Носио сам један капут, Боже, Кроз зиму, до каснога пролећа, Послужио је за многа столећа. Тек лети се носити не може. Флеке беху као неприметне, Све док не поче да се рашива. По рубовима рањен да бива, Док са концем игла га не сретне. Носио ме посвуда са собом: Вечери, јутра, и међ’ […]
Моја мајка простире веш. Моја мајка не воли зиму. Боле је руке и зглобови јој шкрипе као врата наподруму. Моја мајка не воли снег. Каже да јој коса поседи дупло брже и не прави разлику измеђустарости и иња у коси. Моја мајка не воли зиму. Каже да доноси старост. Она је још увек млада, а
Дошао сам да обиђем мајку, ветар је донео лишће у њено двориште и киша на њен праг нанела земљу црвеницу, Ана. Некад помислим: ако довољно дуго ћутим поред њеног имена на мермеру, она ће ме упитати јесам ли доручковао. Некада помислим: ако је одавно ништа више не боли како то да сваки пут
Отац ми је био реч, мати ми је била љубав, а ја сам се родио негде између две молитве, Ана. Са усана, као малтер са старих зидова, круне се речи и више не знам јесам ли човек или кућа што се руши. Више нисам песник, ни љубавник, ни сенка, ни дете што гледа
Ана, ми смо двоје љубавника који се никада нису срели. У прошлом животу ми смо били казаљке на сату, Ана. Никада нису видели мушкараца тако лепог поред неке жене. Никада нису видели жену тако срећну поред неког мушкарца, Ана. Ти си чежња што рукама кида груди у мраку. Ти си страст што
Марија, како у дебело ухо забости нежну реч, да чују они под земљом? Годину дана нисам чуо звук звона, телефон није звонио две дуге зиме. Мама, твог сина нешто дивно боли. Мама, запаљено му је срце и вене – али у овом животу није тешко мрети.
ДУШАН СТОЈКОВИЋ рођен је 27. јуна 1994. године. Пише поезију, прозу, есеје, књижевне критике Објавио је збирке поезије: „НИСИ ПРОКЛЕТА – на груди ушло, на груди изашло’’ (2021) и збирку поезије ,,ЖАЛ – неповратно си отишла у поља’’ (2023), као и књигу ,,Перо Зубац у аманет“ (2026) о поезији и животу Пере Зупца са мемоарским
У мојој кући се одувек тешко ж и в е л о, али увек када сам могао био сам срећан. И често сам сретао људе у чијој бих се кожи радије н а ш а о. Избледео сам тог априла. И све је постало ружно. И глас. И тело. И коса. И нокти. И ципеле.
Кажу да поезија умире у двадесет првом веку, а она плеше, пева, грли, цвета у праменовима њене косе, дише у њеним грудима, пресвлачи се на њеним длановима и огољена се рађа из њеног уздаха. Кад би поезија била жена, имала би њене о ч и.
Тих година био сам облак у панталонама. Био сам Мајаковски. А нисам хтео да будем песник, понајмање твој песник, или њихов. Нисам хтео да говоре како живим и умирем због тебе или због њих, како сам умро без љубави. Не бих да греше. Ја сам љубав ж и в е о. Са тобом и са
