9. poglavlje

… Jelica je izrasla u pravu lepoticu. Nakon diplomiranja, vratila se u Srbiju i nasledila je bila Željanino radno mesto. Rano se penzionisala. Tako je moralo da bude zbog bolesti štitne. Beljajev je dao otkaz, kako bi bio sa njom. Nekadašnja učiteljica se posvetila pisanju, a od svog muža je imala punu podršku. Jelisaveta je takođe završila srednju školu sa odličnim uspehom, te je upisala beogradski univerzitet. Želi da upiše psihologiju. Hoće da se nađe izgubljenima u nevolji, da odgovori one od dizanja ruku na sebe. Svakoga dana, Željana se budi sa osmehom na licu. Pored nje je Beljajev. I dalje je onako snažan, pa kad mu Željana padne na grudi, ona oseća bezbednost i neizrecivu ljubav. Svaki minut provode zajedno. Željana je oduvek htela decu, pa je zahvalila dragom Bogu na Jelici i Jelisaveti.  Ona im tepa: “Ćerke moje!”, a oni nju sa: “Mila moja majčice!” Svake nedelje, dolaze na ručak Rusi, Selma, stare kolege, jer pored pisanja i baštovanstva, voli da kuva. Otvorila je i narodnu kuhinju u kraju, zaposlila dve kuvarice, pa ljudi, koji to žele, doniraju novac i hranu. Pisalo se o Željani. Išla je da daje intervjue. Pozivali su je u goste Karađorđevići. Vremenom je postala najcenjeniji borac za ženska prava, da je dobila bistu ispred škole i promenili naziv u “Željana Podgoričanin Beljajev”. Njeno delo je ušlo i u školske udžbenike! Slavenska ulica više nije rađala primitivce i nasilne očeve. A to je bila njena životna želja. Ostvarila je mnogo više nego što je ona mislila. 

I tu se priča o ovoj hrabroj, istrajnoj ženi završava. Ona je našla svoju sreću i postala poznata u poznim godinama. Verujte, dragi čitaoci! Samo verujte!