj sobi s drvenim oblogama, Luka je sedeo kraj stola. U ruci je držao pismo s univerzitetskim grbom. Oxford. Medicinski fakultet. Snaga mu je išla niz kičmu kao led.
„Luka, dođi da večeraš,” pozvala je majka iz trpezarije.
„Dolazim.”
Kada je ušao, zatekao je sestru Ivanu kako prevrće oči.
„Opet gledaš u to pismo? Kao da nisi znao da ćeš biti primljen.”
Milena, njihova majka, sekla je hleb s preciznošću hirurga.
„Bolje bi bilo da gleda u devojke iz pristojnih kuća, a ne da razmišlja o Mariji Belović.”
Ivana se nasmejala. „Zamisli samo oca kad bi znao. Da njegov sin šeta ćerku čoveka koji mu je uništio posao.”
Luka je seo bez reči.
„Znaš šta bi tvoj otac rekao? Da nisi Stević ako ne znaš koga treba da držiš podalje od kuće.”
Luka je tiho izvukao pismo iz džepa sakoa i spustio ga pored tanjira.
„Ne idem.”
Milena je stala. „Molim?”
„Ne idem. Neću da studiram u Engleskoj.”
Ivana je ispustila viljušku. „Zbog nje?!”
Milena je oborila pogled, kao da pokušava da se pribere. „Luka. Ti si pametan dečko. Ali to… to je ludost. Upropastićeš svoju budućnost”
„Možda,” rekao je mirno. „Ali neću da upropastim sebe.”
Te večeri, dok se Luka zatvarao u sobu i gasio svetlo nad budućnošću koju je upravo odbacio, Marija je stajala ispred ogledala. Kosa joj je bila raspuštena, kao da pokušava da se sakrije iza nje. Na stomačiću još nije bilo ničeg, ali u njenim očima – bilo je sve.
Očeva presuda
Miris voska i tamjana još je lebdio u hodniku, ostao posle sveštenikove posete. Bila je sreda – dan za blagoslov kuće, kako je govorio Marijin otac, čovek koji je verovao u Boga,mada ako ćemo iskreno više u svoj autoritet.
Marija je sedela na ivici kreveta, stisnutih šaka i nogu koje su joj bile ledene uprkos pokrivaču. Na noćnom stočiću stajao je test trudnoće, pažljivo uvijen u maramicu, sakriven ispod stare knjige poezije. Srce joj je tuklo kao da zna da je kraj bliži nego što misli.
Vrata su se naglo otvorila. Otac je ušao bez kucanja.
– Slušaj me dobro, neću više da čujem da se vucaraš sa onim probisvetom! Neću da mu prilaziš niti da ga ohrabruješ- Lupi šakom na noćni stočić i knjiga pade na pod, a preko nje se razvila maramica otkrivajući skriveni test.
Marija je zanemela.
„Je l’ ovo tvoje?” upitao je, glasom koji je istovremeno bio tih i preteći.
Nije imalo smisla lagati.
„Jeste.”
Pogledao ju je kao stranca. „Čije je?”
„Moje. I Lukino.”
U tom trenutku sve se slomilo.
Udarac pesnice o ormar. Staklo se rasulo u komadiće. Majka je utrčala, bleda kao zid.
„Iz kuće! Odmah!”
„Pavle, molim te!” majka je stala između njih.
„Iz kuće, Vera! I ti ako joj staneš u zaštitu. Trudna s njegovim detetom! Detetom Stevića!”
Marija je ustala, suze su joj se slivale niz obraze, ali nije plakala naglas. Bila je naučena da ćuti. Da trpi. Da ne moli za milost tamo gde je nema.
„Nećeš uneti sramotu u ovu kuću,” rekao je otac. „Bićeš izbrisana iz svih papira. Iz glave. Iz srca. Ako ti uopšte znaš šta je to.”
Majka je pokušala da je zagrli, ali se Marija odmakla.
„Nemoj, mama.”
U dugačkom hodniku, sa samo jednim koferom i torbom, Marija je prošla pored porodičnih slika – kao kroz galeriju duhova. Dole, kod kapije, čekao ju je Luka. Nije znao šta se tačno dogodilo, samo je osetio iz njenog glasa preko telefona da je hitno.
Nije imala gde. Nije imala nikoga.
„Jesi dobro?” upitao je tiho, kada je otvorila kapiju i kročila u noć.
„Nije me povredio… fizički” rekla je, stavljajući ruku na stomak. „Ne znam gde ću.Hoćeš li me primiti…”
„Ne moraš da pitaš,” rekao je Luka, uzimajući joj kofer iz ruku.
A negde s prozora, Vera je stajala i gledala kroz zavese, drhteći. Nije rekla ni reč.
Samo su joj suze klizile niz obraze, a ona nije podigla ruku da ih obriše.
