4. poglavlje

Poglavlje Četvrto

Crveno je boja ljubavi

Jutro.
Zapravo — ne, nije bilo jutro. Bila je buka.
Jer u ovoj zgradi, buka uvek dođe pre sunca.

„Ubistvo! Kažem ti, Milena, ubistvo!“
Baba Ljuba stoji na stepenicama, u jednoj ruci mačka (nova, naravno), u drugoj nedeljni ružar.
„U komšijskoj zgradi, eno, policija, sve blinka!“
„Ma gde blinka, Ljubo,“ odbrusila joj Milena, „to ti se reflektuje sa televizora!“
„Ne, ne, videla sam svojim očima, izneli telo! Zaklali ženu! Nožem, pravo u srce!“
„Žena, kažu. Samo to se zna.“
„A ubica?“
„Možda onaj narkoman iz naše zgrade,“ rekla je baba Ljuba. „Ja sam rekla — taj nije čist. Ima nož, videli ste, i nama je pretio.“
„Ajde ćuti, baba,“ ubacila se Jelena Delić, silazeći stepenicama. Uniforma na njoj, ali pogled budan, nervozan. “Ne lupetaj te tvoje gluposti naglas.”
„Pa šta, i tebe je udarao?“ rekla je baba Ljuba iz vedra neba.
Jelena zastane.
„Molim?“
„Ko mene udarao?! Niko mene nije udarao!“
„A onaj modar obraz?“ dobacila je Milena, uživajući u tuđim tajnama.
„Prašak za veš mi pao s police.“ rekla je Jelena kratko.
„Ma nemoj!“ Baba Ljuba se prekrstila. „To ti više nije prašak, to je oružje.“
„Ćuti, baba,“ Jelena je zategla kaiš torbe. „Neki od vas bi i vaskrsli samo da imaju šta novo da ogovaraju.“

Milena odmah odbrusi:
„Ne pričaj tako sa starijima! A i da znaš, red mora da se zna!“
„Red?“ Jelena se nasmejala, ali bez veselja. „Vi red merite po buci.“

Dok su se one raspravljale, ja sam silazio niz stepenice.
Ništa novo, mislio sam. Samo još jedno jutro gde svako zna sve o svima, osim o sebi.
Ali kad sam otvorio ulazna vrata, video sam odsjaj plavih rotacija kroz staklo.
Refleksija se lomila po zidovima hodnika, kao da neko u prizemlju pali i gasi stvarnost.

„Šta se desilo?“ pitao sam.
„Kažu — ubistvo,“ rekla je Milena. „U onoj zgradi preko puta, treći sprat. Nožem.“

Izašao sam napolje.
Vazduh gust, zagušljiv, miris sapunice i benzina, sve pomiješano s ljudskom radoznalošću.
Na ulici — traka, policija, gomila ljudi.
Neko viče, neko snima, neko krišom prepričava.
Rotacije su se odbijale od zidova kao da se ceo kvart kupa u plavom svetlu.

Prišao sam bliže. Policajac me zaustavio pogledom.
„Stanovnik iz zgrade preko puta,“ rekao sam.
„Onda bolje da ste unutra,“ odgovorio je.
„Novinar sam.“
„Onda još gore.“

Nasmejao sam se, više sebi nego njemu.
A onda sam video — kako iznose telo.
Na nosilima, prekriveno plavom ceradom.
Na ruci krv, kapljice kao crni biseri.
U glavi mi samo jedno pitanje: zašto baš sad?

Jer ništa se slučajno ne dešava u ovom gradu.
Ni buka, ni red, ni smrt.

Sedeo sam za stolom i prepisivao beleške iz glave na papir.
Novinarski refren — navika da se stvari sipaju na stranicu dok su još vruće. Ubistvo preko puta, fotografije u hodniku, vika, razvaljena vrata, Goran što urla; sve je počelo da mi zvuči kao neki loš san koji ljudi uporno ponavljaju. Pokušao sam da to uredim — hronološki, logično, bez emocija — ali ruke su mi drhtale.

Dakle ubijena je mlada ženska osoba. Ubodena nožem više puta. Ne znaju da li je pljačka ili zločin iz strasti. Valjalo bi to malo pronjuškati. 

Napolju je padala tanka kiša koja nije htela da preraste u oluju; samo dovoljno da sve malko zamagli.
Sa prozora mog stana videlo se kako komšije prolaze, kako neki pokazuju prstom, neki žmure, neki glasno pričaju.
Napravio sam kafu i, dok je hladila, upisivao fragmente razgovora koje sam čuo: „neko se nakačio na brojilo“, „nema savesti“, „šta ćemo s tim računima“. Sve trivialno i strašno u isto vreme.

Posle nekog vremena  zaspao sam, čudan, s notesom u ruci. Probudio me je lagano šuštanje, neki od onih zvukova što ne znaš da li su ljudski ili ga zidine proizvode. Podigao sam se i provirio kroz špijunku — hodnik je bio prazan, lampe su tiho šumile, negde daleko neko se smeškao kroz polusan.

