Priča je prvobitno objavljena na blogu „Pisac u pokušaju”. *** U skučenoj prodavnici „Market+“ artikli su bili naslagani gusto na policama od poda do plafona, a dodatni prostor su zauzimale gajbice sa svežim voćem i povrćem. Prostora je bilo toliko da su u prodavnicu mogle ući dve odrasle osobe, treća ne bi imala mesta. Momak […]

            Sećam se njegovog malenog lica. Prvi put kada sam ga ugledala, izneli su ga umotanog u belo platno, toliko malog da su ga dve ruke mogle celog obuhvatiti. Podigli su ga uvis, da podele radost s mekim suncem koje nas je tog dana sve blago milovalo. Kako sam ga samo posmatrala svakog dana! Jutrom

Mama kaže: „Nisi ti za ozbiljne muškarce.“ Drugarice kažu: „Ti nikada nećeš pronaći pravog.“ Možda ne želim da tražim. Možda želim da budem tražena. Da se oko mene lome. Da ulože napor. Da ih izazivam svojom pojavom.  Da smo intelektualni partneri. Borci protiv površnog svijeta. Protiv otuđenosti. Bitka za zajedništvo i slobodu. Ne moraju se

          Vrata su se otvorila uz takav tresak, da okačeno zvonce nije ni stiglo da pusti glas. Kroz njih je uleteo nizak čovek, nervoznog i užurbanog pogleda, unevši sa sobom ledeni udar vetra koji je istog momenta po radnji uskovitlao čestice prašine, zamrsio sve konce i zatalasao tkanine uredno naslagane po

Celo detinjstvo smo proveli tu u Zemunu, kraj Dunava, musavi, blatnjavi isrećni, često gladni ali ne mari – svi smo bili onako istinski detinje bezbrižni. Svako od nas je postao ono šta je želeo. Katica je kroz svoju životnu plovidbu uspela da dobije mesto učiteljice. Od malih nogu nas je beskrajno davila, ocenjivala i ređala

Ne sećam se kako je to biti zaljubljena… Toliko sam emotivno otupela da sam prešla u tmurnu prazninu hodnika svoje duše. Nervira me kad vidim da su drugi srećni. Ne srećni, nego da se vole. Mrzim ljubav jer je data samo odabranima. Ne mogu čak ni da maštam o ljubavi jer mi deluje nedostižno. Sve

U nedelju ujutru, u prigradskom radničkom naselju pronađen je leš. Policija je završavala uviđaj, skupljajući materijal oko tela, sada pokrivenog sivim čaršavom. Nekoliko stanara susednih zgrada tiskalo se iza razvučene trake kojim je bilo obezbeđeno mesto nesreće. Dok je pila toplu kafu, Ana je sa nevericom gledala sa svog prozora kako bolničari podižu telo na

Ђорђе Петровић, звани Црни, поправљао је свој мотор скоро годину дана, сваки дан.   Велики део своје мале плате трошио је на делове а понекад и на мајсторе, лимаре, фарбаре, механичаре, електричаре иако је добар део посла успевао да уради и сам. Проводио је ноћи у својој гаражи, јер је дању морао да зарађује. Није се дружио ни са ким, никога

БАААААММММ!!! Тргао се из сна. У ствари, било је то далеко од сна. Последњи пут је, сећао се, поштено спавао ноћ пре него је добио позив за регрутацију. Још се сећао, да је често и сањао, лепе снове, мирне, безбрижне… Будио би се рано ујутру. Волео је да, како каже “пробуди сунце и петлове” па

“Tuga” Sedeo sam u dnevnoj sobi stana koji mi dodeljen na korišćenje u malom gradu na rubu Save. Tuga je pulsirala celim mojim bićem. Srce je pumpalo. Kao da je pokušavalo da prokrvi sve zapušene arterije. Ne od cigareta. Već od bežanja.  Stan je bio star. No čist. Ja sam bio star, no ranjen. Nije

1. poglavlje a. Ujutru je sasvim jasno da dan počinje,ali kako sati odmiču postaje mi jasno koliko će trajati. Dani mogu biti dugo i kratki. Dugi su oni koji se vuku ,kada sati ne prolaze. Kratki dani su svi oni koji prolete brzo i ne moraju biti baš najsrećnije provedeni. Dugi i kratki dani se