2. poglavlje
Aprilsko jutro bilo je sunčano, mirisno i toplo. Mirisale su magnolije, čiji su cvetovi dodirivali prozor male vile, u kojoj je živela Selena sa svojim suprugom i sinom od tri meseca. Bila je privlačna mlada žena, sa krupnim bademastim očima i tamne, guste kose, i nema mladića u kompaniji koji se nije okretao za njom. Kad god bi došla u posetu mužu, zastajkivali su, ljubazno je pozdravljali, davali komplimente, a ona im je svima pristojno odgovarala i odlazila kod muža.
I ovog jutra je pošla kod njega. Bila je sveža, rumena, vedra. Muž je bio prijatno iznenađen. Poštovao ju je i bio joj veran. Sad je još više voleo jer mu je rodila dete, a isprva se bunila. Sve su žene takve, a na kraju popuste. A ona se samo smeškala, ulazeći mirno u njegovu kancelariju.
– A ti sutra putuješ? – pitala ga je umiljato i spustila usne na njegove.
– Tako je. Pozvao bih i tebe, da mi se pridružiš, ali ti si još sveža od porođaja i bolje bi bilo da se odmaraš i čuvaš Bogdana. Ti znaš koliko sam želeo da dobijem dete. Nisam razmišljao o polu, samo da dobijem dete koje će da nasledi sve ovo što imam. A ti u početku nisi ni htela da čuješ za dete. Čak si koristila i antibebi pilule. Kad sam to otkrio, razočarao sam se. Ali, poslednjih meseci si se promenila, postala si pažljivija prema meni, dopustila mi da te volim, i nastao je Bogdan. I ja sam ti na tome jako zahvalan. Samo se čudim, na koga ima plave oči? U mojoj porodici niko nije imao plave oči. Ni ti nemaš plave oči. Tvoje oči su bademaste. Niko od tvoje rodbine nema plave oči.
– To ti misliš, dragi – rekla je i pomilovala ga po obrazu. – Mamin brat od tetke je imao svetle oči. Njega nisi video. A bio je slatko dete. Kasnije je otišao u svet. Ne zna se šta je bilo sa njim. Sigurno je uspeo u slikarstvu. On je voleo da bude vajar ili slikar. Nego, ljubavi, nećemo o njemu. Ti sutra ideš. A ja ostajem sama. Večeras ću da organizujem večeru u tvoju čast. Nećemo se dugo videti… Koliko planiraš da ostaneš u Milanu? – pitala ga je, želeći da sazna sve o njegovim poslovima i koliko će ostati. Što duže ostane, to bolje. Taman da iskoristi njegovo odsustvo i vidi se sa Radetom. Taj čovek je uzbuđivao, zavodio svojim tamnoplavim očima i gustom, smeđom kosom. Uzdržavala se pred Boškom da ga ne pogleda, a srce joj je snažno lupalo, i jedva je čekala da se vide u njegovoj kući koja je bila kao mali dvorac usred šume. Istina, šuma je bila nedaleko od kuće. A u dvorištu, bilo je magnolija, koje su opojno mirisale, i čitava aleja japanskih trešanja. Tu su se sastajali, trčali po dvorištu, razmenjivali nežnosti, šetali se zagrljeni, obedovali i smišljali kako će da se otarase Boška. A Boško je bio razuman, pošten, miran čovek, i nije ni slutio šta mu prijatelj i žena rade iza leđa.
– Ostaću nekoliko dana. Najviše dve nedelje.
