Hiljadu bih reči mogla da ti napišem. I još hiljadu misli za tebe imam koje čekam da ti kažem, a da ih razumeš. Ali jedno znam. Ne postoji daljina do koje ti ne možeš doći. Ne postoji želja koja se za tebe neće ostvariti. Ja od tebe učim. Ja u tebe bezrezervno verujem. Ja za […]
Prikaza u ljudskom obliku šetala se gore-dole niz kristalne spiralne stepenice. Odelo na njemu se sijalo poput zvezdica na nebu, dok su cipele pravile škriputav zvuk kao da je gazio po mekom snegu. Pravio je oštre i elegantne pokrete; kretao brzo, a hitrost je u njegovim pokretima odavala je nervozu i nestrpljenje. „Neću stići, neću
Porodica Radić živjela je skromno u staroj kući na rubu sela. Otac Ilija je radio kao nadničar kad bi bilo posla, a majka Marija kuhala je za susjede i prodavala domaći hljeb na pijaci. Imali su troje djece: Anu, Marka i malog Petra. Dani su im prolazili u borbi da sastave kraj s krajem, ali
„Да ли ти, баба, знаш одакле нам је дошла кафа?“, питам своју бабу Златинку док испијамо из малих, кафанских шољица слатку кафу. Знате оне беле шољице са плавим линијама, чија је ушка таман за свачији прст-такве се више не производе. Можеш их пронаћи још у неким креденцима у летњим кујнама али само као распарен сервис.
Ispod drveta lipe, na staroj drvenoj klupi sedeo je starac sede kose i guste srebrne brade. Veče je bilo prohladno, te se starac ogrnuo vunenim ogrtačem. Pored njega je svetleo fenjer; njegov mali prenosnik letnje svetlosti u prohladnoj jesenjoj noći. U ruci je držao grožđe; to voće je bilo njegov zaštitni znak, jer mu je
Te noći, dok je ležao budanu svojoj maloj kući na velikom drvetu,sa zvezdanog neba, prepunog tajni,jedan je dečak ukrao planetu. Pa usplahireno gurnuo pod jastuknemirnu loptu, stisnutu u šaku,da ne probudi uspavane senke,svetlom što kroz prste se rasipa po mraku. I blaženo mislio o tomekako će sutra svom najboljem drugupokazati to blago, svetlucavi odsjaj,crvenu tačku
Lagala sam, znala si. I grešila, ćutala si. Krila sam, videla si. I bežala, čekala si. Ćutala sam, slutila si. Probavala, pustila si. Sad sam majka, uzor si. Jer, i kad sam odustajala… Ti nisi!
Prije mnogo godina, djevojka Maja je pronašla malu pticu. Čuvala je u kući kao da je član porodice. Ptica je radila sve što i ona. Bila je vesela, slobodna , radosna. Živjela je sasvim normalno. Pila jela spavala, cvrkutala. Letjela je napolju i vraćala se uvijek. Maja nije ni primjećivala tu malu pticu.Nekako se saživjela
Prošlost to su naši roditelji, rodoslovci. Prenosioci svojih priča na svoj način i ugao gledanja. Oni se sećaju da nasitnijih detalja gde je i kada šta bilo, ko je šta rekao. Spominju neke ljude koje upoznajemo kroz priču i shvatimo da su to neki nama bliski rođaci koje nikada ne upoznasmo.Makar da pronađemo rođake preko
Stvarala te. Nosila te. Rodila te. Dojila te. Od bola plakala. Uspavljivala te. Sedela pored tvog kreveca kada si bolestan. Budila se noću. Pokrivala te. Neprestano brinula. Spremala ti obroke. Hranila te. Čistila za tobom. Kupala te. Oblačila. Presvlačila. Učila te da hodaš. Da pričaš. Držala za ruku da ne padneš. Tešila kada padneš. Brisala
Једног дана си пристала да ме под срцем носиш 9 месеци и од тог дана део сам твоје душе. Једног јутра пробудила сам се у твом наручју и од тог дана део си мог срца. То, једног дана, било је не тако скоро, али ти никада из мог срца ниси отишла. Ту си, ту те
Osvanuo je divan sunčan dan. Dino i Lino su se kao i obično posle doručka spremali za školu kad se u maminoj i tatinoj sobi začuo neobičan zvuk. Mama je odmah otrčala u sobu, a zatim se vratila i uzbuđeno saopštila: „Deco, izgleda da je danas poseban dan. Nešto čudno se dešava sa jajetom vaše
