– Dragane, je l` čuješ ti nešto? – trgla je Vukosava glavu nadesno, spuštajući kašiku u plehani tanjir. – Čujem svoja creva kako krče! – zabrunda on preko stola. No, Vukosava se ne osmehnu na tu njegovu dosetku, nego odjednom ustade i nesigurno pođe ka vratima. Ispred njih
Прича одштампана у збирци „Забавна слова“ (2022). Једне суботње вечери, након што су се смували у клубу, Ружа је позвала Оливера у свој стан. Двадесетдвогодишња Ружа је плавоока, дуге и равне фарбане косе, а двадесеттрогодишњи Оливер је плавоок, жутокос и глатко обријан. Обоје су дошли из малих места у Београд на студирање и знали су
Ja sam depresivan čovek. Čovek bez volje za životom, bez ambicija, bez očekivanja, bez želja. Nekolicina vas neukih bi samo na osnovu prve rečenice pomislila da kopiram Dostojevskog i njegove „Zapise iz podzemlja“ koji počinju rečenicom: „Ja sam zao čovek“. Nastavak je nebitan. Ali ne. Ovo sam zapravo ja. Da li je Dostojevski uticao da
Drinine ruke su podrhtavale, kao i svake nedelje u podne, pod težinom čorbaluka punog domaće supe koja se pušila. Rezanci su, razume se, bili domaći. Od tri jaja. Seckani ručno. Od njih je supa imala još jaču žutu boju i izgledala kao tek istopljeno zlato. Čorbaluk je zauzeo svoje uobičajeno mesto na sredini stola,
Реци јој песниче, реци јој песниче Била је то још једна бесана ноћ, натопљена немиром, препуна тешких мисли, неке горчине и тензије. Готово да се та напетост могла опипати и ножем сећи. Чак је и ваздух био некако гробљански хладан. У костима се усељавала језа. Сваки дах, оштро као жилет парао је плућа. Са свећом
ljubav (Autoimuna bolest) UVOD: Nulta dijagnoza (Prolog) Na početku, pacijent je bio potpuno zdrav. Njegov emotivni sistem funkcionisao je u predvidljivim, bezbednim okvirima. Znao je kako da podnese prosečne tuge i kako da preživi obične, površne ljude. Ali ona nije bila jedna od njih. Ušla je u njegov prostor bez upozorenja, kao virus koji ne
Po neravnoj kaldrmi su tekli potoci blatnjave vode pomešane sa otpacima, zaudarajući na trulež. Malobrojni prolaznici su ih preskakali na mestima gde su krivudali, trudeći se da u njima ne opogane svoju obuću. Kiša je padala već treći dan bez ikakve nade da će stati. Teško natovarena zaprega probijala se ulicom, a konji su
Šesti novembar 2018. je bio prvi dan Marijine slobode. To je saznala kada se vratila kući iz prijemne ambulante gde su opet primili Mirka u stanju teške alkoholisanosti. Ušla je unutra, spustila tašnu, izula se i prišla šporetu. Pošto joj je desna ruka bila u gipsu, levom je skuvala
Џукеле рата Добошар: –`ајмо волове и синове, волове и синове! -Адреналин и спектакуларне експлозије… -`ајмо народе, још мало па нестало, још мало па нестало! На подијум ступа вођа зли, са осмехом што лед у кости сли… Његова униформа је беспрекорно испеглана. Ордење на грудима звецка и пресијава се на подневном сунцу. Испод њега
Da me voliš, odazvao bi se mojim jaucima. •••••••••••••••••••••••••••••••••••••••••• Sine! Sine moj! Miloše! Zelene oči moje! Bolna sam ti! Dođi mi, dođi mi, dođi mi! Na stolu, čeka te šerpa. U šerpi su tri sarme. Vruće. Sad sam ih skinula sa šporeta. Dođi da jedeš, sunce mamino… Miloš. Taj Miloš. Moj sin jedinac.
Zurila je ne trepćući u ekran nekoliko trenutaka. Među mejlovima koje je otvorila bio je poziv za gostovanje iz kulturnog centra u Andrejevom gradu. Pristala je pre nego što je uopšte promislila o tome. Iako je potajno u njoj tinjala želja da se to desi sve ove godine, trenutak je došao neočekivano i zatekao je