– Ne više? – pitala je tiho, a u sebi se nervirala što ne produži svoj boravak u inostranstvu. – Da ti popravim kravatu – govorila je svojim umiljatim glasom i smešila se. A da je mogla, zadavila bi ga. Ništa od odlaska na Palić. Tamo je Boško imao vikendicu u kojoj je retko boravio, i tamo se ponekad sastajala sa Radetom. A sada se to neće ostvariti. Taj čovek je znao sa njom. Znao je kako da je uzbudi i dovede do vrhunca. Želela ga je, ali nije mogla reći da je ludo zaljubljena u njega. To je već reč koja ima jačinu. A ni muža nije volela. Bila je žena koja je dobila sve što zatraži, ali bila je i žena koja nije mogla da voli. Ni muža, ni ljubavnika. Mislila je samo na sina i da njemu bude dobro. Svakako je morala da prizna da joj je lepo sa Radetom i da njen Bogdan zaslužuje da odrasta sa ocem.,,Moraću sama da ubijem Boška, ukoliko Rade ne nađe neko rešenje. Neću moći da izdržim još dugo sa njim.”
– Nešto si se zamislila, dušo moja.
– Ne, dragi, sve je u redu. Šta bi želeo da se spremi večeras?
– Ti najbolje znaš šta ja želim večeras. Tebe – šaputao je i poljubio je nežno.
– A rekao si da se odmaram. Nisam još spremna. Sačekaj još koji mesec. Uostalom, hoću da misliš na mene i na iznenađenje koje ti spremam.
– Kakvo iznenađenje? – pitao je, grleći je strasno i ljubeći je po vratu, obrazima i usnama. – Kako divno mirišeš! Ti si moja! Samo moja!
– Ljubavi, ljubavi… Videće nas neko.
– Neka nas vidi. Ja sam ovde vlasnik i mogu da radim šta hoću.
,,Ne zadugo, mili moj. Ne zadugo…” smeškala se ona i uzvraćala mu poljupce.
– Dobro, de… Moram da idem.
– Lepša si od svih devojaka u firmi. Ljubavi moja, izluđuješ me sa tim tvojim očima boje badema! Znaš li koliko te volim. Mislim, da me svi mogu izdati, samo ti ne. Voliš li ti mene koliko ja tebe?
– A zar ti to nisam dokazala? Rodila sam ti sina. A svi vole da imaju sina. Pa i ti! Priznaj!
– Priznajem samo da tebe volim i na tebe mislim. I da si mi pet kćeri rodila, ja bih te voleo. Volim što imam sina… Ali, ne bi bilo loše da radimo i na drugom detetu. Hoću i ćerku.
Selena se uozbiljila i udaljila od Boška.
– Ne želim da ti obećam nešto što ne mogu da ispunim. Ako opet bude dečak, tražićeš još jedno dete. A ja to ne bih mogla da izdržim. Znaš da mi je ovaj porođaj bio težak.
– Doktor kaže da je sve proteklo u najboljem redu. Ja sam prisustvovao porođaju. Ja sam prvi uzeo u ruke svog sina i dao mu ime.
,,Tvoj sin… Kada bi ti znao istinu. Ali, nećeš je nikada saznati.” zaklinjala se u sebi.
– A mogao si i drugo ime da izabereš. Nisi me ni pitao da li ja želim to ime ili ne. Uostalom, sada nije ni važno. Prošlo je i to.
– Mislio sam da ti se dopada ime Bogdan. Samo ime govori da nam je dato od Boga.
– Nisam rekla da mi nije lepo… Samo je trebalo da se konsultuješ sa mnom oko toga.
– Pričao sam sa Radetom… I on se složio sa mojom odlukom.
– Ah, tako! Onda je u redu – uzdahnula je, uzela tašnu, a muž je podigao obrvu i okrenuo je prema sebi. – Mislim, on ti je i kum… Tvoj otac ga je krstio. A kumovi se poštuju.
