2. poglavlje

Na putu do kuće razmišljao sam kako zajedno sa bounhedima šutiram matorog jarca, dok bespomoćno leži sklupčan na podu i moli za milost. Koliko god pokušavao da putem prljavih misli istresem svoju negativnu energiju – ona se u meni sve više taložila.

Ušao sam u svoju zgradu. Lift je bio zauzet, tako da sam se na peti sprat morao popeti stepenicama. Na trećem spratu sam se susreo sa starom komšinicom Nadom, koja je izvela svog jazavičara u šetnju.

„Dobar dan, gospođo Nado!“, pozdravio sam je, no ona je namrgođeno prošla kraj mene, ne udostojivši me ni pogleda.

Mrgud matori – oduvek je sve čula, samo ne pozdrave i porodično nasilje iz stana broj 6. Popeo sam se na peti sprat i pokucao na vrata svog stana. Jovana, moja ljupka plavokosa supruga, mi je otvorila vrata. U rukama je držala našeg mlađeg sina Jakova, bebicu staru sedam meseci.

Izmrcvaren i neraspoložen sam se bacio na kauč, nakon što sam ostavio kese sa proizvodima na trpezarijski sto. Naš stariji, četvorogodišnji sin Pavle, igrao se na tepihu. Po svom običaju, prosuo je čitavu kutiju sa igračkama, te su se po tepihu nalazile sve sitne i krupne igračke sa kojima se Pavle igrao – i one sa kojima nije. Dok sam odmarao na kauču, želeći da kvalitetno provedem preostalu polovinu slobodnog dana, Jovana je iz kesa vadila namirnice i proveravala da li sam sve kupio.

Pečenica – tu; kulen – tu; jogurt sa 0,1% mlečne masti – tu; sredstvo za pranje sudova – tu; toalet papir – tu; kilogram šećera – tu; kilogram soli – tu; bočica kečapa – tu; kesica majoneza – tu; 300 grama kačkavalja – tu; brašno tip 00. . . Pa da li je moguće, Mladene, da si uzeo brašno za kolače, a ne za picu!? I čime sad da zamesim testo za picu!? Ma ‘ajde, bre, čovek ti napiše prost spisak i ti ponovo zabrljaš!“, ljutila se moja supruga, ne znajući za sve što mi se tog dana desilo.

Neumoljivo sam skočio sa kauča, nagazivši na Pavlovu igračku triceratopsa. Bol je pojačao moju agresiju. Opsovao sam, a zatim se okrenuo ka Jovani.

„Ako ti je bilo potrebno jebeno brašno za picu, što nisi digla svoju lenju guzicu i otišla do jebene samoposluge! Imam hiljadu stvari koje mi stoje nad glavom, a tebi je jedini posao da pričuvaš decu, spremiš ručak i počistiš kuću! Pa ni to ne možeš da postigneš, jer pola dana provedeš u kafenisanju sa onim tvojim rospijama od drugarica, koje nemaju preča posla nego da čine abrove, kafenišu i zijaju po čitav dan!“, vikao sam na sav glas. Pavle i Jakov su se uplašili – Pavle se sakrio iza fotelje, a mali Jakov pribio uz majku. Oči su mu se napunile suzama, malo je falilo da naglas zaplače.

„Nije li te sramota da tako vičeš pred decom kao konjina?! Ako te je neko drugi iznervirao – iskali bes na njemu, nemoj nas da terorišeš! Ja, za razliku od tebe, imam prijateljice na koje se mogu osloniti. Kakve – takve, imam ih! A koga imaš ti?! Kockare, pijandure, propale vojnike, krimose i večite studente?! I to ih imaš samo kada im zatrebaju pare ili usluga! Ako ti ne odgovaram – spakovaću decu i sebe, i otići kod mojih na selo!“, uzvratila je vikom Jovana.

„Kamo sreće da si kod njih i ostala, a ne da meni piješ krv na slamčicu! Po čitav dan rintam kao mazga da bih nam priuštio golu egzistenciju! Ponekad radim duple smene i ne stignem da vidim kako nam deca odrastaju! Ako to ne znaš da ceniš – pakuj svoje prnje i odlazi! ODLAZI!“, uneo sam joj se u lice i izdrao iz sveg glasa. Mali Jakov je zaplakao, a za njim i Pavle, koji je dotrčao do Jovane i sakrio se iza njenih nogu. I Jovana je na kraju zaplakala. Shvatio sam šta sam učinio.

