Могу ли рећи још понешто што речено није, док тражим далеко и дубоко? Пловим у одсјају беспрекорног дана и звезданој ноћи, а могао бих тако довека, докле год даљине досежу. Не зна им се крај, а почетак је уздах мира, па се питам: познаје ли границе? Не, не, не могу рећи, но душа зна […]

  Где год био, пратиће ме моје мисли. Оне су свуда где и ја, нека друга звезда их обасјава, неко друго небо их наткрива.   Где год био, исте јаке кише лију, уз олују и шапат ветра, кише се хладне сруче на летњи дан нада мном.   Где год био, другачији сан нисам снио. Жеља

Među ljudima, moje mesto ne postoji, za reči se ne snalazim, u toj priči da se udostoji, pa joj smisao ne pronalazim.   Među ljudima, sveden sam na ono što vide i čuju kad je neko jednom rekao. Moje mane više im se svide, ali sve ne bih nikad porekao.   Među ljudima, sve sam

Još jedno leto Još jedno letosa kojim nižu sedugi dani jarki,svetli i žarki. Još jedno letovedrih, zvezdanih noći.Kratki su koraci kojima će proći.Da li će kao oluja, iznenada, u meni doći? Još jedno leto,a smiraj daleko.U beskonačnosti trajanja,tražim ka horizontu pogled. Kako izgleda doživeti spokoj?Da li duboko i skriveno u morupočiva beg od pustoši?Ni od

Sačuvaj me, čistotom me budi, sa lica osmeh ne skidaj. Kojekakvih je bilo i biće ljudi, svetu veru za bolje ne ukidaj.   Sačuvaj, u tebi se dobrota rodi, s proleća živom voljom. Snagom početka te vodi i čini osobom boljom.   Sačuvaj me, u pesmi je ritam obnove duše. Kroz nju jedino ne skitam

Toliko je u meni priča, i k’o da sve ih duša pamti. Sve što je nekad bilo, kao da govori: sudbinu znam ti!   Sva je u meni draga i mila, i pesma, burna i olujna, tako sva se u meni slila, opojna kao vino, tako rujna!   I kad pokuca tužan čas, na oči

  Hajde da se nađemo kraj jedne krošnje, ispod hlada, gde tišina naših duša – reč je puna sklada.   Hajde, još oko nas cvetaju u zelenilu daleka polja, dok u mladim srcima još živi volja.   Dođi, jedno kraj drugog, iznad nas plavetnilo; u meni stišava hir, dok me obuzima mir.   Ti i

  Šta sam ja? Šta sam ja? Pitali su se, i pitaju i dalje. U nama se samo daje, a bez odgovora ostaje.   Zašto se pitaju na kraju, kad nastane muk većine? Sve više uviđam i ne lutam, odbacujem ono „možda”.   Jer sigurno jedno znam: ja sam kao misli koje vekovima traju. Kao

Proleće, radost širiš kroz dan,lakoćom je nosiš s cveta na cvet,izblediš i odnosiš zimski san,dok u tople boje rađaš svet. Proleće, iz tvog oka tinja pogled,sjaj osmeha krasi ti lice,kroz procvala polja u nedogledoživljavaš širom ulice. Proleće, sa tobom sve je nežno,istopi se što je bilo snežno,pred vedrim likom tvojimbudan ja iznova stojim. U čvrstom

Sa golih krošnji cvrkut ptica, pesma je Sunca što budi radost širom tmurnog lica, niz zrak spokoj duši nudi.   Buđenja slute dani iz zagrljaja hladnog, čim pre topao urani dodir vremena skladnog.   Zima je večita duši, čitav joj zaveje svet, pod snegom nade ruši kad poslednji uvene cvet.   Zastanite! kako bi spoznali,

Danima i noćima su same reči mojih misli iz teške glave, misli tudje sreće, moje tame, jedne misli daleke, nebom plave.   Ja ih drugima delim, tako ih uselim, jedino kako dušom samo umem kroz stihove svoje pesme velim sve ono što usuditi se smem.   Na dnu duše nemir za sobom ostave kad na