– Da, nekad su kumovi davali imena deci… – Boško se malo stišao, ali mu je pogled i dalje bio ozbiljan, a oči zamišljene. Kad god bi spomenula Radeta, njene oči bi dobile neobičan sjaj.,,Ma, ja sam samo ljubomoran. A tako je lepa, da čovek prosto ne može da ostane ravnodušan prema njoj. Svi kažu da je lepa, privlačna, da održava svoju liniju posle trudnoće, i zdravo se hrani. Kao da nije rađala.” Razmišljao je Boško. Nije hteo da je ostavi samu. A morao je da ide na poslovno putovanje. Ako ne ode, propustiće priliku da zaradi još više novaca. A nije hteo da ona oskudeva i da detetu nešto nedostaje. Reći će mami da je svaki dan posećuje. Večeras će se pojaviti na toj proslavi u njegovu čast. I zašto stalno pravi te proslave? Samo troše pare na gluposti. Dok nije rodila, mogla je da poziva koga hoće. Ali, malo dete u kući… Još i doji. A pije vino. Nije voleo da drži čašu vina dok doji.,,Postajem ljubomoran i umišljam stvari. Bože, pomozi mi!” Stavio je ruku na bradu, zamislio se i pošao za ženom.
Selena je bila lepa te večeri. Nekoliko sati pre toga, prvi put posle porođaja, spavala je sa Boškom. A nije želela. Odbijala ga je… Ali, on je navalio. Taj čovek zaista ne može da se uzdrži! Zadovoljio je, ali to nije bilo dovoljno. Ona je sreću pronašla u drugom čoveku. Ako bi priznala Bošku, proterao bi je u drugi grad sa detetom. I gde bi onda otišla? Na ulicu. Njeni je ne bi primili. Otac joj je umro pre dva meseca. Majka je očajna. Stalno joj piše i moli je da joj ćerka pošalje pare. Dala im je tek toliko da izdrže mesec i plate račune. Dve sestre je zaposlila u butiku. Treća neka studira. Dečaci neka prodaju kokice. I njima je pronašla posao. Ali, nije htela da zna za njih. Ona je sada udata za imućnog čoveka i on je bio poštovan u društvu. Šta bi bilo da se pročuje da mu žena potiče iz skromne porodice? Ni svekrva nije znala odakle je. Boško je rekao da su se upoznali u restoranu. Predstavio je kao ženu iz više klase. Znao je sve o njoj i nije je se stideo. Ali, da se njegova porodica ne bi protivila njihovoj vezi i postavljala suvišna pitanja, rekao je da je Selena rođena u drugom gradu, došla iz unutrašnjosti, i njeni imaju veliko imanje; žive od poljoprivrede. Majka je sumnjala u sve to, ali nije proveravala. Bitno joj je bilo da je njen mlađi sin zadovoljan i srećan. Ako ga Selena čini srećnom, onda neka bude sa njom. Tako je i dobio njen blagoslov i oženio se sa Selenom. Medjutim, nisu se venčali u crkvi. Brak je bio sklopljen samo kod matičara. Selena nije bila za ceremonije. On se ljutio… Ali, na kraju je popustio. I sve joj je popuštao. Nije bila ni čedna pre braka. Imala je jednu vezu u gimnaziji. Ni to joj nije prebacivao. Druga su vremena. On ju je toliko voleo, da ništa nije video. Zaludela ga je ona, njene reči i spoljašnji izgled. A spoljašnji izgled zna da vara.
– O, pa i ti si tu! – pozdravio je Boško školskog prijatelja i kolegu sa posla. Bio je to Rade. Visok, krupan, nalickan mladić. Morao je da prizna da je bio lep sa svojim plavim očima i gustom smeđom kosom. Ženama se dopada. Da li ga i Selena gleda? Ali, ona se samo osmehnula i pružila ruku Radetu. On se saže i poljubi je.
– Kasniš, prijatelju.
– A šta ćeš, gužva u saobraćaju.
– Gužva, kažeš. A zadihan si i nervozan. Da nije neka žena u pitanju? – raspitivao se Boško i potapšao ga po ramenima.
Selena je raširila svoje krupne bademaste oči i ljutito pogledala u Radeta.,,Da ne izlazi sa nekom drugom? A, ja mu to neću oprostiti. Samo sam ja njegova ljubavnica… I nijednu drugu ne sme da voli više od mene.”
