Da me voliš, odazvao bi se mojim jaucima. •••••••••••••••••••••••••••••••••••••••••• Sine! Sine moj! Miloše! Zelene oči moje! Bolna sam ti! Dođi mi, dođi mi, dođi mi! Na stolu, čeka te šerpa. U šerpi su tri sarme. Vruće. Sad sam ih skinula sa šporeta. Dođi da jedeš, sunce mamino… Miloš. Taj Miloš. Moj sin jedinac. […]
Zurila je ne trepćući u ekran nekoliko trenutaka. Među mejlovima koje je otvorila bio je poziv za gostovanje iz kulturnog centra u Andrejevom gradu. Pristala je pre nego što je uopšte promislila o tome. Iako je potajno u njoj tinjala želja da se to desi sve ove godine, trenutak je došao neočekivano i zatekao
PREDGOVOR Najveća opasnost nije u tome da ono što nam se dogodilo postane deo našeg života, već da zbog toga zaboravimo ko smo bili i ko još možemo da budemo. Čovek nije samo ono što mu se dogodilo; on je i sve ono što je nosio u sebi pre toga, kao i sve ono što
Priča je prvobitno objavljena na blogu „Pisac u pokušaju”. *** U skučenoj prodavnici „Market+“ artikli su bili naslagani gusto na policama od poda do plafona, a dodatni prostor su zauzimale gajbice sa svežim voćem i povrćem. Prostora je bilo toliko da su u prodavnicu mogle ući dve odrasle osobe, treća ne bi imala mesta. Momak
Mama kaže: „Nisi ti za ozbiljne muškarce.“ Drugarice kažu: „Ti nikada nećeš pronaći pravog.“ Možda ne želim da tražim. Možda želim da budem tražena. Da se oko mene lome. Da ulože napor. Da ih izazivam svojom pojavom. Da smo intelektualni partneri. Borci protiv površnog svijeta. Protiv otuđenosti. Bitka za zajedništvo i slobodu. Ne moraju se
Vrata su se otvorila uz takav tresak, da okačeno zvonce nije ni stiglo da pusti glas. Kroz njih je uleteo nizak čovek, nervoznog i užurbanog pogleda, unevši sa sobom ledeni udar vetra koji je istog momenta po radnji uskovitlao čestice prašine, zamrsio sve konce i zatalasao tkanine uredno naslagane po
Celo detinjstvo smo proveli tu u Zemunu, kraj Dunava, musavi, blatnjavi isrećni, često gladni ali ne mari – svi smo bili onako istinski detinje bezbrižni. Svako od nas je postao ono šta je želeo. Katica je kroz svoju životnu plovidbu uspela da dobije mesto učiteljice. Od malih nogu nas je beskrajno davila, ocenjivala i ređala
Ne sećam se kako je to biti zaljubljena… Toliko sam emotivno otupela da sam prešla u tmurnu prazninu hodnika svoje duše. Nervira me kad vidim da su drugi srećni. Ne srećni, nego da se vole. Mrzim ljubav jer je data samo odabranima. Ne mogu čak ni da maštam o ljubavi jer mi deluje nedostižno. Sve
U nedelju ujutru, u prigradskom radničkom naselju pronađen je leš. Policija je završavala uviđaj, skupljajući materijal oko tela, sada pokrivenog sivim čaršavom. Nekoliko stanara susednih zgrada tiskalo se iza razvučene trake kojim je bilo obezbeđeno mesto nesreće. Dok je pila toplu kafu, Ana je sa nevericom gledala sa svog prozora kako bolničari podižu telo na
Ђорђе Петровић, звани Црни, поправљао је свој мотор скоро годину дана, сваки дан. Велики део своје мале плате трошио је на делове а понекад и на мајсторе, лимаре, фарбаре, механичаре, електричаре иако је добар део посла успевао да уради и сам. Проводио је ноћи у својој гаражи, јер је дању морао да зарађује. Није се дружио ни са ким, никога
БАААААММММ!!! Тргао се из сна. У ствари, било је то далеко од сна. Последњи пут је, сећао се, поштено спавао ноћ пре него је добио позив за регрутацију. Још се сећао, да је често и сањао, лепе снове, мирне, безбрижне… Будио би се рано ујутру. Волео је да, како каже “пробуди сунце и петлове” па
