Пада снег,
пахуља за пахуљом,
даљине забели брег.
Пада снег у једној боји,
у белој све се сада роји.
Нова година се ближи,
песми ове године крај.
Можда се под окриљем снега крије рај,
успавано чека дан буђења да дође Мај.
Можда је она рефлекција Сунца сјај,
о тај покривач бели,
потребна топлота на зими,
светлост у мраку.
Можда је она једина реч које се не сетим,
потребна стиховима да буду склад у рими.
Можда ме снег покрије
и испод њега
заједно са тобом сакрије.
Можда ћемо спавати дуго,
док се зимски дани не заврше,
Можда нас ова зима учи стрпљењу,
да је лепота чекање,
да наизглед,
иако делује као да јесте,
ипак није крај.
Можда,
отопи се снег са брегова,
угреје ме рука његова, она вели.
Твој додир оживеће моје руке,
Можда нас један додир дели,
да оживи моје хладне руке и отклони муке.