Jutro je na opšte iznenadjenje bilo mirno. Popio sam kafu i spremio se za posao. Tek što sam kročio u hodnik i zaključao vrata, ugledah nju.

Anja.
Pojavila se kao da sunce gura vrata hodnika. Sela nasred stepeništa, razgovarala kratko s nekim, pa me pogledala i nasmejala se onim osmehom koji mi je stalno pravio nesigurnu ruku. Došla je do mene, malo bliže nego obično, i pipnula list u mojoj ruci.
„Šta pišeš?“ pitala je tiho.
„Samo pokušavam da složim dane,“ rekao sam. „Da znam red.“
„Red…“ ponovila je, i za trenutak je lice ostalo ozbiljno. „Nije loše da ponekad ljudi znaju svoj red.“

Nije dugo bilo govora. Poljubili smo se, prvo stidljivo, pa sve manje stidljivo. Kao da su nam zidovi tražili da se pokrijemo nekom toplinom. Ruke su joj bile tople, glas šapat, a ja sam se osećao kao da sam napokon našao neku vrstu pristanka u ovom haosu.

Posle par minuta, ona se udaljila i šapnula:
„Dođi večeras. Tvoja omiljena crvena haljina će te na meni čekati da je skineš.“

Rečenica je visila između nas — obećanje, izazov, zavera. Nije zvučalo jeftino; zvučalo je kao plan. Srce mi je stiskalo u grudima, a u isto vreme mi je nešto u stomaku govorilo da budem oprezan. Ipak — bio sam Marko koji je čuvao verovanje: ponekad je pravda u malim trenucima, ponekad u dodiru.

Ceo dan sam provodio u nerazgovoru s kolegama, beležio sam priče, skupljao fragmente. Stalno sam proveravao telefon. U glavi mi je već bio scenario: večeras će biti drugačije. Večeras ćemo biti samo dvoje ljudi koji su pali jedno drugom u ruke.

Šef me zadržao na samom izlazu.
„Marko, znaš onaj tekst o ubistvu iz susedne zgrade? Treba mi večeras.“
„Poslaću ujutru.“
„Ne. Večeras. Da ne stavljam zamenu.“
„Tri rečenice, šefe, ništa više?“
„Tri, pet, nebitno. Samo da mogu da kažem uredniku da je ušlo.“

I naravno, svaka priča koja krene s “samo tri rečenice” pretvori se u noć bez kraja.
On priča o rokovima, ja gledam u sat. 21:17.
Telefon na stolu, ekran zamračen, a u stomaku onaj poznati osećaj da negde treba da budeš, samo ne ovde.

U glavi mi još njen glas: “Dođi večeras. Crvena haljina čeka da je ti skineš.”
To se ne zaboravlja.

Šef je krenuo tek oko deset.
„Ajde, idemo kući, Marko, nastavićemo sutra.“
Nije mi trebalo dva puta reći.

Lift u zgradi redakcije je stara metalna kutija iz nekog drugog veka.
Pritisnem dugme — ništa.
Pritisnem jače. Vrata zadrhte, svetlo u kabini zatreperi.
Šef ulazi za mnom, mljacka mentol bombonu.

Ali lift…
Lift je odlučio da ne ide nigde.

Zatvorio sam vrata i pritisnuo dugme.
Krenuo je, sporo, kao da se premišlja.
Negde izmedju drugog i trećeg sprata — stao.
Bez zvuka, bez trzaja, samo muk.
„Pa ne sad, jebote,“ promrmljao sam.
Pritiskao dugmad, ništa.
Svetlo je zatreperilo.

„Halo?“
Pritisnem alarm. Ništa.
Telefon — bez signala.
Čak ni sat ne pokazuje više vreme.

Između spratova, samo metal i tišina.
I šef, naravno, zaglavljen sa mnom.
„Opusti se, doći će domar,“ rekao je.
„Koji domar, bre, pola grada spava!“

“Pa jel žuriš negde?”
“Ma nije bitno..:”

Svetlo se ugasilo na sekund, pa se vratilo u žutoj nijansi kao da diše.
Vreme se istezalo.
Pet minuta postalo je pola sata.
Kao da neko gleda odozgo i meri koliko tačno treba da zakasnim.

Prošlo je deset minuta.
Petnaest.
Trideset.
Srce kuca u ritmu tog liftovskog zujanja.

Znoj mi je curio niz vrat.
„Halo! Ima li ikog gore?“
Ništa. Samo cev koja stenje, kao da se i ona umorila od čekanja.

Onda, bez ikakvog razloga, lift se pokrenuo.
Lagano.
Vrata se otvorila na prizemlju.
Svetlo iz hodnika kao spasenje.
Šef me pogledao i rekao:
„Eto vidiš, živ si.“
„Videćemo sutra,“ rekao sam i izašao.

“Donesi vino.”
“Gde si?”
“Kasniš.”
“Haljina te čeka.” i fotografije nje u haljini. Srce mi je zaigralo. 

