1. poglavlje

„Najtiše reči donose buru. Misli koje dolaze nečujnog koraka, upravljaju svetom.“

– Fridrih Niče

Tog hladnog decembarskog jutra sedeo sam u još hladnijoj čekaonici Doma zdravlja. Rđavi radijatori bili su ledene strukture kao da su tek izvađeni iz Severnog ledenog okeana. Sedeo sam na staroj, oronuloj drvenoj stolici – jedinoj čitavoj u hodniku – posmatrajući popucale zeleno-bele zidove, memljivi plafon koji se polako, ali sigurno ljuštio, i brojeći paučine po ćoškovima, koje tetkice, nemotivisane svojom crkavicom od plate, nisu uklonile. Čekaonicom je strujao zagušljiv topao vazduh – prava sinteza starosti, mladosti, formalina, znoja i svačije bolesti koje su se lepile za depresivne zidove ustanove. Prostorijom je odzvanjala tišina koju bi povremeno prekinuli topot klompi medicinskih sestara, škripanje nepodmazanih izgrebanih drvenih vrata, kijanje i kašljanje.

Kada bi mi postalo dosadno da posmatram oronule zidove, paučinu po ćoškovima, vlagu na plafonu i prašnjavi pod, izlepljen zelenim tapetama koje su, kao i čitava zgrada, počele da propadaju, pogled bih uperio ka ostalim ljudima.

Čas bih posmatrao pristojno odevenog čiču od sedamdeset godina sa hrapavim pušačkim kašljem; čas gospođu u crvenom kaputu i crvenoj beretki, koja je telefonirala i obaveštavala koleginicu sa posla kako još nije prozvana; čas sedog gospodina u teget trenerci, iznošenim belim patikama (koje su od prljavštine postale sive) i izlizanoj crnoj kožnoj jakni, koji je najsočnije psovao doktora i svaku medicinsku sestru koja bi prošla hodnikom; čas majku čije je dete povraćalo u kantu za smeće; čas dve starije Goranke koje su nosile svetloplavi i svetloružičasti hidžab i ćakuljale na goranskom jeziku. Šarenog li sveta koji je u ovu pustahiju, bez trunke reda i etike, dovela ista muka! Što sam duže čekao, sve sam manje gledao enterijer i izgled Doma zdravlja, jer ovo što mi nazivamo „Domom zdravlja“ – ni jedan zapadnjački režiser ne bi stavio u horor film.

Stoga sam pogled uperio ka mališanu koji je „bacao peglu“, a njegovoj majci ponudio pakovanje maramica kako bi mu obrisala usne umazane pljuvačkom i povraćkom. Najljubaznije se zahvalila i odbila maramice, pošto je već držala svoje u torbi.

Okej, ponuđena – k’o počašćena.

* * *

Nakon što je mali prestao sa povraćanjem, uperio sam pogled u gospodina koji je i dalje sočno psovao lekare, medicinske sestre, direktora Doma zdravlja i njegovog zamenika. Pored njegovih psovki, slušao sam čičin pušački kašalj i kakofonsko nagvaždanje dveju Goranki.

Ubrzo se našoj veseloj družini priključio novi član – naparfemisan, korpulentniji muškarac od četrdeset godina, u crnim, izglancanim kožnim cipelama, crnim pantalonama i tamnosivoj košulji dugih rukava, oko čije kragne je bila uredno vezana crna kravata. Na ruci je nosio skupoceni sat, a u drugoj ruci držao ukrasnu kesu u kojoj su se nalazili „Džek Denijels“, kvalitetna bombonjera od mlečne čokolade i 200 grama kafe renomiranog brenda. Naparfemisani je stao blizu vrata doktorove ordinacije. Svi prisutni su ga tiho odmeravali, ne baš najdiskretnije. Pacijent koji je, u tom trenutku, završio pregled je izašao iz ordinacije i uperio pogled ka nama.

„Svetozarević Ja. . .“, hteo je da izgovori ime sledećeg pacijenta, ali ga je sa vrata odgurnuo naparfemisani, koji je poput padobranca upao u doktorovu ordinaciju – bez predaje zdravstvene knjižice dežurnim sestrama, doktorovog poziva i najvažnije, bez pardona.