Malo je trebalo da baci onu čašu vina o pod i da se oda, ali pravila se fina, nežna, umiljata, dočekivala je goste, smešila se, a u sebi je proklinjala i Boška i Radeta. Boška, jer ga nije volela, i Radeta, koji je otac njenog deteta, i sa kojim je želela da bude u budućnosti. Spremala se da ubije Boška da bi bila sa njim. A on se skita po gradu. I gde je bio? Šta je radio? A priznala mu je, čim je saznala da je trudna, da je sin njegov. I jeste njegov! Te oči Bogdanove… Plave oči. Njegove su oči. I sada da ovako nešto čuje. A možda se to Boško samo šali. Možda sumnja u nju… Pa želi da proveri. Moraće da bude oprezna u budućnosti. On nikada ne sme da posumnja u nju.,,Ali, nikada ne sme da sazna za mene i Radeta!”
Ali, sve se ipak otkrilo jednog popodneva.
Prošlo je od toga dana i te večeri desetak godina. Boško je bio sve bogatiji i priznatiji. Proširio je svoj posao. Selena mu je pružala podršku i postala jedna od vodećih ličnosti u kompaniji. Za sve to vreme, Boško nije ni pogledao drugu ženu. A nudile su mu se mnoge. On je imao četrdeset godina. Selena nije imala više od trideset i pet godina. Ostajala je ista kao nekada. Boško je ludovao za njom. Radio je na tome da dobiju drugo dete, ali do druge trudnoće nije dolazilo. Proveravao je da li Selena koristi antibebi pilule. Pregledao je svaku fioku, tražio po tašni, odeći, ali ništa nije pronašao. Selena je objašnjavala,,Jednostavno se nije desilo.” Ali, i dalje je bila strastvena žena i udovoljavala je mužu. On je bio srećan. Nije mogao ni da zamisli šta mu žena sprema. Muškarac kada ga ljubav zaslepi, ne vidi ništa do svoju ženu, i ne sumnja nikada u nju. I zaista bi tako trebalo i da bude, da Selena nije radila mužu iza leđa.
Prvi put ga je neko upucao na dodeli nagrade. Preživeo je pad i rana je zarasla. Pokrenuta je istraga. Bogdan je bio dete, ali znao je da se nešto dešava i da njegovom ocu neko sprema zlo. Selena ga je smirivala i obećala da će sve biti dobro. Nije volela što je Bogdan toliko vezan za oca. A sinovi su više vezani za majke. No, i to zavisi. Bogdan je poštovao majku, ali otac mu je bio zakon.
– Biće sve dobro. Obećavam ti.
Kada je drugi put nastradao, a bilo je to na putu do kuće, guma mu je pukla, prišli su neki ljudi i, umesto da mu pomognu, prebili su ga na smrt. Selena je sedela mirno u kolima i nije izlazila. Boško je tada posumnjao. Kako je mogla tako mirno da sedi? Druga žena bi skočila, pokazala neka osećanja, stala pored čoveka koga voli… Primetio je čak i osmeh na njenom licu. Kada mu je bilo bolje, seo je na terasu, udisao miris magnolija, koje je ona tražila da posade pre nekoliko godina, i setio se. Da, Rade je voleo magnolije… Često im je donosio kući. Podigao se, ne bi li video ko dolazi kući. I tada ih je video da su u prisnom razgovoru… Poljubila ga je u obraz. A njemu se sve puklo pred očima. Nije hteo da pravi skandal u kući… Čekao je da ona dođe. I ona je ušla.
Stala je na terasu. Taman je hteo da izusti nešto… A ona je izvadila pištolj iz tašne i uperila na njega…
1. poglavlje
Neobična svetlost padala je na lice zatvorenice kojoj je bilo blizu pedeset godina, a sačuvala je svoju lepotu i vitkost uprkos godinama provedenim u sivoj ćeliji. Dobila je samo dve~tri bore na čelu i kesice ispod očiju, ali koža joj je ostala čista i svetla kao porcelan, da su joj i mlade zatvorenice zavidele i raspitivale se, Ko je ta zatvorenica?
