„Zar i ti Milice?“ Sram vas bilo! (psovanje svega živoga) Blokirate saobraćaj. Ne može pošten svet od vas da prođe. Autobus zaustavljate, besposličari. Zar i ti Milice? Automobilske sirene i tišina, osmoro ljudi, jedna od njih je Milica, i četiri policajca. – Molim Vas, ne ometajte ove ljude – policajac je zatim polako stao na […]

Čuvaj se žurbe, jer ona uvek dovodi do kajanja: onaj koji žuri govori pre negoli što sazna, odgovara pre negoli nešto shvati, odluči pre negoli nešto proveri, kudi pre nego što se u nešto uveri.   (Arapska poslovica)   Nikolija se užurbano spuštala niz strmi puteljak koji vodi ka reci. Nije imala razloga da žuri

U jednom od mojih poslednjih umiranja, dok sam se spremala da vaskrsnem, po prvi put pomislih,  kako me čeka još mnogo umiranja,što je do zla boga naporno, a snage imam sve manje za takve poduhvate. Jednostavno sam prestala da umirem, to svakako i nije bila prava smrt ako me razumete. Tada sam zaista odlučila da

„Само немој да гледаш у њиховом правцу, гледај пред собом. Видиш да реже на тебе, разбиће те, молим те, немој да гледаш“, говорио сам себи. Била је тиха ноћ, пред зиму. Дим који се надвијао из димњака, чини и се и над целим градом утапао се у маглу. Корачао сам дуго улицама, биле су тупе,

 Otvorivši vrata svog stana, tog jutra je baka, koja je živela odmah do mene, sa zaprešašćenjem primetila da joj nema fikusa. Držala ga je u hodniku tokom zime. Svi stanari su po neku veću biljku izbacivali u haustore, u stanovima je bilo prevruće a ispred povoljna temperatura i dovoljno svetlosti da prezime i dočekaju da

                                         Rejmondu Karveru                               „Film je život iz koga su izbačeni                      

Grozničavo se tresla,tražila je nešto čime bi oprala odeću od krvi.Bila je zima a ona je ubijenog supruga ubacila u furunu i kremirala ga. Hladno je,napolju je sneg,niko neće posumnjati… U njoj je jednostavno nešto puklo,više nije mogla da trpi. Već je počeo da je hvata san ali se odjednom trgla. Smiri se Pašenjka,smiri se.Samo

  Mala katolička crkva, na našem delu ostrva, nalazila se na brdašcu iznad kuće u kojoj smo odseli. Zvonik smo mogli da vidimo iz letnje trpezarije, smeštene na popločani trem, odakle smo lako mogli i da se, stazom po kamenjaru popnemo do ulice gde se nalazila crkva, uz seosko groblje, a koji nam je bio i

       Mutno u glavi. Nisam siguran da li uspevam da hodam a da se ne primećuje moja nestabilnost, strah da će neko prepoznati znake pijanstva ili čoveka koji je pre desetak minuta ispušio kratak ali loš džoint izmešan sa nešto viskija a potom i nekoliko piva. A pre toga, lekovi za smirenje, dve jače doze

Odavno papir stoji prazan, ako ovo po čemu pišem i može da se naziva nekakvim papirom. Zato, hoću da ga ispunim, da ne bude više dosadno beo, ali i kad je beo, on je zapravo tmuran, prazan i dosadan, pa i usamljen. Nekako, kad ga gledam takvog, imam utisak da bi i on svašta da

I walked…..i walked and walked.  It’s an endless path, full of dust and dirt. A wheat field is all around me, i can’t see the end of it. I have been walking for a while now, i don’t remember when i started, i don’t remember anything. I feel like i been walking for ages now,

Mračna i duboka noć upija spoljašne zvukove polubudnog sveta i ne pita ništa. Bez glupih pitanja o tome zašto smo ona i ja dočekali još jedno svitanje u ne tako privlačnom i vedrom izdanju. Ona je uvek tu, a i ti..  Jesi li tu? Popričao bih malo sa tobom, o nečemu važnom. Ti vrlo dobro