Ima tome već mnogo kako su svi bunari u selu usahli. Jedan po jedan. Žila je zaustavila svoj krvotok i naglo se povukli u sebe, u svoje dubine, ostavljajući za sobom hladne tamne rupe koje su zevale prazne. Ljudi su kopali nove, ali nisu imali sreće u pronalaženju druge, žive žile.
Okrenuli su se reci kao jedinom izvoru života. Za piće su se snalazili, vukući je na kolima u balonima sa dalekog izvora u brdima. Muka koja ih je snašla nije bila od ovoga sveta, bar su tako stariji govorili.
Krajem proleća, kroz selo prolete Velimirov mali vičući:
– Voda, voda u našem bunaru!
Svi pohrliše u avlije gledajući za oblakom prašine koji se za njim kovitlao. Gledali su se u čudu i krstili, a zatim požuriše ka Velimirovoj kući. No, tamo ih on sačeka uplađen, stavljajuži rezu na kapiju pokušavajući da im objasni da je mali pogrešio, da nije dobro video svojim detinjim očima.
Ljudi se namah naljutiše vičući mu da je cicija i da laže, da neće da deli sa selom! Dvojica jačih muškaraca razvališe kapiju i svi nagrnuše u njegovu avliju oko bunara, zavirujući preko ivice u lagano talasanje u dubini. Velimir se uhvati za glavu. Neko unutra hitnu kamenčić i začu se BUĆ. Nasta graja, veselje, radost i ona dvojica se dohvatiše kofe, ubaciše je unutra i stadoše je izvlačiti sa elanom. Teška! Puna je! Ljudi su klicali, slavili, ćene se zahvaljivale Svevišnje. Ali kada kofa najzad ugleda svetlost dana, sve umuknu u trenu. Oči poleteše u neverici ka kofi punoj crne, guste i lepljive tekućine. Oteše se uzdasi razočaranja. Tada se iz bunara začu škripanje, isprva tanano a zatim sve jače i jače, kao da nešto grebe uz kamene i vlažne zidove i penje se ka površini. Ona dvojica baciše kofu koja se prosu i stadoše da beže preko ljudi kojima su bili okruženi. Nasta panika i strka, povici, vriska žena i dece i dvorište se načas pretvori u bojište. Zatim se iz bunara prolomi:
– Velimireeee! – prelazeći u krik zbog kog se svima noge oduzeše. Velimir pade na kolena i viknu:
– Milost!
– Vrati mi moju krv!