Stražari su je štitili i izdvajala se od drugih jer je bila poslušna i sve dužnosti je obavljala na vreme. Prethodnih dana je bila pošteđena zbog odležanog gripa i iscrpljenosti, pa su je izvodili samo u šetnju i na sunce. A njoj su prijale te kratke šetnje oko ograđenog dvorišta i sam pogled na plavetnilo i jutarnju svetlost koja joj je davala snagu i svežinu. I u detinjstvu je posmatrala izlaske i zalaske sunca. Sedela bi na obali reke, daleko od svih, držala noge u vodi, sklopljenih očiju, i slušala pesme sa Čarde. Samo ona, tišina oko nje, i ništa joj više nije bilo potrebno. Nije marila ni za koga. Možda bi i sada bilo tako, da nije imala Bogdana. A njega se sećala svakoga dana. I on se rodio jednog sunčanog dana, pre više od dvadeset godina, i dan je bio topao i prijatan, kao ovaj prolećni dan. Sigurno je porastao, studirao, osnovao porodicu i zaposlio se negde ili ga je Boško zadržao u firmi. Ništa nije čula o njemu. Ni jedno pismo nije dobila. Nikad je nije posetio. Šta li je sa njime? Postavljala je sebi jedno te isto pitanje, sedeći na klupi u dvorištu. Mogla je samo da mašta dok je u ruci držala njegovu fotografiju na kojoj je bio dečak sa kratkom, smeđom kosom i krupnim plavim očima. Nije je ispuštala iz vida otkad je stigla u ženski zatvor. Prve godine je izgubila i napravila je buku zbog čega su je stražari smestili u samicu. No, jedna stražarka, videvši koliko joj znači fotografija, potrudila se da je pronađe. I pronašla je. Od toga doba, stražarka Daša i zatvorenica Selena postale su bliske. Daša je bila istih godina kao Selena i štitila je, a Selena je njenoj deci pisala sastave iz srpskog i francuskog jezika. Videlo se da je inteligentna i načitana žena. Dosta je znala i o istoriji balkanskih naroda i pratila sva dešavanja u svetu. Daša joj je donosile novine i stručnu literaturu da čita. Najviše je interesovala arheologija. U zatvoru je svašta naučila i pročitala. Od zanata do nauke. Da je posle gimnazije upisala arheologiju, drugačije bi sve bilo. No, njena porodica je više gladovala nego što je imala, i ona je morala da se snađe i preživi. Pričala je ona Daši o tome. I kako je živela sa četiri sestre i dva brata u jednosobnom, skučenom stanu, i kako su se zlopatili, i da im je baka Dušica sa salaša slala hrane i novca od prodaje povrća, ali sve to nije bilo dovoljno i, Selena, čim je stasala u devojku i završila gimnaziju, udala se za dobrostojećeg čoveka. Iz sirotinjske kuće prešla je u bogatašku porodicu. Muž joj je bio direktor trgovačke kompanije i dobro je zarađivao. Nema gde je nije vodio. Šta god bi zamislila, ostvario bi joj. Slao je na razne kurseve, vodio sa sobom na poslovna putovanja, poklanjao joj nakit i kupovao garderobu, plaćao joj za kozmetičara, upisao je u teretanu. Nije mogla da se požali. No, iznutra nije bila ispunjena i srećna. Njena priroda je bila strastvena i temperametna. Tražila je da se zabavi i provede, uživala u druženju sa muževljevim kolegama, pozivala ih na večere, a jedan kolega joj je naročito privukao pažnju. Njega nije viđala na prijemima koje je organizovala u muževljevu čast. On je često bio zauzet i Boško ga je slao na poslovna putovanja čak u Južnu Ameriku. Nekoliko godina je samo putovao. Kad ga je prvi put ugledala, Selena je ostala bez daha. Pravila se da ga ne primećuje, da je on kao i drugi, a srce joj je brzo lupalo. Da li je to bila ljubav ili strast, nije znala. Ono što je bilo sigurno je to da se nikad nije tako osećala pored Boška. I tu počinje njena priča koja je imala sasvim drugačiji epilog od onog što je očekivala.