Četiri poruke.
Sve poslate pre pola sata.
Taman kad smo se mi zaglavili. Prokleti lift.

Na kiosku pored zgrade uzeo sam flašu vina.
Ni najbolje, ni najgore — ono što se otvara jednom rukom.
Trčao sam skoro ceo put do auta A onda sam psovao semafore, trotoare i svaku reklamu koja mi je smetala da vidim sat.
Kasnio sam.
Poruke su počele da dolaze čim sam izašao iz lifta, jedna za drugom:

“Gde si?”
“Donesi vino.”
“Kasniš.”
“Haljina te čeka.” i fotografije nje u haljini. Srce mi je zaigralo. 

I onda — još jedna poruka
Nova, kad sam već bio par ulica od zgrade.
“Vidimo se uskoro.”

Osmehnuo sam se.

Zgrada je bila neobično tiha.
Nema metle po pločicama, nema televizora ni škripanja vrata.
Samo svetlo u hodniku koje treperi kao stari film.
Popeo sam se do drugog sprata, vino u ruci, dlan znojav od uzbuđenja.

Pozvonio sam jednom.
Ništa.
Drugi put.
Tišina.
Treći put sam pokucao.
„Anja?“
Muzika se čula unutra, tiha, ista ona što je uvek svira, kao da čeka da neko progovori između tonova.

Kucao sam opet, i to dosta jače.
„Anja, kasnio sam, ali došao sam.“
Ništa.

Pogledao sam oko sebe.
Vrata Vesninog stana — zatvorena.
Nema je.
Ni šuštanja, ni njenog parfema, ni njenih štikli.
Za ovu zgradu — to je bilo neprirodno.
Uvek bi neko virnuo, makar da vidi ko kasni.

Samo sam stajao ispred Anjinih vrata, vino u ruci, i slušao.
Zidovi su ćutali.
Zakucao sam još jednom, ali ne glasno.
Samo da osetim da nisam sam.

Ništa.
Svetlo u hodniku trepnulo, pa se stabilizovalo.
Zrak zagušljiv, vreo.
Ruka mi je sama pala na kvaku — zaključano.
Između vrata i poda, tanka crvena linija svetla.
Možda sveća.
Možda odraz nečeg što neću zaboraviti.

Okrenuo sam se i otišao korak unazad.
„Dobro,“ rekao sam sebi. „Možda me samo testira. Kao i uvek. Još jedna njena igra. Možda je i ljuta.“
Nasmejao sam se bez zvuka, pogledao flašu vina i dodao:
„Eto, Anja. Tvoje vino crveno. A crveno je boja ljubavi.“
Spustio sam ga ispred njenih vrata i otišao u svoj stan. 

Jutro je imalo onaj čudan miris — kao kad znaš da nešto nije u redu, ali ne znaš još šta.
Zgrada je bila tiha.
Previše tiha.
Niko nije psovao, niko nije kuckao metlom, čak ni cevi nisu stenjale.
Samo sunce što je milovalo zidove, i zvuk mojih koraka niz hodnik.

Flaša vina i dalje je stajala ispred Anjinih vrata.
Ona ista koju sam sinoć kupio i doneo, pre nego što se sve raspalo.
Neotvorena.
Crveno staklo u jutarnjem svetlu izgledalo je kao rana.
Kucnuo sam lagano.
Jednom.
Drugi put.
Ništa.

Možda spava, pomislio sam.
Ili neće da otvori.
Ili…
Ne, nisam hteo da završim tu misao.

Spustio sam se niz stepenice.
Na prvom spratu, Nikola Jović zaključavao stan.
Jedna ruka na kvaki, druga na ruksaku.
Na nogama patike, kosa raščupana, oči pune kofeina i premalo sna.
Kad me video, klimnuo je.

„Jutro,“ rekao je.
„Jutro,“ odgovorio sam.
„Ne spavaš?“
„Probao sam.“
„Bez uspeha?“
„Zgrada ne da.“

Nasmejao se kratko i provukao ključ kroz bravu.
„Idem do radnje,“ rekao je.
„Tako rano?“
„Da, moram da kupim hard disk.“
„Zašto?“
„Anja mi sinoć poslala poruku,“ rekao je kao da je to najobičnija stvar na svetu.
„Kaže da joj crkao stari disk, da joj treba novi. Hoće da joj donesem kad budem mogao.“

“Ah, ona i kablovi i hard diskovi”. Nasmejali smo se obojica. 

“A kako je prošlo vaše veče?” upitao me.
“Molim?” iznenadilo me pitanje. Nisam ni pomislio da bi neko o meni i Anji znao. Znam da ona i Nikola rade zajedno, ali nisam mislio da su toliko bliski. 

“Pa reklia mi je da ćete konačno imati vaše veče. A i vas dvoje niste baš tajna u ovoj zgradi.”
“U ovoj zgradi ništa nije tajna”. Opet se nasmejasmo.
Ispričah mu ukratko šta mi se sinoć zadesilo , i kako sam kasnio i kako tada Anja nije otvarala.

