3. poglavlje
U početku sam pištolj držao podalje od ukućana, sve dok nisam počeo da ga nosim svuda sa sobom. Držao sam ga u unutrašnjem džepu jakne, sakoa, kaputa i blejzera. Otkad ga imam uz sebe – moj ugled u društvu naglo je porastao, kao i poštovanje koje sam uživao od komšija, radnika privatnih i državnih institucija, ali i šefa na poslu. Svi su oni vukovi dok im u čelo ne uperiš cev pištolja – tad postaju strašljivi kunići drhtavih nogu, koji neretko puste pokoju kap mokraće kroz nogavicu pantalona.
„Pipi“ dugu devetku prvi put sam upotrebio kada sam kevu vodio kod doktora, koji nije hteo da joj izda uput za hitnu operaciju. Iste sekunde sam izvadio pištolj, koji u sebi nije imao ni jedan – jedini metak, i uperio ga u doktora. Nisam ni reč izgovorio, a uput se našao ispred mene. Pištolj sam vratio ispod kaputa, uzeo uput i zajedno sa prebledelom kevom izašao iz ordinacije. Doktor nas je ispratio smeškajući se, ulivajući nadu mojoj kevi kako će sve biti u redu nakon operacije. Kada se operacija uspešno završila, doktoru sam odneo flašu viskija, kafu i bombonjeru.
Odbijao ih je kao da mu život zavisi od toga, ali je nakon mog silnog insistiranja ipak prihvatio poklon. Verovatno se plašio da ću izvući pištolj iz kaputa ukoliko ne prihvati poklon, jer bih njegovo odbijanje shvatio kao uvredu. Štaviše, na njegovu inicijativu smo popili po šoljicu kafe i porazgovarali o dnevnim društvenim, sportskim i političkim temama. Bio je sasvim druga ličnost nego kada bi komunicirao sa ostalim pacijentima.
Drugi put sam pištolj upotrebio u pošti, kada sam hteo da pošaljem paket svom rođaku iz Bajine Bašte. Nadrkana, naborana šalteruša, duge crvene loknaste kose odbila je da primi paket „jer nije bio lepo upakovan“. Iako je bila jako neljubazna prema meni, iskreno sam joj se osmehnuo i blago raskopčao kaput, kako bi videla njegovu prelepu unutrašnjost. I gle čuda – ipak je mogla da pošalje paket. Paket je već sutra stigao u Bajinu Baštu. Čak mi ni zaštitnu kesu u kojoj su stavili pošiljku nije naplatila. Fina neka gospođa, samo je imala loš dan. Očito nije kako dolikuje popila prvu jutarnju kafu.
Treći scenski nastup moja miljenica, Pipi, imala je kada su me nazvali iz banke i saopštili da nisam na vreme otplatio treću ratu stambenog kredita – što je bila velika laž.
Da bih isterao istinu na svetlost dana, otišao sam do banke i umesto dokaza o izvršenoj uplati „greškom“ izvukao pištolj. Nakon što ga je video, bankar je shvatio da uplata nije bila proknjižena na vreme i da se radilo o nimalo naivnom propustu računovodstvenog tima. Kao znak izvinjenja, banka mi je smanjila kamatnu stopu na naredne tri rate. Ni manje, ni više. Definitivno ću ih preporučiti svojim poznanicima kojima je neophodan povoljan stambeni kredit.
Četvrta situacija u kojoj sam bio primoran da izvadim pištolj je bila na auto-servisu. Sećam se tog dana kao da je bio juče. Bio je 19. maj, moj rođendan. Morao sam da odem po praseće pečenje, sokove, alkohol i ostale namirnice, jer smo pozvali kumove i najužu familiju na večeru. Kao za inat meni, pokvario se auto. Kao da je sam đavo umešao svoje prste.
