Proleće, radost širiš kroz dan,lakoćom je nosiš s cveta na cvet,izblediš i odnosiš zimski san,dok u tople boje rađaš svet. Proleće, iz tvog oka tinja pogled,sjaj osmeha krasi ti lice,kroz procvala polja u nedogledoživljavaš širom ulice. Proleće, sa tobom sve je nežno,istopi se što je bilo snežno,pred vedrim likom tvojimbudan ja iznova stojim. U čvrstom […]

Sa golih krošnji cvrkut ptica, pesma je Sunca što budi radost širom tmurnog lica, niz zrak spokoj duši nudi.   Buđenja slute dani iz zagrljaja hladnog, čim pre topao urani dodir vremena skladnog.   Zima je večita duši, čitav joj zaveje svet, pod snegom nade ruši kad poslednji uvene cvet.   Zastanite! kako bi spoznali,

Danima i noćima su same reči mojih misli iz teške glave, misli tudje sreće, moje tame, jedne misli daleke, nebom plave.   Ja ih drugima delim, tako ih uselim, jedino kako dušom samo umem kroz stihove svoje pesme velim sve ono što usuditi se smem.   Na dnu duše nemir za sobom ostave kad na

Nebo bez zvezda, sivo, uvijeno tmurna najezda hladnoće kojom je zavijeno.   Sve je sneg, belo bez jasnog i vidljivog puta. Odavno cvece, lisce je uvelo, duša moja bez proleca luta.   Ne volim duge dane ove sve jednolične i u krug, ledeni, a krik duse daleki je, topao jug. Nema glasa da ga dozove

Не могу пронаћи бар једну реч ни две за песме што се овде не пишу више, у оваквом друштву које одузима све, без слободе и места за њих-којих је лише.   Не могу се остварити путеви сна, сигурни кораци и видици јасни, за избављење свих нас са дна, у друштву чији образи нису више часни.

On se diči, vremenu prkosno odoleva, svake noci kao da ne sliči na sebe-od cega oboleva?   Čuvar mnogih tajni naseg jednog sveta, sja i nosi ih sa sobom u rajske odore. Nad Zemljom je prirodna rasveta što tiho gasi se pred svitanje zore.   On od davnina gore postoji uvek nebu ce na isto

Што је живо за мене свој крај има. Све ће једном да увене пре него наступи зима. Са лишћем губим радосну боју твоју, док усном је не љубим- срећу своју. Неко сам ко се не одаје руци среће и кад је нађе и кад је на муци туга снађе њој тежи- што и сваку душу

  Да смо срећни- мало бисмо знали. Да смо срећни- само то било би довољно.   Да смо срећни, не би нам било важно што другима није. Да смо срећни као и сви људи- заволели бисмо себе да волимо друге.   Да смо срећни, без туге не бисмо знали колико нам не би требало ништа

Пролазе, иду дани, осетим то по тежини на кожи по којој падају, и мраку што рано урани, и јутрима што се буде у свежини.   Долазе, јесењи и хладнији дани да владају.   Пролазе, иду дани, осетим по мирисима којих више нема и по стрепњи, која говори: ,,не иди и остани”.   Долазе, јесењи, док

Убиј ме, можда ћу поново оживети- као цвет што се отвори и пробуди на први додир Сунца и кап воде.   Убиј ме, да научим да срећа не тражи ништа заузврат.   Убиј ме, да осетим да сам је изгубио, да сам је имао, иако никад није била избор.   Зато убиј ме, да бих

Сваки дан борба је, јер у мени нешто гони: душу у којој пролећа настоје и зиме вечне што је прогони.   Сваки дан борба је, јер у мени нешто мртво жели да живи. У данима што постоје треунуци када душа тек преживи.   Нећу дане који брзо пролазе, ни чекати не желим више. Хоћу да

Мисли моје, што сте моје? Ви, тешке сте и потопљене, као камен спотицања, на самом дну утопљене, у реку брзог протицања.   Ви, стварате вртлоге брзог отицања, у реку, са дна муљ, песак и брлоге који круже низ њу и теку.   Ви, чист сте извор боли бистре воде, бескрај плаве, сузне очи по лицу