Нови је дан и све исто, Сунце није плануло, Иако је јутро свануло.   Човек се против неправде буди, Сви ћемо једном пред Бога да суди.   Земља је једна, Помозимо јој, Наша је земља спасења вредна!   Сунце није обасјало Уморна и промрзла лица, Можда су наше звезде И ведри дани давно изгубљени. […]

  Замисли дрво и поља цвећа, каква срећа! Лакше је замишљено их оживети, него спокој пронаћи и са срећом саживети. Замисли, није живот велика и пуна новца врећа, док за још уништавају наша поља цвећа. Није наша земља једно обично парче, она је део свакога од нас и преко јој је потребан спас! Замисли, колико

  За времена стара, одувек си била она права, једина и остала. Колико је само време, узело прилика да би моја постала? Постала ниси, ту си у близини, најближе срцу, што се може прићи, опстала. Живиш са сваким откуцајем, уздахом ваздуха, без којег не могу преживети. Шта ће ми откуцаји? ко да броје ситно сате,

Пада снег, пахуља за пахуљом, даљине забели брег. Пада снег у једној боји, у белој све се сада роји. Нова година се ближи, песми ове године крај.   Можда се под окриљем снега крије рај, успавано чека дан буђења да дође Мај. Можда је она рефлекција Сунца сјај, о тај покривач бели, потребна топлота на

Воз који касни, ускоро не долази. На перону мноштво људи, нестрпљиво чека и куди. Свако на неког чека, док време ко да стоји и не потекне смрзнута река. Учини се време ко да стоји, на који ли перон воз долази и са ког ли перона полази? Видим, један воз како брзо одлази. У ноћи како

Сети се, кад избрише сваки траг време. Сети се, кад сви други забораве, ти помисли на мене! На све датуме, које историја памти, како сам те волео, како си ме волела. Ти их се сети! Свих тих датума, постали су прошлост, јер запис не постоји на папиру, већ у звездама, међу којима сам ја, ти

Знали смо да ће болети, због једне речи волети. Сваки пољубац био је рај, од страха дошао је њему крај. Због чега страх, нас спречи, да одемо без иједне изговорене речи. Не бунимо се, али ћутњом би много рекли, макар језик због те речи опекли. Боље да ништа нисмо сазнали, пре него смо се упознали,

Морам да је будим да јутро не закасни и овај зимски дан, да је будим, јер проћи ће дан, не могу бити сам и будан без ње. Мора да се пробуди или ће ноћ овладати дуга и хладна. Можда се никад не пробуди и остане голо дрвеће на зими. Не пробуди ли се, јутро неће

Залазиш у мисли ти, Живиш и из њих не излазиш. Једним се назива исток далеки И Сунца сјај, по јутру, тај се зна. Далеко у том стању на јави, Ноћ те узима на западу И моје је тело ујутру у потпуном распаду. Сан је осмишљени простор И када заврши се дан и падне ноћ, Једино

  На углу парка стоји једно здање, О каквом ли је реч нисам имао сазнање. Окружена зграда шумом испод крошњи хлада, Не чини се таква да је од камена млада. Са много непажње човеков живот прође, Неким местима никада не дође, А посебном месту када дође кући не жели да пође. Унутар се крије кафе

Преко на другој страни, Испред огледала, Одрази црта лица су уткани. Преко страна пуна чуда другог света, Одлазиш иза огледала, Губиш минђушу на поду отпалу са увета. Нестајеш необјашњивим чудима, Остајем сам окружен различитим људима. Без тебе, Трагам за твојим ликом сваком приликом, Недостижан стојим пред њеном сликом. Безуспешно очима и слепо, Не проналазим ништа

Кроз прозоре, Сунца окупане терасе, У тамне куте собе, Задире Сунца зрак. Буде се најтиша јутра односећи мрак, Ослушкује нежна песма зоре, Птице хитро прелећу највише горе У потрази месту да се скрасе. Обасјана лица светлошћу осмеси красе, С терасе увиђам дрвеће носи златне украсе. Време наслућује хладнију климу, Далеко иза планина при мору плиму,