Išli smo zajedno do parkinga.
Vetar je bio topao, ali miris u vazduhu nije bio od jutra — više onaj ustajali, sivi miris kad negde voda curi ispod betona.
Nikola je prebacio ranac na drugo rame.
„Hoćeš da joj prenesem nešto?“
„Samo… reci joj da mi je žao za sinoć. I da…“
Zastao sam.
„I da nije u redu što nisam stigao. Ali da nisam zaboravio.“

Nikola je klimnuo, mirno, bez mnogo reči.
Otvorio je vrata kola, starog sivog Hyundaija, i ubacio ranac.
„Preneću,“ rekao je.
„Hvala.“

Motor je zadrhtao, a on se odvezao polako niz ulicu.
Gledao sam za njim dok nije skrenuo iza ugla.
Onda sam podigao pogled ka Anjinom prozoru.
Zavese su bile spuštene.

Osetio sam kako mi se stomak steže.
Ne zbog vina.
Zbog tišine.
Previše je bilo tiho za ovo vreme dana.
Ni koraka, ni domara, ni gazdarice, ni psa koji laje ni izmišljene mačke.
Kao da su svi odjednom odlučili da ćute.

Dan na poslu protezao se kao razvučen kabl — dug, besmislen, i pun prekida.
Sedeo sam za stolom, kursor treperio na praznom dokumentu, kao da i on čeka da se nešto desi.
Rečenice koje sam pokušavao da napišem raspadale su se posle druge tačke.
Kao da se sve u meni razlilo u onoj flaši vina, još uvek na njenom pragu.

Oko jedanaest sam poslao poruku.
Jesi li budna?
Ništa.
Pola sata kasnije, drugu.
Jesi ljuta?
Opet ništa.

Na pauzi, ispred zgrade redakcije, zapalio sam cigaretu i otvorio chat ponovo, kao da će od ponovnog gledanja stići odgovor.
Nije stigao.
Samo sivi balončići tišine.

U povratku u kancelariju, čuo sam šefov glas iz hodnika:
„Marko, jesi poslao onaj tekst?“
„Radim na njemu,“ slagao sam.
„Radiš, radiš… već tri dana radiš. Hajde, nemoj da mi rad postane navika.“
Nasmejao se, ali meni se nije smejalo.
Seo sam, otvorio praznu stranu, i pokušao da mislim o bilo čemu drugom osim o crvenoj haljini.

U tri popodne poslao sam treću poruku.
Rekla si da se vidimo danas. Gde si?
Videlo se da je dostavljeno, ali nije pročitala.
U pet, četvrtu.
Brinem se, javi se kad stigneš.

U šest sam pokušao da pozovem.
Telefon ugašen.
Bez tona, bez odziva.
Samo onaj tihi elektronski glas koji deluje kao ruganje:
„Korisnik trenutno nije dostupan.“

I to je bilo to.
Nisam više pokušavao.
Bar ne odmah.
Urednik je stajao pored mog stola, pokazivao nešto na ekranu, pričao o naslovima, o klikovima, o temama koje bi “prošle bolje”.
Klimnuo sam mehanički, bez reči.
U glavi sam i dalje bio u onom hodniku, ispred njenih vrata.

Negde oko sedam, kad sam konačno krenuo kući, grad je imao onu boju između dana i noći — sivu, neodređenu, kao kad ne znaš da li nešto završava ili počinje.
Na semaforu, u retrovizoru, video sam svoje lice.
Izgledao sam kao neko ko se vraća, a ne zna kome.

Zgrada je bila prazna.
Prazna na način koji ne pripada danu — ni nedelji, ni radnom jutru, ni ljudima koji su navikli da uvek nešto viču.
Nije bilo Milene da čisti pločice, ni babe Ljube da prebrojava mačke, ni Danice da propoveda ispred lifta koji ne postoji.
Ništa.

Samo tišina.
Tišina koja ima težinu.
Kao da su zidovi odjednom odlučili da ne dišu.

Koraci su mi odzvanjali preglasno dok sam išao hodnikom.
Prošao sam pored njenih vrata.
I zastao.
Flaša vina i dalje je bila tu.
Isto mesto, isti ugao, ista prašina.
Niko je nije pomerio.
Samo paučina koja se uhvatila između stakla i vrata, tanka i svetla kao nerv.

Tad me nešto steglo u grudima.
Ne strah, ne slutnja — nego ono kratko, poznato: osećaj da nešto nije u redu.
Spustio sam se stepenicama i pokucao na vrata Nikolinog stana.

