6
Утвара се у једном тренутку тргла – за Вида су то били неки чудни звуци, неразумљиви крици, али је знао да је то утварин језик. Пре него што се окренула, показала му је зубе и погледала га оним њеним продорним плавим очима. Сабласт му се осмехнула и отишла. Видо је није чекао да се врати. Отишао је, не осврћући се на огањ који је остао иза њега. Назирали су се облаци на хоризонту. Учинило му се чак и да је у даљини видео муњу.
Дуго је ишао уз реку, све време гледајући на другу страну. иако је био свестан да је највероватније остао сам, без икога кога је знао у животу. Није могао ни да спава како треба. Сваким даном је падало све више и више кише, сваким даном се враћаа Вода и назирала се бујица. Кроз ту тутњаву кише и надируће реке, Виду се причињавао тихи, добро познати бат плавооког. У сну му се често јављао његов лик, право испред њега, исто онако осмехнут као и пре оног силног времена. Често му је долазила мисао да у ствари личе.
Дуго је времена прошло од онда, дуго је ходао уз реку. Прошла је она суша, река је набујала, па се смирила, па опет набујала.
А онда, као у једном дану, драстично је захладнело. Сав живот је замро, као све да се за једно веће повукло. Видо је као и пре више од пола године од како је ономад са оцем отишао у лов, баш поред ове исте реке, само са друге стране. Угледао је са друге стране, поново, исту ону плавооку утвару, исту ону коју је видео ономад са оцем и која га је прогонила преко реке. У први мах је помислио да сања. Осећао је бес али понајвише страх.
“Одлази!” урликнуо је, скочивши уназад. “Престани да ме прогониш више! Остави ме! Оца си ми убио… Пусти мене макар”. Опет баш као и прошли пут, плавооки му се осмехнуо. Толико је раширио осмех да му је видео све зубе. И напослетку, почео је да се смеје. Да крешти, вришти, стење, риче од смеха. и онда у секунди опет – мук. И опет онај исти продоран поглед. Први пут за ова три њихова сусрета је Видо угледао пламен у његовим очима. Пламен и дим и ону перфидну вољу за уништењем.
“Видећемо се” – рекао је плавооки. У истом покрету се окренуо и поново нестао из Видовог живота.
Видо је седео на том месту неизмерно дуго. Шокиран толико, да је само гледао у једну једину тачку. Не верујући за све то време, шта је управо чуо. Зар разме утвару? Како она прича тако да је ја разумем?
Да нису исти?
Све је то Видо помислио, пре него што се поново, овај пут задњи, дао у бег, далеко негде и од реке и од смрти.
И од Њега.
