3. poglavlje
Zrak svetlosti je pao na lice zatvorenice, koja je sedela u ćeliji i čekala da je pozovu na ručak. Umesto toga, stražar je rekao:
– Hajde, Ena – kako su je zvali u zatvoru. – Imaš posetu.
To,,Ena” ju je podsetilo na Boška. On ju je ponekad tako zvao, milovao je, tepao joj, a ona ga se gadila. A bio je lep i zgodan čovek i žene su ga volele. Ona ga nije volela. Rade joj se dopadao. Ali, ni njega nije volela. Jedini muškarac na koga je mislila sve vreme, bio je Bogdan. Ali, on neće nikada doći. Neće joj oprostiti. Zapravo, ona se nije ni kajala zbog onoga što je učinila, ali želela je da vidi sina. Rađala ga je… I samo njega volela.
– Ko bi to mogao biti? – pitala se, izlazeći iz ćelije. Stražar joj je stavio lisice. Hodala je polako hodnikom. Prvi put otkada je došla, ništa se nije čulo u drugim ćelijama. Samo mir i tišina. A i ona se nekako pomirila sa sudbinom. Ostaće još neko vreme na ovom mestu. A kada bude izašla… Ne zna ni gde će, ni šta će. Nema ko da je dočeka.
Iznenadila se kad je videla mladića u lepom odelu. Stajao je i čekao. Odmah ga je prepoznala. Majka nikada ne može da pogreši. Ni ona nije pogrešila.
– Majko – uhvatio je Bogdan za ruke – Prošlo je četrnaest godina otkako se nismo videli. Molim te, oprosti mi što nisam dolazio. Bio sam dete. Nisam znao šta si uradila. A nije trebalo da tako bude. Mogla si da priznaš Bošku da nisam njegov. On bi ti oprostio. I ja ti opraštam, majko. I ja ti opraštam.
– Nisam ga volela. I ne volim ga ni danas – priznala mu je iskreno.
– A on je dobro, majko. Oporavio se. Nije se ženio. Sav se posvetio meni i poslu. Ja sam ga nasledio. On je plemenit i čistog srca. Nisi mogla boljeg muža da pronađeš. Oprostio bi ti da si mu priznala za Radeta. Dao bi ti novu šansu. Ti nisi želela da ga saslušaš te večeri.
– Da sam mu rekla šta osećam, oterao bi me…
– Drugi muškarac bi to uradio da je bio na njegovom mestu. Možda primenio i silu… On ne. Sada tek vidim koliko je on divan.
– A šta misliš o meni? – pitala ga je, plačnim tonom. Volela ga je. Samo je sina volela. Ali, nije mislila na njega kada je povredila Boška.
– Mislim da si ti jedna nesrećna žena, majko. Ali, moja si majka. I ja sam zato došao po tebe…
– Moj dobri sine… Volim te.
– Majko, pronaći ću ti stan. Živećeš sama. Ja imam dvoje dece. Ćerkicu i sina. Helena ima tri godine. Borko ima dva meseca. Ako želiš, dovešćemo ih nekad. Moja žena je divna. Ona me je i zamolila da dođem ovamo… I Boško se nije bunio. On je najbolji otac koga imam.
Selena ništa nije na to odgovorila. Samo je ćutala. Tek posle, upita.
– A njega… Jesi video? – pitala je, misleći na Radeta.
– Jesam, majko. Video sam Radeta. Nikada ga nisam oslovio sa,,Tata…” On mi to i nije bio. Voleo je tebe. Bio je tvoj ljubavnik. I sada je u Vrnjačkoj banji… Ide tako, po banjama… Leči živce. Nekada mu je dobro, nekada nije. Boško mu je platio lečenje. Bio mu je školski drug… Njegov otac ga je krstio. Nije morao da mu pomogne… A učinio je sve da mu bude bolje. Vidiš koliko je on divan čovek…
– Ja mu se neću vratiti. Ne volim ga.
– On to i ne traži. Znaš, on je sada u vezi sa našom dadiljom… Ona je dobra žena. Ali, mislim da ta veza neće potrajati. Nijedna mu nije kao ti. Kazao mi je to…
– Ali, ja ne osećam ništa prema njemu.
– A udala si se za njega. Majko, ti si bar mogla da biraš.
– Misliš da sam mogla? Bogdane, ja sam živela teško. Jedva smo sklapali kraj sa krajem. Imala sam tri sestre i dva brata. Naš osmoro je bilo u kući. Pomagala nas je moja baka sa salaša… Ali, to je bilo malo za nas. Ja sam još nekako podnosila situaciju u kući. Ali, deca nisu. A svojom udajom pomogla sam i njima. Zaposlila sam dve starije sestre i otvorila dečacima kiosk da mogu da prodaju kokice. Dala sam im koliko sam mogla… Znam da sam mogla i više, ali… Bila sam ljuta jer sam se žrtvovala za njih. A oni to nisu mogli da cene. A pravo da ti kažem, i mene je bogatstvo zaslepelo. I eto, tako je bilo. Udala sam se. Nisam bila srećna, sine. I nisam volela… Nisam ni razmišljala kada sam pucala na tvog oca. Samo da se ne budim pored njega…
– U redu je, majko. Ne moraš dalje da pričaš. Sve znam… I opraštam ti što tada nisi mislila da imaš sina kome si potrebna – rekao je i zagrlio je. Selena je plakala. Srećna je bila što posle toliko godina vidi sina.
– Ja ću doći, majko, za nekoliko dana po tebe. Spremio sam ti stan…
– Volim te, sine moj. Čuvaj se.
Oprostili su se. Bogdan je ispunio svoje obećanje i kroz nekoliko dana došao po majku.
Vrata plave kapije su se zatvorila za njom… Otvarala su se nova vrata. Čekao je sin. Prilazila je polako i bojažljivo kolima. Otkada nije videla parkove, ljude, slobodu… Sada to ima. I sin je tu da joj pomogne. Viđaće se. Njegovoj ženi to ne smeta.
Čim je stigla u stan, okupala se. Popila je toplu čokoladu sa sinom. Dugo su pričali. Posle je otišao. Ostavio je fotografije za sobom. Bile su to fotografije njene male unuke i dečaka sa plavim očima. Uzela ih je u ruke. Kao da je grlila i ta dva mala bića… Oni su sada njen smisao života. Ako nije bila srećna kao žena i volela… Sada joj život pruža drugu šansu. I iskoristiće je do kraja.