Čuo se šum, zatim koraci.
Vrata su se otvorila.
On — u majici, s naočarima spuštenim na nos.
„Ej,“ rekao sam.
„Ej, Marko,“ odgovorio je. „Šta ima?“
„Znaš možda… jesi video Anju?“
Zastao je, zbunjen.
„Ne. Mislio sam da je možda s tobom.“
„Samnom??“
„Pa,mislio sam zbog sinoć… da ćete se videti. Znaš već, ona kad nešto kaže, to i uradi.“
„Ovog puta nije.“
„Hm.“
Zastao je, izvadio telefon iz džepa, otključao.
„Zvao sam je jutros, ali je bila nedostupna. Pisao sam joj, ništa.“
„Isto i ja,“ rekao sam. „I sad sam video… flaša i dalje stoji.“

Pogledali smo se bez reči.
On je zakopčao jaknu, tiho uzdahnuo.
„Ajde,“ rekao je. „Da probamo.“

Popeli smo se zajedno.
Ja sam kucao prvi.
Lagano, pa jače.
Zatim obojica.
Lupali smo, dozivali, zvali je po imenu.
Tišina.
Nikakav šum.
Ni vode, ni televizora, ni muzike.
Ni traga.

Rečenica je ostala da visi.
Osetio sam kako mi se dlanovi znoje.
Telefon u ruci — mrtav ekran.
Probao sam ponovo da je pozovem.
Jedan ton.
Pa prekid.
Broj koji ste pozvali trenutno nije dostupan.

Nikola je skinuo naočare i protrljao oči.
„Marko… ne liči to na nju. Znaš da bi se javila.“
„Znam.“
„Šta ćemo?“
„Policiju?“
„I hitnu, možda?“
„Oboje.“

Stajali smo tako, ispred njenih vrata, svaki sa svojom verzijom straha.
Gledao sam kvaku, vrata, i onu flašu koja se presijavala pod svetlom hodnika.
Crveno staklo.
Crveno vino.
Crveno kao ljubav.
 

Sirena je presekla tišinu ulica kao žilet.
Plava svetla su treperila po fasadi — kao da zgrada diše u ritmu hitne.
Ljudi su počeli da vire kroz prozore.
Baba Ljuba je već stajala na stepeništu s mačkom u rukama, prekrštena tri puta.
„Rekla sam ja,“ mumlala je. „Rekla sam da su duhovi u zidu.“

Dvojica policajaca — mladi, umorni, jedan sa kesom krofni, drugi s notesom.
„Ko je zvao?“
„Mi,“ rekao je Nikola, pokazujući na sebe i mene.
„Šta se dešava?“
„Devojka iz ovog stana,“ rekoh. „Nema je. Ne javlja se, ne odgovara na poruke. Nije tip koji nestaje.“
„Koliko dugo je niste videli?“
„Od sinoć.“
„Sinoć?“
„Da.“
„To baš i nije dugo,“ rekao je mlađi, ali pogled mu je zastao na Nikolinom licu — onom koje ne laže.
„Znate li da li ima dečka, roditelje, nekog…?“
„Ne,“ rekoh. „Sama je.“
Nikola doda: „Radimo zajedno. Nije od onih koji ne javljaju kad kasne.“

Policajac klimnu.
„U redu. Pozvaćemo domara.“

Žika se pojavio posle pet minuta, u onom svom masnom prsluku, s ključevima što zveckaju kao lanac.
Nije pitao ništa. Samo je pogledao mene, pa njih, pa vrata.
„Ovaj?“
„Taj.“
Klimnuo.
Zario ruku u džep, izvadio ključ.
Pogledao me opet — kao da traži dozvolu, iako zna da je ne treba.

„Da li ste sigurni da želite da vidite?“ upita stariji policajac.
Nisam odgovorio.
Samo sam klimnuo.

Žika je gurnuo ključ u bravu, okrenuo, jednom, pa drugi put.
Lanac je zveckao, nešto se prelomilo.
Vrata su se otvorila.
Miris.
Metal, vino, i nešto što ne bi smelo da ima miris.

Policajci su ušli prvi.
„Gospođice Savković?“ pozva jedan.
Ništa.
Korak dalje.
Zvuk cipela po pločicama.
Zatim onaj ton koji nije zvuk, nego odsustvo svega.

Nikola je skrenuo pogled.
Ja nisam.
Ne zato što sam želeo da gledam — nego zato što nisam mogao da odvojim oči.
Ležala je u dnevnoj sobi, tik ispred stola.
Haljina.
Ona ista crvena haljina.
Raskopčana.
Krv svuda — ne kao na filmu, nego kao boja koja ne zna gde da stane.
Oči širom otvorene, kao da još traže odgovor.
Usne poluotvorene, kao da je pokušala da kaže moje ime.

Zidovi su izgledali kao da upijaju.
I kao da pamte.

Policajac je samo rekao:
„Zovite centralu. Treba nam inspektor.“
Drugi je već pozivao hitnu, iako se videlo da je kasno.

Detektivka se pojavila pola sata kasnije.
Tamna kosa vezana u rep, kožna jakna preko jednostavne bele košulje.
Na licu onaj izraz ljudi koji su videli previše, a veruju premalo.
Na prsima značka, na rukama — rukavice.

 „Pomaknite se svi. Neka niko ništa ne dira. Lara Novak, kriminalistička.“
Pogledala je hodnik, stepenište, vino na pragu.