„I-i-izvini. . .“, izustio sam tiho i teško, a zatim zbrisao na terasu kako bih udahnuo svež vazduh i razbistrio misli. Jovana je plakala na kauču, prigrlivši obojicu naših sinova, koji su takođe plakali. Nakon desetak minuta, obukla je klince, navukla roze zimsku jaknu. stavila Jakova u kolica, a Pavla uhvatila za ručicu. Ušli su u lift, koji je ponovo bio slobodan, i otišli do samoposluge.

Vratio sam se unutra, sakupio Pavlove igračke sa tepiha, vratio kutiju sa igračkama u njegovu sobu, počistio ostatak stana i oprao sudove. To je bio moj način da se iskupim za sve teške reči koje sam izgovorio i svoje impulsivno ponašanje, koje je bilo produkt akumulirane negativne energije.

Nakon dvadesetak minuta, Jovana i klinci su se vratili. Nismo razgovarali, a Pavle i Jakov su me gledali ispod oka, sa izvesnom dozom straha. Jovana je pripremila večeru, večerali smo ćutke, kao da smo u odajama groblja nakon sahrane. Bilo je 21.00h, otišao sam u krevet – moram ustati rano zbog prve smene na poslu. Nije lako biti glavni konobar koji stremi ka poziciji šefa sale. Nakon deset minuta, u sobu je ušla Jovana. Presvukla se u svoju crvenu čipkastu spavaćicu i legla kraj mene.

* * *

„Izvini, Mlađo. Bez veze sam započela onu dramu.“, prva je progovorila.

„Ne, izvini ti, ljubavi. Nisam smeo da dopustim sebi onakvo ponašanje, ma koliko god bio iznerviran. Vi niste dužni da ispaštate zbog moje slabosti.“, priznao sam joj.

„Ljubavi, nije tvoja slabost to što si gospoštven i lepo vaspitan čovek. Ljudi su u poslednje vreme postali samoživa i bezosećajna govna, koja samo gledaju da napakoste dobrom i vrednom čoveku. Ono što ti treba jeste da naučiš kako da kanališeš tu negativnu energiju – mogao bi da odeš u teretanu, voziš bajs, udaraš džak, odeš na psihoterapiju ili časove joge. . . bilo šta, samo da izbaciš to iz sebe!“, savetovala me je moja ljupka ženica.

„U pravu si, ljubavi. Smisliću nešto i obećavam ti da se ispad sličan današnjem više nikada neće ponoviti!“, zagrlio sam je.

„I ja tebi obećavam isto!“, odgovorila mi je.

Nakon zagrljaja pao je sočan poljubac, a potom i seksić pomirenja. Pavle i Jakov su u svojoj sobi spavali čvrstim snom, tako da nisu čuli neartikulisane zvuke koji su dopirali iz naše sobe. Nakon što smo završili „meč“ – zadovoljna, znojava i premorena Jovana je ubrzo zaspala. Ćebe je bilo hladno i vlažno, pa sam nas pokrio novim, suvim ćebetom. Navio sam alarm, okrenuo se na bok i sklopio oči.

* * *

No, za razliku od Jovane, nisam mogao da zaspim. Otišao sam do dnevne sobe i upalio televizor. Na ekranu se emitovao igrani film u kojem je glavni lik opasan momak, kog svi poštuju iz straha. Gledajući taj film, setio sam se današnjeg scenarija u supermarketu – bounheda i matorog čuvara.

Potom sam bacio pogled na našu državu i njeno društvo. Sve mi je bilo kristalno jasno! Da bi u ovoj kurton-državi, sa ragom koja poseduje poremećeni sistem vrednosti, dobio poštovanje – moraš biti strah i trepet.

Otišao sam do spavaće sobe i, pazeći da ne probudim Jovanu, zgrabio svoj mobilni telefon koji se punio na punjaču. U podmajici i donjem vešu sam izašao na terasu.

Napolju je temperatura bila u minusu, ali na nju moje telo, zagrejano od rvanja u krevetu, nije reagovalo. Nazvao sam svog starog druga iz srednje škole – Luku Vargu.

„Ahoj!“, javio se Luka poput pirata.

„Ahoj, kapetane Mađar! Kako ste?“, pozdravio sam ga.

„Dobro smo, glavni konobarčiću! Kako ste Vi?“,

„Dobro smo i mi!“,

„E, milo nas je! Elem, ne želim da zvučim nepristojno, Mlađo, ali što me zoveš ovako kasno?“, upitao me otvoreno Luka, kojeg, da ne grešim dušu, i nisam tako često zvao – osim kada mu čestitam rođendan ili katolički Božić i Vaskrs, koje je odavno prestao da slavi otkad je postao ateista.

„Čisto da proverim da li si još na robiji, mangulaneru probisvetski!“, zadirkivao sam ga.

„Kao što čuješ – nisam, jazavcu pokondireni!“, odgovorio mi je.

