5
Имао је неких 500 метара до тренутка кад би морао да одлучи да ли ће прескочити реку или не. Срце му је толико лупало да је мислио да ће искочити, ноге су му гореле од умора а глава је хтела да му пукне. Четиристо метара. Кораци су му полако постајали спорији. Триста метара. Сетио се оног осећаја беживота са оне стране реке. Двеста метара. Шта је њему онда овде остало, ако не смрт? У чему се разликује ова и она страна реке? Сто метара. Он више нема ништа да изгуби. Само може да скочи у непознато.
У први мах је помислио да је заиста умро. Што због чињенице да му је тело искусило толико физичког стреса да је де факто био пред инфарктом, што због чињенице да је прескочио пресушено корито реке. Није мислио да друга страна постоји. Мислио је да је то други, “онај” свет. али, ипак, ту је био и био је жив. Био је жив, али се сетио врло брзо разлога свог скока. Скочио је брзо, спремајући се за нови бег и донекле очекивајући да ће његов предатор било које секунде шчепати. Окренуо се и видео испред себе – ништа. Исти мрак, исто празно корито, али у огледалу, И са друге стране корита, висока, извучена, па скоро штапаста фигура. Стајала је и гледала га. Стајали су у овом неком морбидном двобоју погледа неко време. Утвара се није померала а Видо је дахтао као звер.