„Ooo, doktore! Dobar dan, moje poštovanje!“, čulo se iz ordinacije sve dok naparfemisani nije zatvorio stara bela vrata, rđave kvake, koja su posedovala izuzetnu zvučnu izolaciju. Verovali vi ili ne.

„Joj, mamicu ti doteranu jebem! Džaba pare – seljačina ostaje seljačina!“, gunđao je gospodin u kožnoj jakni, kojeg je pacijent, na zahtev doktora, trebalo da prozove.

Bilo mi je jasno, još pre nego što je stupio na prag doktorove ordinacije – radilo se o čoveku koji je imao vezu, ali i raspoloživa finansijska sredstva da podmiti korumpiranog doktora i njegove alave medicinske sestre sa kompleksom više vrednosti.

* * *

Agonija u čekaonici se nastavila standardnim tempom – Goranke su pričale, deda je kašljao, gospodin psovao, mali je ponovo počeo da povraća dok mu je majka držala glavu iznad kante za otpatke. Za to vreme, ja sam nastavio da posmatram paučine po ćoškovima, brojim zrnca prašine i gledam kroz masni, neobrisani prozor profesorku koja kritikuje svoje učenice što su bez njenog znanja napustile praksu da bi zapalile cigaretu. Ne znam zašto ih je profesorka toliko kritikovala – devojke su shvatile kako sistem funkcioniše. Shvatile su da im ono što će na praksi naučiti sutra neće trebati. Shvatile su da će i bez dana škole moći da se zaposle kao medicinske sestre, koje će lečiti lične frustracije i komplekse nad sirotim pacijentima i uspostavljati im dijagnoze – umesto doktora.

Nakon dugih deset minuta, naparfemisani je napustio doktorovu ordinaciju. Na vratima ga je ispratio osedeli doktor sa debelim crnim naočarama i „Nikolaje Čaušesku“ frizurom.

„Pozdrav, doco, gledamo se!“, pozdravio ga je naparfemisani koji je ušao u ordinaciju sa punom kesom, a izašao sa lekarskim uputom.

„Pozdrav, pozdrav! Svako dobro!“, smeškao se doca.

Gospodin u kožnoj jakni je ustao sa svoje napukle stolice i krenuo ka doktoru, koji je odmah promenio svoj izraz lica.

,,Vreme je doručka, molim Vas – sačekajte!“, obratio mu se drsko, namrgođena lica, a potom mu pred nosom zalupio vrata.

„Ah, majčicu li vam milosnu jebem! Treba neko da zgrabi pištolj i da vas sve pobije oca li vam neradničkog jebem!“, nastavio je da psuje izrevoltirani gospodin.

Gospođa u crvenom kaputu ustala je sa svog mesta i uputila se ka izlazu. Iako je bila podjednako iznervirana, uspela je da vešto prikrije svoje opravdano nezadovoljstvo.

„Halo, Miljana. Samo da ti javim da ću za pet minuta doći na posao. Ne pitaj me ništa, ovde se ne zna ko pije, a ko plaća!“,

Goranke su nezadovoljno gunđale na svom jeziku, čiča je nakon sočnog kašlja izašao napolje da zapali cigaretu kako bi utolio svoju glad za nikotinom i pročistio svoja zakržljala crna pluća kontaminirana katranom, ugljen-monoksidom, formaldehidom, benzopirenom i ostalim, više i manje štetnim materijama. Jedino je malog primio jedan empatični pedijatar, koji je odlučio da sebi uskrati nekoliko minuta pauze. Bar nešto pozitivno u čitavoj priči.

* * *

Nakon što su se doktori i medicinske sestre fino najeli bureka i toplih sendviča, bio je red da svoj visokokalorični doručak zaliju šoljicom kafe – zbog čega se pauza za doručak završila u 10.40, a ne 10.00h. Sit i napojen, doktor se konačno smilovao i počeo sa prozivkom pacijenata. Prvo je prozvao gospodina u izlizanoj kožnoj jakni, potom čiču, zatim Goranku u svetloplavom hidžabu, nakon nje Goranku u svetloružičastom hidžabu i konačno, u 11.55h – mene.

