Кажу да поезија умире у двадесет првом веку, а она плеше, пева, грли, цвета у праменовима њене косе, дише у њеним грудима, пресвлачи се на њеним длановима и огољена се рађа из њеног уздаха.   Кад би поезија била жена, имала би њене  о ч и.

Моја мајка је волела снове али не и разговоре о њима.   Једном је сањала мог брата са наочарама и седом косом. О томе је причала након што смо чули да је поломио руку.   У њеним сновима били су и коњи са равним потковицама, празан пасуљ и шуме бамбуса.   Родила ме је на

поезију ће сви писати /једног дана/ и сви ће бити песници /једног дана/ шарлатански лаички површно траљаво аљкаво /поезију ће сви писати/ *по мотиву Бранка Миљковића

Моја мајка простире веш. Моја мајка не воли зиму. Боле је руке и зглобови јој шкрипе као врата на подруму.   Моја мајка не воли снег. Каже да јој коса поседи дупло брже. И не прави разлику између старости и иња у коси.   Моја мајка не воли зиму. Каже да доноси старост – Она

Чуо сам из старих прича, неки цигани су учили коња да гладује. Умро је након неког времена.   /таман су га научили да гладује, кад он црче/   Чуће се и из наше приче, неки песник је учио жену да преболи. Отишла је након неког времена.   Научила је како да преболи и заволи д

Тих година био сам облак у панталонама. Био сам Мајаковски. А нисам хтео да будем песник, понајмање твој песник, или њихов. Нисам хтео да говоре како живим и умирем због тебе или због њих, како сам умро без љубави. Не бих да греше. Ја сам љубав ж и в е о. Са тобом и са