„Da li si sutra, poslepodne, raspoložen za jednu kaficu?“, pitao sam ga.

„Ne.“, odgovorio je odsečno.

„A možda jedno ili dva piva?“,

„Tri!“,

„Imamo dogovor onda, čućemo se! Laku noć, kapetane Luka!“, pozdravio sam ga.

„Laku noć, druže Mladene! Vidimo se!“, otpozdravio me je Varga, a potom mi prekinuo poziv.

* * *

Luka Varga, moj nekadašnji najbolji drug iz srednjoškolskih dana, bio je i ostao osoba puna „fiksi-ideja“, mržnje prema autoritetima i ljubavi prema ilegalnim stvarima. Sebe je smatrao agoristom – tačnije anarhistom koji je verovao da se država može uništiti sivom ekonomijom, crnim tržištem i građanskom neposlušnošću. Devedesetih godina prošlog veka aktivno se bavio piraterijom muzičkih i video-kaseta; zbog čega je i dobio titulu kapetana. Kada su mu te trećerazredne smicalice dosadile – odlučio je da pređe na viši stepen – trgovinu oružjem i psihodelicima.

Zbog toga je više puta privođen od strane policije. Sreća u nesreći bila je ta što bi ubrzo bio pušten – usled nedostatka verodostojnih dokaza. Neoženjen je. I dalje živi sa roditeljima. Dane provodi u svojoj sobi, maštajući o uništenju države i političke elite. Bio je jedan od mojih drugova koje Jovana nije naročito gotivila. Da budem precizan, Jovana nije gotivila nijednog mog druga.

Ušao sam unutra, otišao u spavaću sobu, legao u krevet, zagrlio Jovanu, sklopio oči i zaspao. Te noći sam sanjao kako poput šerifa na Divljem zapadu zavodim red u kraju.

* * *

Luka i ja smo na sastanku napravili dil. S obzirom na to da je u Republici Srbiji teže legalnim metodama nabaviti vatreno oružje, odlučio sam se da mi njegova agoristička ideologija, putem ilegalnih tokova nabavi oružje. Reč je bila o pištolju „Zastava M70A“; alijas „Duga devetka“. Uprkos mojoj skromnoj želji, Luka je insistirao da uzmem automatsku pušku, „Zastavu M70“ – ali ona nimalo nije odgovarala mojim potrebama. Dogovorili smo se oko cene, vremena i mesta našeg sledećeg sastanka.

Bila je sreda, 22.00h, mrkla i prohladna noć u ogromnom, pustom gradskom parku. Vejao je sneg. Očajna rasveta parka mi je jedva otkrivala put – zavejan i klizav pred nogama. U daljini sam spazio Vargu, sedeo je na naslonu klupe, držeći noge na njenom sedištu. Luka je imao do ramena dugu, retku, plavu kosu, tanke brčiće i jareću bradicu.

Nosio je naočare za vid sa zatamljenim staklima, crni kožni kaput, crnu bluzu, crne farmerice, crne rukavice bez vrhova prstiju i crne čizme. Na desnom rukavu kožnog kaputa je imao napisano „A3“ – simbol agorizma. „A3“ je skraćenica koja znači: „agora, anarhija, akcija“. U ruci je držao limenku piva, koju je, nakon što je popio poslednju kap, zgnječio čizmom i bacio u kantu kraj klupe.

„Kasniš, kelneru, kasniš!“, zadirkivao me je Varga.

„Ne kasnim ja – nego si ti poranio!“, odgovorio sam mu.

„Šta ću, morao sam da odem po pivo. Zavisnost je zajebana stvar!“, izustio je.

„U koverti je iznos oko kojeg smo se dogovorili. Daj mi pištolj dok još uvek nema nikog, pa da se rastanemo!“, pružio sam mu kovertu hitro, ne želeći da nas iko vidi.

„Polako, kelneru! Gde se žuriš, jeb’o te šinter?! Sedi malo, opusti se, jebem mu život! Juče se nismo ispričali kako dolikuje, jer si bio u žurbi. Tu priču danas progutati neću, samo da znaš!“, lupao me po ramenu Luka, vidno zagrejan od alkohola.

„Vrlo rado, Luka, ali. . .“,

„Ali šta? Imaš možda neke neodložne obaveze? Pa da, imaš dobro plaćen posao, vlastiti stan od 70 metara kvadratnih, zlatnu dečicu koja se mogu videti samo u reklami za „Dobro jutro“ margarin, predobru pičketinu od žene koju redovno i rado tovariš, karijeru. . . A ja? Ja imam kurac da izbijem oči! Da ti nije možda ispod časti da ti, tako fin i situiran, sediš sa sanjarem i propalitetom kao što sam ja? Sedi tu i ne sviraj više kurcu!“, povukao me je za rukav jakne i popeo na klupu. Seo sam kraj njega.