Klimnula je, ušla u stan bez reči.
Vrata su ostala odškrinuta.
Kroz pukotinu sam video samo deo prizora — tepih, krv, i kraj njenog stopala u crvenoj haljini.
Lara je čučnula, pogledala oko sebe, izvadila mali diktafon.
„Vreme dolaska: 20:32h. Prisutni forenzičar Petrović, fotograf Stamenković. Žrtva: ženska osoba, oko dvadeset godina.“

Miris rukavica i hemije ispunio je hodnik.
Forenzičari su počeli da škljocaju, bljeskovi svetla prelamali su se po zidovima.
Čulo se samo:
klik, šuš, klik, tišina.

Nakon dvadeset minuta Lara je izašla.
Skinula rukavice, prebacila ih u kesu.
„Dobro,“ rekla je. „Ko su svedoci?“

Pokazali su na mene i Nikolu.
Ona nas je pogledala redom, bez trunke emocije.
„Dobro. Onda ćemo početi od početka.“

I tu sam, po prvi put, osetio da ću morati da ponovim sve — svaku reč, svaki dodir, svaku poruku.
I da ništa više u ovoj zgradi neće biti tiho.

„Komšije?“
„Da. Prijatelji.“

Pogledala je ka meni.
„Vi ste Marko Lukić?“
„Da.“
„Novinar.“
„Tako je.“
„Kad ste je poslednji put videli?“
„Juče ujutro.“
„Gde?“
„U hodniku. Pozdravili smo se.“
„I?“
„Dogovorili smo se da se vidimo uveče. Nisam stigao.“
„Zašto?“
„Sastanak na poslu, pa sam se zaglavio u liftu. Kasnio sam skoro sat vremena.“
„I?“
„Kupio sam vino. Došao sam, kucao, nije otvarala. Ostavio sam flašu ispred vrata.“
Pogledala je prema flaši, zatim nazad u mene.
„To vino?“
„Da. Od mene.“
„Imate li dokaz o dogovoru?“
Izvadio sam telefon, pokazao joj poruke.
„Evo. Vidi se vreme. Poslednja — ’Čekam te’.“
Gledala je ekran nekoliko sekundi, pa klimnula.
„Dobro. Nastavićemo kasnije.“

Okrenula se ka Nikoli.
„Komšija sa prvog?“
„Da. Nikola Jović.“
„Kažete da ste joj pomagali oko računara?“
„Da. Sinoć mi poslala poruku da joj crkao hard disk. Trebao sam jutros da kupim novi i donesem.“
„I?“
„Pisao sam joj, zvao — ništa. Kucao, opet ništa.“
„Da li ste primetili nešto neobično juče?“
„Samo tišinu,“ rekao je. „A ovde, to je neobično.“

Lara je zapisivala, mirno, bez izraza.
Zatim je pogledala ka kraju hodnika.
Domar Žika je stajao naslonjen na zid, ključevima o pojasu, pogledom čoveka koji zna više nego što treba.
„Vi ste dali ključ?“
„Jesam.“
„Otključali ste vrata?“
„Ja ne. Policija. Ja samo dao.“
„Dobro ste uradili.“
„Znam.“

Lara ga je sekundu duže zadržala pogledom, kao da pokušava da probije zid iza njegovih očiju.
„Dobro. Sad svi ostajete dostupni dok se ne završi uviđaj. Niko ne napušta zgradu.“

Vrativši se hodnikom, kucnula je na vrata stana broj deset.
Otvorila ih Vesna Ilić — svileni ogrtač, cigareta u ruci, pogled kao da upravo ulazi na scenu.
„Napokon neko da pita prave stvari,“ rekla je i ispustila dim.
„Niste morali da me čekate s cigaretom,“ odbrusila je Lara.
„Ja uvek čekam s cigaretom.“
„Lara Novak, kriminalistička.”
„Čula sam. Vrata su tanka, zidovi još više.”
„Kad ste poslednji put videli Anju Savković?“
„Juče popodne, u hodniku. Nosila je torbu, kao da ide negde. Lepe noge, ako vas zanima.“
„Ne zanima.“
„Šteta,“ rekla je Vesna, osmehnula se i otpuhnula dim pravo u detektivkin blok.

Lara se nije ni nasmejala.
„Kažete vrata tanka, zidovi još više. To znači da ste čuli sve što se dešavalo u stanu na vašem spratu?”
„Pa teško draga. Naši se zidovi ne dodiruju. Onaj koji je nju mogao čuti stoji tamo i gleda u nas.” Aludirala je na mene pokazavši prstima koji su držali cigaretu.
“Mhm. Znači niste čuli baš ništa?” 

“Ne.”
“Kakav je bio vaš odnos sa Anjom Savković?”
“Onakav kakav imate sa osobom koja živi na vašem spratu. Jednom smo zajedno popile kafu, i videle da nismo baš podobne da budemo drugarice. Od tada čisto komšijski. Onako dobar dan kako si. Kulturno i uljudno. Bez neke prevelike ljubavi, ali i bez mržnje.”
„Hvala vam na vremenu. Ako se još nečeg setite…”
„Apsolutno.” odgovorila je Vesna i pre nego je detektivka završila rečenicu. 