Ušao sam u kancelariju i pozdravio doktora: „Dobar dan, doktore!“, na šta je on namrgođeno klimnuo glavom, gledajući u stari, debeli, beli monitor računara s operativnim sistemom „Windows XP“. Seo sam na stolicu koja nije bila u boljem stanju od ostatka ambulantnog inventara.

„Mladen Popović. . .“, izustio je doktor dok je gledao moj zdravstveni karton.

„Tako je.“, potvrdio sam.

„Kontrola, je l’ tako?“, pitao me je i dalje gledajući zdravstveni karton kao da je mapa skrivenog blaga.

„Da, doktore.“, potvrdio sam ljubazno.

„Da li ste se pridržavali terapije koju sam Vam dao i kako se danas osećate?“, upitao me, sklonivši pogled sa kartona.

„Hvala Vam na pitanju, osećam se bolje i živahnije nego prošle nedelje. Što se tiče terapije – najstrože sam je se pridržavao.“, odgovorio sam nasmejano.

„Odlično.“, škrto reče, bez trunke osmeha i sreće na svom licu, „Pretpostavljam da ste tokom terapije koristili tablete koje sam Vam prepisao.“,

„Što se toga tiče doktore – u apoteci sam kupio druge tablete. Farmaceut mi je rekao da poseduju isto dejstvo kao tablete koje ste mi prepisali.“, odgovorio sam iskreno.

„Zašto ste to uradili?!“, oštro je prosiktao, „Ako sam Vam prepisao određeni lek, prepisao sam ga s razlogom. To što Vam je tamo neki farmaceut kursadžija rekao je potpuna besmislica! To Vam je, Popoviću, kao da ste umesto „Nivea“ kreme uzeli „Dav“ kremu! Ukoliko želite da se lečite u ovoj ustanovi, pridržavajte se onoga što Vam mi prepišemo! Ukoliko smatrate da Vam naša pomoć nije neophodna – izvolite, znate gde su Vam vrata. Pa neka Vas leče kojekakvi farmaceuti, travari, popovi, blogeri i svakojaki ljudi.“,

„U pravu ste. Izvinjavam se. . .“, progutao sam knedlu u grlu i rešio da pregazim preko sebe, dok sam gledao kalendar na doktorovom stolu – sa logom prepisane tablete.

„Nemate zašto da se meni izvinjavate. Najbolje se izvinite samom sebi. Ne, ne! Ne može tako, moraćemo da ponovimo terapiju. Dajte, skinite se da Vas poslušam!“, naredio je doktor, stavljajući stetoskop. Skinuo sam se i, na doktorov zahtev, počeo da dišem.

Disao sam normalno, bez ikakvih poteškoća. Ali naravno, doktor je imao primedbu.

„Kao što rekoh – nije to, to. Malčice je bolje nego poslednjeg puta, ali to je beznačajan progres. Zato ćete kupiti i isključivo koristiti ove tablete, pa se vidimo sledećeg ponedeljka na kontroli. Dođite u isto vreme kao i danas!“, rekao je, dok je prepisivao recept za dotični lek, koji bih svakako morao da platim u apoteci.

* * *

Namestio sam podmajicu i džemper, a potom preko sebe navukao zimsku jaknu. Uzeo sam recept koji mi je doktor prepisao, a potom napustio ordinaciju.

„Doviđenja, doktore!“, ljubazno sam ga pozdravio.

„Svako dobro!“, neljubazno mi je odgovorio, ne misleći mi ništa dobro.

Napustio sam njegovu ordinaciju, a zatim otišao do kancelarije raskokodakanih dežurnih sestara. Jednoj od njih sam dao svoja dokumenta kako bi ih unela u sistem.

„Doviđenja!“, rekao sam im, ali mi nisu odgovorile.

