4. poglavlje

Jedne zimske večeri sam sedeo u kožnoj fotelji ispred ogledala. Čaša viskija je stajala na levom naslonu za ruke, dok sam u desnoj ruci držao pištolj. Više nije bio težak i hladan kao kad sam ga prvi put držao. Svetla u sobi bila su prigušena, roletne napola spuštene, zavese odvezane, a u pozadini je radio svirao laganu klasičnu muziku. Poput pravog elitističkog snoba, elegantno sam pio viski i gledao svoj odraz u zidnom ogledalu, koje je stajalo preda mnom.

Klasična muzika sa radija je postala brža i energičnija, mogao sam da prepoznam melodiju – „Đavolji triler“ Đuzepea Tartinija. Što sam više osmatrao svoj odraz u ogledalu – sve sam više uočavao njega. Princa tame. Možda zato što sam malo više popio, ali kako sebi da ne priuštim taj hedonizam dok su Jovana i naši sinovi kod njenih na selu? Ili je to u pitanju, ili to što sam postao deo sistema koji sam mučki prezirao?

Sistema koji je egzaltisao najgore, kako bi gazili po živim leševima najboljih. Sistema u kojem ni karma, ni Bog, ni kosmička pravda, ni moirske niti, ni majka priroda, kao ni ostale više i apstraktne sile ne mogu intervenisati. Sistema u kojem su novac i materijalna dobra postala vrednija od ljudskog života i zdravlja. Sistema u kojem žive lopovi, secikese, kulovi, kriminalci, kurve, gatare, hipokritične vladike i ostali kopilani, dok poštena inteligencija, radništvo, seljaštvo, mali trgovci, zanatlije i svi neiskvareni ljudi – preživljavaju. Sistema koji više oduzima nego što pruža.

Sistema u kojem, kao u naturalističkom lancu ishrane, jači jedu slabije. Sistema u kojem hleb, makijato, igre i prizemna zabava ne dozvoljavaju raji da otvori oči ili stavi naočare kako bi ga sagledali iz drugačijeg ugla. Sistema u kojem su „krojači“ skrojili grabljivim vucima odela i maske po meri, kako bi svojom pojavom zavarali stado – i na kraju ga proždrali, mic po mic. Sistema u kojem su „užari“ sazdali užad i omče pomoću kojih bi plebejci sebi prekratili muke nakon što im sudski izvršitelji i zelenaši zaplene i ono što nemaju.

Sistema u kojem „drvodelje“ i „kamenoresci“ obezbeđuju sanduke, nadrgobne krstače i spomenike za marginalce koji nisu mogli da se prehrane, izleče, napoje i skuće. Sistema u kojem su „kovači“ iskovali kaveze u kojima će biti zatočena sva antitela sistema. Sistema u kojem su „kamenolomci“ otpočeli kamenolom koji je zatrpao snove, ambicije i veru u sutra, a „grobari“ ih sahranili jednom za svagda. Sistema u kojem su „sveštenici“ svima nama umesto molitve za napredak i spasenje otpevali rekvijem.

Postao sam jedna od karika tog sistema, njegov šraf, njegova hrana, njegovo gorivo, njegov fundamentalni izvor egzistencije. Kako ono reče veliki nemački filozof Fridrih Niče u svojoj čuvenoj knjizi „S one strane dobra i zla“? Reče on: „Ko god se bori sa čudovištem, neka pripazi da i sam ne postane čudovište. Ako čovek svakoga dana stoji na ivici i gleda u ambis, jednog dana će i ambis pogledati u njega.”. 

Da, postao sam čudovište protiv kojeg sam se borio tokom čitavog života. Čudovište koje i dalje u dubini svoje duše, ako je još uvek u meni ima, mrzim. Čudovište čije su se konture konačno poznale u ogledalu, koje sam iste sekunde razbio čašom viskija.

Razbio sam ga, kako više ne bih morao da gledam njegovo deformisano telo, suvu tamnu kožu, jezive zrikave oči, modre podočnjake, groteskne čeljusti koje su penile i sa kojih je curela bala. Razbio sam ga, kako preko njega ne bih osećao smrad korupcije, leševa, krvi, prljavštine. . . smrad sistema! Razbio sam ga, kako me njegova prikaza ne bi podsećala na ono što sam učinio i, najvažnije, ono što sam postao! Razbio sam ga, kako ne bih slušao njegovo ruganje i adsko podsmevanje!

Razbio sam ga, kako me surova istina više ne bi plašila! Ogledalo se rasprslo na sitne komadiće, od kojih je jedan komadić uspeo da mi poseče deo obraza, ispod levog oka. Krv je potekla. Kažiprstom desne ruke sam obrisao malo krvi, a potom ga stavio sebi u usta. Okusio sam sopstvenu krv. Bila je topla, slana i sa određenom dozom gorčine. Svidela mi se. Osetio sam žeđ – žeđ za sopstvenom krvlju. Poriv za destrukcijom čudovišta – autodestrukcijom.

Zgrabio sam pištolj i prislonio ga na svoju slepoočnicu. Hajde, čudovište – zaigrajmo ruski rulet! Prvi hitac je bio presudan, jer pištolj ovog puta nije bio bez municije. Preplašeni od pucnjave, golubovi sa krova zgrade hitro su poleteli i panično zagugutali. Kapljice krvi su poprskale zidove sobe – džaba smo krečili.

Moje beživotno telo nalazilo se izvaljeno na fotelji, nagnuto nalevo. Kroz probušenu glavu krv je curila po podu, kao voda sa izvora, koja se na ušću slila u prosuti viski – onak što je ostao u čaši nakon što se ogledalo razbilo. Komadići prosutog mozga, koji nisam koristio, su sada plivali u plitkoj rečici krvi i viskija; a mogli su me, brat – bratu, služiti još koju deceniju. Sa njima su se u toj, fluidnoj mešavini, brčkali i razoreni komadići lobanje.

Prekasno sam se setio ostalih mudrosti Fridriha Ničea, poput: „Ono što te ne ubije – to te ojača.“ ili „Onaj koji ima za šta da živi, može podneti bilo šta.“.

* * *

Sada su mi bile jasnije Vargine reči koje je „nasumično“ izgovorio one večeri. To nisu bile obične reči – bilo je to upozorenje. Širom otvorene oči, u kojima više života nije bilo, su gledale veliki komadić stakla – parče polomljenog ogledala. U njemu se više nije nazirala metamorfoza čudovišta i naličje trulog sistema, već mrtav čovek. Čovek koji je želeo da sačuva svoju čast – ali je na kraju, samo uspeo da ispadne imbecil. Da ispadne žrtveno jagnje sistema, kojem se još od mladalačke adolescencije najoštrije protivio.

Mrtav sam, ali ono nije. Čudovište je preživelo. Uveliko luta. Iz prikrajka posmatra i vreba svoju sledeću žrtvu koju će zavesti i zatočiti, da bi sistem napojilo suzama i krvlju. Lagano se osvrni oko sebe – možda si baš ti sledeća žrtva koju odmerava i namerava da zaskoči.

© Stefan Ceci Stošić, 2025