Milijana je gorko jecala, lica zabijenog u dlanove, dok ju je majka mehaničkim pokretima mazila po gustoj crnoj kosi. U sobi su se zraci sunca razlivali po posteljini sa vezom pupoljaka ruže i jastuku još mokrom od suza. Tekle su cele noći po njemu kao prolećne bujice.

            – Ali majko, zaista je tako bilo, kunem ti se!

            Rosa je čvrsto stisla usne koje su nestale iza ravne linije na njenom licu. Uzdah joj se ote iz grudi, pa poče da odmahuje glavom levo-desno.

            – Ne vredi, kćeri, da se kuneš. Prevelika je sramota. To se neće moć izdržati.

            – Ti mi ne veruješ, majko, jel da? – podiže Milijana naglo crvene oči i zagleda se u majku, osećajući iznenadan nalet besa. Rosina ruka naglo stade na Milijaninoj kosi, a zatim se spusti niz njen vrat, pa je odjednom čvrsto steže za donju vilicu i unese joj se u lice, dok joj se glas lomio u komade:

            – To da li ti ja verujem ili ne, to neće ništa promeniti! Biće kako je rečeno!

            – Pa on je star čovek, otac mi može biti!

            – Može biti, ali ti otac nije!

            – I ta žena! Nismo bili sami te noći! I ona je bila tu!

            – Milijana, nemoj pričati gluposti, celo selo zna da je sam. Ona je umrla još pre dvadeset godina!

            – Ali bila je tu!

            Rosa stisnu šake u pesnice, pa se naglo okrete i priđe prozoru. Prstima pomeri zavesu u stranu tek malo i zagleda se daleko, ka šumi govoreći više za sebe:

             – Hm, ponekad se stvarno pitam da li bi bilo bolje da te je u toj oluji grom ubio ili neko drvo u šumi… Lepo bismo te ožalili i kraj! A ovako – sramota! I još više što izmišljaš. Pomisliće ljudi da si pobudalila načisto!

            Milijana podiže ruke u nemoći, pa se uhvati za glavu, spuštajući je skroz među kolena i ponovi po ko zna koji put monotonim glasom:

            – Tuklo je odasvud, jedva sam stigla do kolibe. Šumar me primio. Nije mi dao otići dok nije stalo – a stalo je tek u zoru. Isprva mi se činilo da neko trupka nogama po krovu kolibe, ali on je rekao da su to grane i kiša, i da spavam. Ja sam čula korake, a ne grane. Tu, iznad moje glave!

            – Milijana… – Rosa zausti glasom umornim od života, ali je ćerka prekide:

            – Slušaj me! Nije mi prišao! Sedeo je u ćošku sa puškom. Zatim je lupanje naglo prestalo. Posle sam opet čula.

            – Šta si čula?

            – Hodanje majko, ljudske korake.

            – Po krovu?

            – Po krovu! Ne znam kako je ušla i kuda, ali najednom je ugledah pored peći. Samo je sedela u stolici i ćutala. Celu noć. Šumar mi je rekao da ne gledam u nju nego kroz prozor.

            Iznad njihovih glava začu se jedno tup. Obe munjevito podigoše glave ka tavanici, pa im se pogledi susretoše.

            – I?

            – Ja sam je pitala ko je, ali ona je samo ćutala i sedela tamo. Šumar je počeo da viče na mene, da joj se ne obraćam i da samo gledam kroz prozor. Eto, tako sam dočekala i zoru -gledajući kroz prozor. Pošla sam kada se razdanilo. Rekao je da se ne okrećem na vratima.

            – Pa jesi se okrenula?

            – …

            – Jesi li??

            – … Jesam…

             Na krovu se opet začu jedno tup, a zatim mnogo njih, kao da neko trči po krovu. Rosa preblede, pa priđe Milijani blizu dok im se beonjače nisu našle u istoj visini.

            – Ti si je dovela, ti ćeš je i odvesti sa sobom! – Pred kapijom se odjednom začuše glasovi i veseli povici. – Oblači se, evo ih došli su po tebe! I nemoj da si se usudila da napraviš nešto naopako! Ima da pristaneš i da te vode što dalje!

            – Majko, ne daj me! – zavapi Milijana padajući na kolena i tražeći panično šake svoje majke da na njih spusti usne, ali one su bile visoko prekrštene na Rosinim usahlim grudima.

            – Da se središ i da primiš taj prsten! Hajde ustaj! – zgrabi je Rosa za kosu i podiže na silu, dok se Milijana uvijala kao zmija oko njenih nogu.

            – Domaćiniiii, imate li devojku za udaju? – povika duboki muški glas, a pod prozorom zagudi violina.

            Milijana zamre i osta da leži na podu. Iznad njih na krovu osu se kiša koraka koji su se kretali levo-desno celom dužinom kuće. Koraci zatabaše kao da neko igra kolo uz ritam violine. Sam sa sobom. Na krovu.