Bile su zauzete svojim abrovima, ispijanjem kafe i ždranjem mlečne čokolade s lešnicima koju im je poklonio jedan od onih mučenika, u nadi da će mu pružiti bolji tretman i posvetiti više pažnje. Napustio sam zgradu Doma zdravlja, besan.

Zgužvao sam recept i bacio ga u neispražnjenu betonsku kantu na samom ulazu. Savršeno me bolelo uvo da mu kupim proklete tablete i ponovo dolazim na kontrolu. Pola slobodnog dana i čitavo jutro sam protraćio u bolnici – ni za šta! Znao sam da se osećam bolje. Znao sam da su jeftinije tablete koje sam kupio na preporuku farmaceuta odradile svoj posao kako treba.

Ali znao sam i to da mi je doktor prepisao tablete koje proizvodi farmaceutska kompanija od koje dobija procenat za svaki prodati lek. E pa, doco – nećeš do hleba doći preko mojih leđa!

Ušao sam u prvi bus koji je stajao na obližnjoj stanici i vodio ka pošti. Trebalo je da platim račune.

* * *

Bus je bio pun nekulturnih ljudi koji nisu želeli da naprave prostor da uđem, a kamoli da se uhvatim za rukohvat. Kod sebe nisam imao godišnju kartu za javni prevoz, niti sam kupio jednokratnu kartu kod vozača. Stoga sam morao da pripazim na lešinare iz kontrole, koji su se svojom uspešnom mimikrijom utopili među neotesani narod.

Srećom po mene, vozio sam se tri stanice niže, tako da sam kontrolore uspešno izbegao. Prošetao sam još dvadeset metara i našao se ispred pošte. U njoj je, u tom trenutku, radio samo jedan šalter. Za njim je sedela tipična, stereotipna, oblajhana šalteruša, koja nije videla dalje od svog šalterskog prozorčeta. Bila je žgoljava, šiljatog nosa, tamnobraon kose vezane u punđu.

Nosila je tanke cvikere s kanapom, ljubičastu rolku, dugu crnu suknju, perle oko vrata i silno prstenje na svojim tankim, smežuranim prstima, s kojih su se nazirali dugi crveni nokti kojima je nemilosrdno lupala po tastaturi. Svojim predatorsko-osuđivačkim pogledom je gledala svoje žrtve pravo u oči. A njena jedina žrtva tog dana – bio sam ja.

„Dobar dan, da li biste mi dali dve uplatnice?“, ljubazno sam je zamolio.

Bez ijedne reči mi je, mrsko i drsko, pružila uplatnice. Otišao sam do susednog zidnog stočića na kojem su se nalazile hemijske olovke, kako bih natenane popunio uplatnice. Greška prilikom popunjavanja bi ovom lošem danu dodala još gorčine – a to mi nije trebalo.

Uplatnice sam uspešno popunio, iako je hemijska olovka povremeno prestajala da piše. Više puta sam prešao preko brojeva i slova kako bih pojačao njihove konture. Nakon toga sam predao uplatnice šalteruši, koja je nepotrebno počela da drami čim ih je ugledala.

„Gospodine, kako ste ovako neuredno mogli da popunite uplatnice? Razumela bih da se radi o srednjoškolcu, studentu ili izuzetno staroj osobi, ali ovo jedan mlad čovek kao što ste Vi ne bi smeo sebi da dopusti!“, drsko je govorila smraduša, zgroženo posmatrajući uplatnice – kao da sam po njima pisao nogom.

„Oprostite, gospođo, ali ne vidim šta tu predstavlja toliki problem. Sve je čitko napisano. Uostalom, hemijske olovke za stočićem su vam istrošene. Bilo bi redno da ih promenite, pre nego što počnete s prigovorima.“, uzvratio sam joj.

„Ma dajte, molim Vas. Ako je ovo čitko – ja sam Jovanka Orleanka! A što se hemijskih olovaka tiče – to nije tačno! Jutros sam ih lično promenila!“, nastavila je istim tonom, smraduša.

„Gospođo, promenili ste ih jutros – sada je podne. Mogle su da se ispišu pet puta!“, odbrusio sam joj.

