Тог септембра срећа је обасјала лице младе девојке која је хитала на путу ка новом послу. ”Први пут ја у школи, не верујем ”- мислила је у себи. Дедине речи су јој одзвањале у глави да на посао никада не треба каснити. ” Други нека касне, немој ти ”- деда је имао обичај да каже. […]
Летњи распуст је прошао неуобичајено брзо. Све време смо били код оца. Отац је изненада изгубио тај муком сречени посао, па је имао времена на претек. Мајка је нашла новог дечка и све време проводила код њега. Деда је био на мору, радио у неком ресторану и за два месеца јавио се четири пута. Баба
Њене црне крупне очи као крила ластавице су трепериле док је падала покошен метком. Њена кратка одсечена коса натопљена крвљу се слепила за главу и у том моменту само јој је пролазила једна мисао: „Ако ме ране, нека буде у ногу. Нека буде и у главу, само нека не буде у груди. Сазнаће…сазнаће да сам….”.