Lara se okrenula prema meni i policajcima:
„Ko je sledeći?“
„Ima ukupno 14 stanova,“ rekao sam.
„Onda bolje da počnemo.“

Vrata preko puta otvorila su se pre nego što je Lara pokucala.
Petar Jovanović — advokat, pedesetih, u izgužvanoj košulji i bez kravate, sa podočnjacima koji govore više nego reči.
„Detektivka Novak?“
„Da.“
„Čuo sam da je Anja mrtva.“
„Brzo se čuje po zgradi.“
„Zgrada diše kroz zidove,“ rekao je i pomerio se u stranu. „Izvolite, ako treba da pogledate.“

Lara je ušla, pogledom preletela stan.
Polica sa knjigama, uredno složeni papiri, ali i čaša sa talogom od viskija.
Nije to bio nered — više trag previše kasnih noći.

„Kad ste poslednji put videli Anju Savković?“
„Sinoć.“
„Gde?“
„Na stepeništu. Silazila je. Pozdravili smo se.“
„Jeste li razgovarali?“
„Ne. Samo klimnuli glavom.“
„Da li ste primetili nešto neobično?“
„U ovoj zgradi ništa više nije neobično.“
„Znači — ništa konkretno?“
„Ništa konkretno,“ ponovio je.

Lara ga je posmatrala kratko, kao da meri razmak između njegovih rečenica.
„Gospodine Jovanoviću, vi ste advokat, zar ne?“
„Jesam.“
„Zanimanje koje podrazumeva poznavanje zakona.“
„Tako kažu.“
„A vi… poznajete zakon?“
„Znam kako da ga zaobiđem.“
„Hm. Pretpostavljam da ste zato uspešni.“
„Ne, zato sam razveden.“

Kratka tišina.
Lara je zapisala nešto i zatvorila notes.
„U redu. Ako se setite bilo čega, broj vam je na vizitki.“
„Teško da ću se setiti.“
„Još teže da ću vas pitati opet.“

Zatvorila je notes i izašla u hodnik.
Okrenula se ka policajcima:
„Sledeći stan.“

Treći sprat mirisao je na vlagu i kuvanje kafe.
Vrata su bila napola otvorena, kao da stanari već znaju da će neko doći po njih.
Lara je zastala na sredini hodnika, osvrnula se na leve i desne brojeve na vratima, pa kucnula na prva — stan 11.

Vrata je otvorio Nenad Ristić, vojnik u civilu, obrijan do kože, ali sa pogledom čoveka koji je odavno prestao da spava.
Majica sa natpisom “Security Forces”, i ruke pune tetovaža.

„Gospodine Ristiću?“
„Da.“
„Detektivka Novak. Policija.“
„Znam.“
„Kad ste poslednji put videli Anju Savković?“
„Sinoć, kasno.“
„Gde?“
„Na hodniku. Čuo sam buku, izašao da vidim. Ona je pričala sa nekim.“
„S kim?“
„Ne znam. Neko muško. Glas nisam zapamtio, ali sam čuo kako govori da se ne dere, da će neko da ih čuje.“
„Jeste li videli išta?“
„Samo senku. Vrata su se zatvorila.“
„A posle toga?“
„Posle — ništa. Samo zvuk vode u cevima. Kao da neko pere nešto.“
„Pere?“
„Da. Al’ voda nije išla iz mog kupatila. Ovde zna da curi iz zidova. Ili iz njih.“
Lara ga je pogledala kao da ne zna da li da ga shvati ozbiljno.
„Rekli ste ’iz njih’? Kog njih?“
„Zidova,“ rekao je, tiho, kao da otkriva tajnu. „Zidovi ovde nisu obični. Ovde neko živi u njima.“

Lara je zatvorila notes, pogledala ga mirno.
„Dobro. Ako vam se taj neko opet javi — pozovite nas.“
„Kažem vam, nije ’neko’. To je on.“
„Ko?“
„Ne znate vi još ništa, gospođo Novak.“
Zatvorio je vrata polako, bez buke.

Na vratima pored, stajala je baba Ljuba, držeći mačku u naručju.
„Ja lepo kažem da to nisu obični zidovi,“ rekla je.
Lara uzdahnu.
„Vi ste gospođa Ljuba?“
„Jesam. I nisam ja luda, kako pričaju. Znam ja.“
„Dobro, kad ste poslednji put videli Anju Savković?“
„Preksinoć. Ili juče. Čekajte, koji je danas?“
„Ponedeljak.“
„Onda juče.“
„Gde?“
„Kod sandučića. Uvlačila nešto unutra. Neke papire. Račune valjda.“
„Sigurno račune?“
„Ko će znati. Uvek nešto ubacuje i vadi, pa kuka da joj neko krade poštu. Zato je i turila onaj novi lanac i katanac. Al’ nije joj pošta nestajala, gospođo. Nestajala je ona.“
„Kako to mislite?“
„Polako nestajala. Prvo osmeh, pa oči. Kao da je neko gumicom briše.“
Lara se suzdržala da ne odgovori.
Zapisala samo „psihički nestabilna“ i klimnula.
„Hvala, gospođo Ljubo.“
„I da znate,“ rekla je baba, zatežući rukave svoje pletene jakne, „to vam nije moja mačka.“
„Molim?“
„Rekla sam, nije moja. Al’ ne mogu da je pustim. Bojim se da će i ona nestati.“

Lara se okrenula i krenula ka sledećim vratima na spratu.
Tu su živeli Filip i Irena Janković.
Vrata su bila zatvorena, ali zvuk televizora dopirao je unutra.
Pokucala je jednom.
Niko.
Drugi put, jače.
Vrata su se otvorila uz trzaj.