„Ako je tako, što jednostavno niste tražili novu olovku. . . Znate kako, hajde da završimo ovo, pa Vi sledećeg puta poradite na rukopisu. Možda biste, kad ste već ovde, mogli da uplatite časove lepog pisanja. Hi-hi!“, smejala se odvratnica, koja je na uglađen način htela da mi kaže da sam retardiran i nepismen.

„A Vi biste mogli da uplatite časove lepog ponašanja ili seansu kod psihoterapeuta, jer Vam je prekopotrebna!“, pomislio sam u sebi, ali nisam izgovorio naglas. Nešto me je teralo da taj odgovor, koji oblajhanu smradušu za šalterom ne bi ostavio ravnodušnom, potisnem u sebi – ne bih li izbegao nepotrebni konflikt.

Šalteruša je otkucala sve što je bilo neophodno, dala potpis, lupila pečat, naplatila, vratila kusur i kopiju uplatnice.

„Prijatno!“, rekao sam joj okrenutih leđa.

„Doviđenja, gospodine!“, odgovorila je, izgovorivši ironično poslednju reč.

Isfrustriraniji nego kad sam ušao u poštu, uputio sam se ka susednom supermarketu. Utonuo sam u svoje misli, ne mareći za sve što se dešava oko mene; ne mareći za ljude koji kraj mene prolaze; ne mareći za bicikliste koji mi zvone zvoncetom kako bih se sklonio sa biciklističke staze; ne mareći sa golubove i vrane preko čijih mrvica hleba i koštica suncokreta gazim; ne mareći ni za šta drugo – osim za alternativnu situaciju koja se odvijala u mom mozgu.

Šta bi bilo kad bi bilo? Šta bi bilo da sam joj to rekao u lice? Šta bi bilo da sam joj nabio glavu u onaj monitor ili joj iščupao onu šargarepu od nosa? Šta bi bilo da sam joj pljunuo u lice i nabio joj uplatnice u usta? Agresivni i maliciozni scenariji su se nizali u mojoj vreloj glavi. Para mi je izlazila iz nozdrva i ušiju, kao razjarenom biku kojeg provocira matador u starim crtanim filmovima.

Ušao sam u supermarket, automatski zgrabio korpu i poput robota išao od rafa do rafa, uzimajući sve potrepštine, dok su mojom glavom i dalje tekle haotične misli. Ovaj put sam mislio i o doktoru. Šta bi bilo da sam mu one tablete, đuture, nabio u usta? Šta bi bilo da sam mu flašom viskija, koju mu je doneo onaj naparfemisani kulov, rasekao čelepenku? Šta bi bilo da sam, pre pauze za doručak, zajedno sa elokventnim gospodinom u zalizanoj kožnoj jakni, čičom koji kašlje kao asmatičar, pričljivim Gorankama, majkom i njenim sinom koji je ispovraćao vlastitu dušu u kantu za otpatke – nasrnuo na doktora i njegove sestre, kao što su na Čaušeskua i njegovu sekuritateu nasrnuli ogorčeni građani Rumunije? Sigurno bi se bolje završilo po nas, nego po Rumune koje je ubrzo upregla gora bulumenta.

Uputio sam se ka kasi, nakon što sam pokupio sve esencijalne životne namirnice koje su nam manjkale u kući. Po običaju bilo je previše ljudi, a od mogućih pet – radila je samo jedna kasa; a za tom kasom – neviđeno spora kasirka. Do krasnoga!

Srećom, kod sebe sam imao karticu, tako da sam komotno mogao da platim svoje namirnice na samouslužnoj kasi. Sa izopačenim mislima u glavi, otišao sam do samouslužne kase i postavio robu. Međutim, kasa nije radila. Našao sam se u bunilu koje je prekinuo penzionerski glas čuvara.

„Gospodine, vratite se nazad i pročitajte šta piše na znaku!“, smireno je govorio matorac svojim, rekao bih, prekodrinskim naglaskom.