„Nije sve tako kao što izgleda, Luka. Da mi sve ide glatko kao što si opisao – ne bih od tebe tražio to zbog čega smo se večeras sastali.“, pravdao sam se.

„Znam, Mlađone. Tebe ne muče posao i egzistencija, već ove pakosne, dvonožne štetočine kojima smo svakodnevno okruženi. Nakot demonski!“, siktao je besno kroz zube Varga „Sve im je u životu bilo malo – hteli su da žive evropsko-američki san, hteli su da budu gazde i pokrenu svoje biznise, hteli su da budu kapitalisti, a na kraju ispaše svi do jednog magarci! Evo vam je Evropa! Evo vam je Amerika! Evo vam ga kapitalizam! Stoko!“, vikao je srčano Varga, čiji je glas odzvanjao praznim parkom.

„Teška priča. Kad se setim tog 5. oktobra, ne mogu a da se ne setim najveće srpske zablude.“, prokomentarisao sam.

„Sloba je bio kučkin sin i govnar, ali ovi posle njega. . . he-he! To su ti kučkini sinovi oštenjeni u dubinama septičke jame. Njihov smrad i dalje hara ovom zemljom i truje ovaj narod. Nećemo ga se mi još dugo osloboditi! Proći će još koja decenija dok on ispari. Pa i to je upitno.“, rekao je Luka.

„Izgleda da je naš školski drug, Simeon Srbijanović, koji je tada uveliko radio u vojsci bio u pravu što se tiče protesta, nove političke elite i njihovih gospodara koji su sve vreme stajali iza njih i dirigovali im.“, prisetio sam se prognoze našeg školskog druga, okorelog slobiste.

„Taj degen se ni dan–danas nije dozvao pameti, ali za ono što je uradio nakon smene vlasti – skidam mu kapu!“, priznao je Luka.

„Da, slažem se. Napustiti tako dobro plaćen i siguran posao samo zato što ne želiš da budeš vojnik u službi izdajničke i antinarodne vlasti – to je gest za svaku pohvalu. Treba imati petlju za tako nešto!“, afirmisao sam.

„Slažem se, no olakšavajuća okolnost po Simeona bila je ta što je, pored petlje, bilo prisutno i odsustvo mozga. He-he-he!“, nasmejao se Luka.

„Ha-ha-ha!“, nasmejao sam se „Lepo je videti da posle svega nisi izgubio smisao za humor!“,

„Nisam, na kraju to je jedino što je stoprocentno u mom vlasništvu. Stan će mi pripasti tek kad matorci bace kašiku, a kako je krenulo – sve mi se čini da ću je ja prvi baciti. Ako je pre toga ne ugrejem.“, našalio se Varga.

Dok smo sedeli u parku i posmatrali kako snežne pahulje polako, ali sigurno, zatrpavaju gradsko zelenilo – Varga je iz unutrašnjeg džepa kožnog kaputa izvadio već srolanu „fanki-cigaretu“. Zapalio ju je upaljačem koji je jedva radio, povukao dim, a zatim ga ispustio u vazduh. Ponudio me je, ali sam odbio.

„‘Ajde, ne glumi mi sad tu neku poštenjačinu. I sam se sećaš koliko smo ih popušili iza škole. Umalo nas dežurni profesori nisu nahvatali.“, insistirao je Varga.

Prihvatio sam džoint i povukao jedan pozamašan dim. Sa užitkom sam ga ispustio u pravcu neba, dok su mi na lice padale snežne pahulje. Osetio sam olakšanje – olakšanje koje mi je već duže vreme bilo potrebno. Vratio sam džoint Luki. I on je povukao još jedan dim, koji je izbacio u pravcu neba, ciljajući zvezde. Ponovo mi je dodao džoint, koji sam povukao i vratio njemu. On – meni, ja – njemu i tako ukrug.

„Radije bih pucao sebi u glavu tim pištoljem nego što bih postao još jedna cigla u zidu ovog sistema! Pre nego što postanem još jedno čudovište.“, nasumično je rekao Varga, ispustivši dim.

Zbunjen i iznenađen onim što sam čuo, samo sam klimnuo glavom i prihvatio džoint koji mi je Varga dodao. Nisam mogao da protumačim šta je pisac hteo da kaže.

Duvajući ćutke, u daljini smo posmatrali stare betonske zgrade, njihova pogašena svetla i svet koji je utihnuo u noći, zajedno sa svojim neostvarenim snovima. Varga mi je još jednom dodao džoint. Povukao sam poslednji dim.

* * *