Под окриљем златне крошње
приземих се ја.
Моја душа ослушкује песму једну,
та је песма шапат мира —
јесења чаролија.
Све што свету толико недостаје
слива се кроз песму у моју душу.
Жубори нежно кроз поток бистри,
прелива се у боје док лагано умире.
И један лист пољуби ми раме,
да ме сети на све што је било.
Како пролази сад…
са чаролијом јесењом
одлази сад.
Претвара се у звездани прах,
али изнова ће да се вине
и завијори високо —
само другачија, нова
и сјајнија.
