4
Ноћ је. Црна, најцрња коју памти. Прст пред оком се не види. Пробудили су га крици и хистерична вриска. Устао је и видео нешто што је одавно заборавио. У оном зифт-црнилу једино што се дало видети, само две плаве тачке, два сафира у ноћи – два плава ока, велика као два језера.
Није чекао да сазна намере плавих очију – није ни морао. Дао се у трк из пећине, пролазећи баш поред истих оних крика, газећи по рукама, ногама, утробама мртвих, побијених, искасапљених – можда је међу њима баш његов отац. Чуо је само гњецање разних изнутрица и нечега између каљуге и крви. И за њим сабласан звук – ничега. Сем убрзаних корака. Тап-тап-тап. И сем тога ништа. Плавоока утвара је само трчала, без иједне назнаке умора, и са сваким кораком приближавајући се својој жртви.
Видо је трчао колико је брзо могао, али је био свестан да нема снаге још дуго да бежи. Он наравно то није знао, али мозак му је добијао све мање и мање кисеоника. Иако то није знао, осећао је да не размишља чисто. Морао је да делује по инстинкту, и то брзо. Није се окретао, али је знао да је и даље јурен. Осећао му је топли задах на леђима. Знао је да буквално бежи од смрти.
И онда је видео пресушену реку.