Vratio sam se i shvatio da sam prošao kraj znaka na kojem je pisalo: „Samouslužne kase trenutno nisu u funkciji!“, uopšte ga ne konstatovajući. Osetio sam blam. Pocrveneo sam.

„Ne rade. . .“, izustio sam tiho.

„Pa što onda stavljaš robu, jeb’o ga ti!“, promenio je svoju naraciju matori jarac, pridobivši pažnju svih ljudi koji su čekali u redu i usmerili svoje sumorne poglede ka nama dvojici.

„U redu je, gospodine! Nisam video znak, nema potrebe da dižete dževu!“, odsečno sam mu, uz malu dozu srdžbe, odgovorio, dajući mu do znanja da prekine sa svojim „mudrovanjem“, jer nije jedini koji mi je tog dana stao na žulj.

„Pa kako ga nisi vid’o?! ‘Ajde, objasni mi, molim te! Kako ga nisi vid’o?! Oh, ljudi moji! Bože me sačuvaj i sakloni!“, nastavio je da histeriše starkelja, ponašajući se kao da je upio sve znanje ovoga sveta. A potom je počeo da se unosi u lice ženi koja je stavljala svoje namirnice u ceger, govoreći joj: „Ne, ali ja zaista ne mogu da razumem! Kako, bokte, tako idu kao hipnotisani, kao da su sa Marsa pali?! Pa jeb’o mater, uključi mozak ako ga već imaš! Za šta ti služi?“,

Suzdržavao sam se da ne poludim i saspem sve svoje frustracije matorom magarcu u lice. Stiskao sam zube i šakom ručicu pune korpe. Čovek koji je stajao ispred mene je primetio da u sebi „pucam“, te mi je tiho rekao:

„Iskuliraj budalu! Ko mu jebe mater!“,

Mislio sam se: „Eh, druže moj, da je samo jedna budala u pitanju – bilo bi dobro.“

* * * 

Starkelja je začepio i seo sa strane, a svi ljudi za kasom su zaboravili na dramu koju je dotična persona maločas otpočela. Pored mene su prošla tri „bounheda“, iliti vam skinsa neonacista.

Bili su ćelavi, u crnim faerkama na kojima su bili prišivači keltskog krsta, nacističkog dvoglavog orla i „Totenkopf“ lobanje. Na crnim kožnim martinkama su im bile vezane bele pertle, koje su naglašavale njihove simpatije prema beloj rasi.

„Brate, samo malo!“, rekao mi je jedan od njih, provlačeći se kroz gužvu.

Ni on ni njegovi kompanjoni, nisu nosili artikle. Pretpostavio sam da samo žele da izađu iz radnje, jer nisu ništa kupili. Međutim, ispod faerki su nosili po nekoliko limenki piva – što je matori primetio, za razliku od trome kasirke, koja dalje od svog nosa nije mogla da vidi, jer je bila prebukirana artiklima i pod pritiskom nestrpljivih ljudi, koji su nervozno izdisali i tiho gunđali, žaleći se na njenu „efikasnost“ i „brzinu“.

Bounhed koji me je ljubazno zamolio da ga propustim je namrgođeno i oštro, poput besnog psa, pogledao matorog, koji se – narodski rečeno – usrao od straha. Umesto da spreči lopove u krađi, što mu je na kraju i u opisu posla, pognuo je glavu i pravio se da ne vidi kako bounhedi prebacuju pivo preko skenera i napuštaju supermarket.

„Šta je sad džukelo matora? Šta je? Da ti maca slučajno nije pojela jezik?“, pomislio sam u sebi dok sam sa prezirom u očima gledao matorog govnara kako potišteno sedi i bespomoćno gleda u svoje međunožje, dok mladi lopovi pred njegovim očima napuštaju lokal u kojem kamere, kao ni samouslužne kase, tog dana nisu bile u funkciji.

Kada sam platio račun, prošao sam kraj matorog čuvara i pozdravio ga iz kurtoazije.

„Doviđenja!“, rekao sam hladno.

„Doviđenja, mladiću!“, rekao je čuvar toplijim i smirenijim glasom nego što je bio moj.

* * *