Твојим мислима робујем сад, док ме стеже сваки сан хладноћом без видика, кад постаје топао дан.   У твојим мислима постојан, нежан додир пролећа и цвета, радости које сам недостојан, читавог недостижног света.   У мислима склад, твој лик не познаје с јесени – још увек те оживљавам иза корака који не дознају како,

Ти си једна давна тајнакоју до краја не упознах ја,и још увек са мном си трајнапесма болна што кроз душу сја. Ти си оно што не бих смео рећи,дубоко скривена на дну, у души,и не постоји од твог лика већикрик сећања који ме гуши. Мада,знам да за даном не прође све,ни питање што ме и

Сети ме се. Испод гомиле увелог лишћа моје душе сетне која те памти, и на јесен сећања оживе – свак се нечег или неког присећа. И ту је последња реч, само значење пролазности између преливања боја које бледе. Сети ме се. Кад завеје хладноћа срца ритам, док у ноћ нестају сене, ја ћу негде да

  Могу ли рећи још понешто што речено није, док тражим далеко и дубоко? Пловим у одсјају беспрекорног дана и звезданој ноћи, а могао бих тако довека, докле год даљине досежу. Не зна им се крај, а почетак је уздах мира, па се питам: познаје ли границе? Не, не, не могу рећи, но душа зна

  Где год био, пратиће ме моје мисли. Оне су свуда где и ја, нека друга звезда их обасјава, неко друго небо их наткрива.   Где год био, исте јаке кише лију, уз олују и шапат ветра, кише се хладне сруче на летњи дан нада мном.   Где год био, другачији сан нисам снио. Жеља

Među ljudima, moje mesto ne postoji, za reči se ne snalazim, u toj priči da se udostoji, pa joj smisao ne pronalazim.   Među ljudima, sveden sam na ono što vide i čuju kad je neko jednom rekao. Moje mane više im se svide, ali sve ne bih nikad porekao.   Među ljudima, sve sam

Još jedno leto Još jedno letosa kojim nižu sedugi dani jarki,svetli i žarki. Još jedno letovedrih, zvezdanih noći.Kratki su koraci kojima će proći.Da li će kao oluja, iznenada, u meni doći? Još jedno leto,a smiraj daleko.U beskonačnosti trajanja,tražim ka horizontu pogled. Kako izgleda doživeti spokoj?Da li duboko i skriveno u morupočiva beg od pustoši?Ni od

Voli me, zagrli kao Mesec usnuli nebo. Budi tu, kao uvala moru, dok iza plime ostaje reč svetla kojom te obasipam.   Voli me polako, nežno i glasno, sigurno i jasno osvani u mojoj duši, na njoj uveče zaspi.   Voli me zbog svega što još nisam, zbog onog što jesam i što mogu biti

Sačuvaj me, čistotom me budi, sa lica osmeh ne skidaj. Kojekakvih je bilo i biće ljudi, svetu veru za bolje ne ukidaj.   Sačuvaj, u tebi se dobrota rodi, s proleća živom voljom. Snagom početka te vodi i čini osobom boljom.   Sačuvaj me, u pesmi je ritam obnove duše. Kroz nju jedino ne skitam

Toliko je u meni priča, i k’o da sve ih duša pamti. Sve što je nekad bilo, kao da govori: sudbinu znam ti!   Sva je u meni draga i mila, i pesma, burna i olujna, tako sva se u meni slila, opojna kao vino, tako rujna!   I kad pokuca tužan čas, na oči

  Hajde da se nađemo kraj jedne krošnje, ispod hlada, gde tišina naših duša – reč je puna sklada.   Hajde, još oko nas cvetaju u zelenilu daleka polja, dok u mladim srcima još živi volja.   Dođi, jedno kraj drugog, iznad nas plavetnilo; u meni stišava hir, dok me obuzima mir.   Ti i

  Šta sam ja? Šta sam ja? Pitali su se, i pitaju i dalje. U nama se samo daje, a bez odgovora ostaje.   Zašto se pitaju na kraju, kad nastane muk većine? Sve više uviđam i ne lutam, odbacujem ono „možda”.   Jer sigurno jedno znam: ja sam kao misli koje vekovima traju. Kao