2
Прошло је три дана, три цела обртаја око Земљине осе, од како су Они први пут били виђени. Наравно нико заправо није знао да Их је видео, али дакако јесу. Видели су Их у сенкама, негде у крајичку ока, као овлаш, и на почетку нису обраћали пуно пажње томе. Није наравно то био први пут да неко види нешто, што није ту: проћи ће још десетине хиљада година док унутрашње функције мозга не буду биле отркивене. А и тад, те исте тајне ће тадашње приматске заједнице тек као нејасну мрљу открити, и проћи ће још неизрачунљив број годинадок не буде било јасно, зашто си Их, пре можда 40 000 година, а можда и више, створови долине Неандер видели, али не и приметили.
Тог судбоносног дана, такорећи у тренутку првог контакта, који је , ма колико год у том тренутку безначајан био, означио почетак коначне промене једног камена у једном надасве тихом кутку космоса. Та кола промене су у том тренутку почела да се котрљају низбрдо, и иако мали, Видо није знао да тим колима нема заустављања. Неки давно заборављени инстинкт му је говорио да ништа више неће бити исто.
Враћајући се заједно са осталим одраслим ловцима, језиком давно закопаним под тежином времена, отац малог Вида је рекао свом сину да оде до воде, не би ли спрао скорелу крв са свога тела. Био је то први пут да је мали Видо заједно са својим оцем, којему име није знао, отишао у лов. Умивши се у реци, за коју нису имали име, већ су је звали просто, описујући суштину исте у самом имену “Вода”, Видо Их је видео по први пут. Са друге стране реке, исте оне која ће касније носити име “Düssel” а по њој и град “Düsseldorf” на чијем тлу се налазио, не сасвим јасно се видела једна једина, мршава и висока силуета. Пре него што је нестала у тмини вечери, ова мистериозна фигура је за стала и погледала ка малом Виду у том бесконачно кратком тренутку, на, у тој ноћи изванредно светлој месечини, Видо је видео два плава ока.
Знао је да постоје и они слични њему, који живе негде далеко. Отац му међутим никад није рекао да постоје други створови налик њему, са друге стране Воде.
Вода је била Виду нешто несхватљиво велико, јасна граница домена његовог бића. Као што ће и Видовим потомцима вековима и миленијумима касније река бити централни мотив у стваралаштву, служећи сврси неке исконске границе, нечега изван чега живота нема, барем не онаквог какав је познат, тако је и Виду ова река по имену Вода била својеврсан зид, који му је чак и био и врста оријентира, али не само географског, већ и животног: ту му живот почиње, ту се и завршава. Даље од тога живота нема. Утолико му је страх због овог сусрета био јачи – ако живота преко Воде нема, шта је он то видео у мраку ноћи у долини Неандера, пре више од 40 000 година?
Овим питањем се Видо није мучио; његов мозак је имао других приоритета: светлости је већ увелико нестало, а он је био одвојен од осталих. Међутим, слика двеју светлих очију у мраку са оне стране Воде му је остала у сећању такође као детерминанта: као што је Вода била одредница докле му је живот, тако је и дугуљаста, слослутна фигура била зашто баш дотле.
-Био је нижи, шири и са већим челом него деца какву смо до сада виђали. Није ме дуго гледао: понашао се као да уопште није био изненађен мојом појавом-