Ništa mi nije preostalo nego da zamolim komšiju Radovana da me odšlepa do prvog automehaničara. Nakon što je popravio omanji kvar na automobilu, neprijatan punački majstor se zaneo u računici, te je Pipi morala da mu posluži poput kalkulatora. Na kraju sam dobio i rođendanski popust. Sutradan sam majstoru odneo parče torte i malo pečenja. Kada me je ugledao, prepao se kao da je video smrt pred svojim očima. Prvo što je ciknuo čim me je spazio bilo je: „Uradio sam sve što je bilo u mojoj moći, gospodine!“.
Peti susret sa narodom Pipi je imala prošlog leta, sa seoskim saobraćajcima. Jovana i ja vraćali smo se kući nakon kvalitetnog vikenda provedenog kod njenih na selu. Na raskrsnici koja je predstavljala izlaz iz sela, zaustavila nas je saobraćajna policija zbog prekoračenja brzine. Bio sam spreman da uredno platim kaznu, jer sam vozio nedozvoljenom brzinom.
Međutim, čim sam čuo lukavog saobraćajca da mi govori: „Gospodine, da Vam napišemo kaznu ili se možemo dogovoriti?“, samo sam iz unutrašnjeg džepa, umesto novčanika, izvukao pištolj i rekao mu da je to sve što trenutno imam kod sebe. Dvojica saobraćajaca, poznatih seoskih ispičutura, su se složila da prekoračenje nije bilo veliko i da će „zažmuriti na jedno oko“. Svakog narednog puta kada bi me videli, podigli bi ruku u znak pozdrava – a ja bih im zatrubio.
U ranu jesen smo, Jovana i ja, odlučili da osvežimo naš životni prostor od 70 kvadrata. Otpočelo je renoviranje. Pozvali smo majstore koje nam je preporučio moj, nažalost sada pokojni ćale. Bila je reč o jako dobrim i pedantnim majstorima, ali izuzetno sporim i teškim alkoholičarima. Svaki dan bih im kupio po gajbu piva, koju bi slistili u roku od par sati. Dani su prolazili, prazne pivske flaše se gomilale, njihova dnevnica po radnom satu letela, a radovi u stanu napredovali poput ćopave, matore kornjače. Trebalo je dati gorivo majstorima, stoga sam jednog dana pred njima izvukao pištolj i rekao Jovani da se neću ustručavati da odrobijam one lopove iz elektrodistribucije i vodovoda koji nas svakog meseca, dinar po dinar, pljačkaju. Čuvši to, majstori su za manje od nedelju dana završili radove – I, sem toga, shvatili su da im na poslu više prija negaziran, gust sok nego pivčuga.
* * *
Što se tiče radnika koji su merili potrošnju vode i struje – svakog narednog meseca bi očitali realnu ili manju potrošnju. Kada je reč o kablovskoj, internetu i mobilnoj telefoniji – operateri su imali veći prag tolerancije kada na vreme ne bih stigao da platim račune.
Deda iz obezbeđenja u supermarketu bi instinktivno pokrenuo samouslužnu kasu čim bi me primetio u marketu, kasirka je brže naplaćivala, a narod bi me propustio preko reda, iako sam od pojedinih imao više artikala u korpi. Stanari susednih zgrada su me srdačno pozdravljali, a stanari moje zgrade obavezno zaustavljali u hodniku kako bismo se ispričali. Na poslu sam avanzovao i uživao visoko poštovanje od strane poslodavaca i ostalih radnika, koji su bili na nižoj lestvici poslovne hijerarhije.
Čak su me poslodavci povremeno pitali za mišljenje i savet. Moja diploma mukotrpno završene Visoke ugostiteljske škole je konačno došla do izražaja. „Pauk“ služba mi više nikada nije pokupila automobil nakon neadekvatnog parkiranja. Pored toga, golubovi, gugutke i vrane su prestali da vrše veliku nuždu po mojim kolima. Život je, nakon što sam usvojio malu Pipi, sve više postajao bolji iz dana u dan.
* * *
