Kiša je počela da prska najsitnijim iglicama. Kafana “Kod skele” je bila krcata, kao i obično u to doba. Zvona Nikolajevske crkve oglasiše podne. Ispod nadstrešnice nad vratima su se tiskali oni koji nisu ulazili da troše, već samo čekali prevoz za Crvenku. Mirisi mokre čoje, znoja, belog luka i jeftine rakije dizali su se iz te gomile ljudi pod malim limenim krovom.  Gazda ih je stalno opominjao da se pomere i oslobode prolaz gostima. Ljudi su disali jedni drugima za vrat, gurali se laktovima u bubrege, spuštali korpe na tuđe blatnjave cipele. Kafedžija po ko zna koji put zapreti:

            – Ima da skinem tu prokletu nadstrešnicu, pa se tiskajte gde znate! – To beše pretnja izgovarana svakog božijeg dana, ali nikada sprovedena u delo.

            Unutrašnjost kafane se nije mnogo razlikovala od prizora pred vratima, jedino što su ljudi sedeli zbijeni za masnim stolovima ispečatiranim tragovima čaša i bili voljni da plate za taj komfor. U uglu je huktala peć bubnjara. Pod od crno olajisanih dasaka presijavao se od blata koje su gosti unosili na svojoj obući. Po njemu su konobari vešto klizili između ljudi i opsluživali ih. Neko je stiskao torbu nogom ispod stola iz straha od džeparenja, neko raspravljao o politici uz domine, a žene pijući kafu privijale nejaku decu u skute da ih ne izgube u gužvi. U samom uglu, za stolom pored prozora koji je gledao na pristanište i Dunav, čovek je pognute glave halapljivo srkao riblju čorbu. Masa ispod nadstrešnice se najednom razdvoji i vrata se opet otvoriše. Unutra uleti prvo hladan vazduh sa reke, a zatim jak miris ribe i mulja. Telo čoveka koji je ušao skoro potpuno ispuni okvir ulaza.

            – Dunavac! – začu se kroz galamu.  Prvi zaćutaše stari alasi, zatim se ruka s dominom zaustavi usred poteza, i tišina malo-pomalo ispuni prostoriju, tako da poslednji izgovoriše reči oni koji su bili najudaljeniji, čudeći se što im niko ne odgovara. Jedini zvuk koji je u kafani ostao bio je srkanje riblje čorbe čoveka kraj prozora. Gazda pohita iz šanka, priđe mu žurno i podiže tanjir, dok je ovom kašika još bila u ruci:

            – Morate ustati – reče spuštenim glasom. Čovek ga pogleda u neverici.

            – Ali nisam završio!

            – Završićete! – izgovori brzo pa pogleda po kafani. No svi stolovi bili su dupke puni. Jedan od starih alasa se pomeri skroz ka zidu i pokaza na mesto. Gazda odnese poluprazan tanjir za njegov sto.

            – Ali… nemam stolicu! – pobuni se čovek, i dalje zbunjen, držeći kašiku.

            – Imate pola, dovoljno je. – reče gazda odsečno i gurnu ga rukom za rame, te ovaj sede, nemajući izbora. Stari alas se zbi još više ka zidu, praveći čoveku još malo prostora na stolici.

            Gazda zatim brzo obrisa sto do prozora, namesti stolicu i pokaza rukom ka njoj čoveku koji je još uvek stajao u dovratku. Sa kabanice mu se cedila voda i padala na već prljav i mokar pod. Oči ispod gustih obrva su mu lutale po narodu koji je sada ćutao i gledao u stolove ispred sebe, izbegavajući njegov pogled. Skide sa sebe mokru kabanicu, obesi je na čiviluk i uputi se ka svom mestu teškim korakom. Gazda nestade iza šanka i vrati se sa fraklićem rakije i čašicom, koju nasu do samog vrha, a zatim se povuče. Tek kada Dunavac prosu par kapi rakije na pod, pa iskapi čašicu do dna i tresnu njome o sto, žene počeše krišom da se krste i pljuju na pod tri puta, a muškarci da se došaptavaju. Tišinu isprva zameni tihi žamor. Napokon, stari alas koji je sedeo na svojoj trećini stolice prvi progovori hrapavim glasom, obraćajući se pridošlici:

            – Opet?

            – Opet – odgovori Dunavac kamenog lica.

            – Ko je sad?

            Opet nasta tišina. Svako se u sebi molio da ga ne čuje kako izgovara ime nečijeg sina, muža, unuke ili komšije.

            – Ne zna se.

            – Je l`… mlad? – zadrhta jedan ženski glas iz mase.

            – Nije star. – reče on, iskapi još jednu čašicu pa se maši za džep.

            – Neka popiju za dušu – dodade, a zatim izvadi novac. Gazda klimnu glavom i naredi kelnerima da posluže piće svima u kafani, a zatim priđe njegovom stolu.

            – Koliko mlad? – pogled mu omekša.

            – Mlađi od mog Mikice – izgovori Dunavac napuklim glasom i krenu da ustane. Gazda položi ruku na novac, pokupi ga i zatim mu ga pruži nazad.

            – Onda je ovo na mene. Od tebe je dosta. Za sve ove godine.

            – Ne razumeš… – poče Dunavac, odmahujući rukom.

            – Razumem, Dunavac. Ali nisi više za ovo. Ubiće te reka! – reče gazda oprezno.

            Dunavac ustade, posegnu za kabanicom, a ruka mu ostade za trenutak na čiviluku.

            – Sve sam ih našao… samo njega nisam – izgovori ne okrećući se, a zatim uze mokru kabanicu i nestade kroz vrata, probijajući se kroz gomilu ispred. U kafani osta mučna tišina, koju prekide pitanje čoveka sa kašikom u ruci:

            – Mogu li sada da se vratim za sto?