Irena je stajala u kućnoj haljini, savršeno našminkana, ali sa pogledom razmazanim kao senka od šminke.
„Da?“
„Detektivka Novak, policija.“
„Ah, da. Strašno, užasno, stvarno.“
„Žao mi je ako moram da postavljam neprijatna pitanja, ali kad ste poslednji put videli Anju Savković?“
„Juče. Na stepenicama. Rekla mi je da ide u kupovinu.“
„Jeste li videli s kim?“
„Sama je bila.“
„Jeste li možda čuli nešto kasnije?“
„Ne.“
„Vaš muž je kod kuće?“
„Na poslu.“
„A sinoć?“
„Sinoć?“
Zastala je na trenutak, pa spustila pogled.
„Sinoć smo gledali film.“
„Zajedno?“
„Naravno. Šta to znači?“
„Ništa. Samo pitam.“
„Ne znam šta hoćete da insinuirate, gospođo Novak, ali ako tražite skandal — ima ih dovoljno na drugom spratu.“
„Ko konkretno?“
„Pitajte Vesnu. Ona zna sve.“

Vrata su se zalupila.

Lara je samo izvadila olovku i zapisala:
„Irena Janković — kontrolisana, laže.“

Okrenula se ka meni i Nikoli, koji smo stajali po strani, neprimećeni, ali svedoci svake rečenice.
„Ove vaše komšije,“ rekla je, „ili su svi ludi, ili neko od njih jako dobar glumac.“
„Ili oboje,“ rekao sam.

“A ovde?” upitala je pokazujući ka stanu br. 14. 

“Sava Trifunović. Niko ga nije video nedeljama. Stan je prazan.”
“Vidim da su vrata razvaljivana. Ko je to uradio?”
“Stanari. Pošto su se brinuli dal je čovek živ. Domar je morao da menja bravu nakon toga.” blago slagasmo Nikola i ja.

Prvi sprat je imao onaj ustajali miris — kombinaciju kafe, buđi i deterdženta.
Hodnik uzak, lampe trepere, zidovi puni ogrebotina.
Lara je kucnula na prva vrata.
Otvorio ih je Miroslav Blagojević, u potkošulji, s pivom u ruci, kao da je već na odmoru od života.
Iza njega, iz polumraka, čuo se ženski glas:
„Ko je to?“
„Policija,“ rekao je.

Danica Blagojević se pojavila odmah, stegnuvši krstić na lancu.
„Hvala Bogu!“ rekla je. „Napokon da neko uvede red!“
„Red je moj posao,“ rekla je Lara suvo. „ Izvinite što vas uznemiravam ovako kasno.Vi ste Blagojevići?“
„Jesmo,“ rekla je Danica, „ali s tim devojkama nismo imali ništa.“
„Kojim devojkama?“
„Pa s tom Anjom, što je ubijena. Samo problemi od nje.“
„Kakvi problemi?“
„Razvlačila muškarce po zgradi. Pogledajte, moj muž se smeška čim je pomenete.“
„Ne smeškam se, bre, pijem pivo!“ rekao je Miroslav.
„Pij, pij, da te đavo odnese!“
„Gospođo,“ prekinula ih je Lara. „Kad ste je poslednji put videli?“
„Ja nisam,“ rekla je Danica. „Ali on je.“
„Ko?“
„Moj muž. Video ju je sinoć, zar ne?“
„Ne znam ja ništa,“ rekao je Miroslav, odjednom mnogo tiše.
„Gde ste je videli?“
„Prolazila je, pozdravila me. Rek’o sam joj — da ne ostaje dugo napolju, kasno je.“
„Zašto?“
„Zato što se u ovoj zgradi posle deset ne izlazi ako imaš imalo pameti.“
„Jeste li čuli nešto kasnije?“
„Jesam,“ ubacila se Danica. „Viku. Korake. Kao da neko beži niz stepenice.“
„U koliko sati?“
„Ne znam tačno. Posle jedanaest. Molila sam se, nisam gledala sat.“
„Imate ćerku jel tako?”
„Jeste. U svojoj je sobi, spava ili uči, znate ima važan ispit sutra.”
„Naravno,“ promrmljala je Lara. „Hvala vam oboma.“

Zatvorila je notes i prešla dvoje vrata niže.
Jelena Delić otvorila je pre nego što je pokucala.
Na očima naočare, kosa u rep, uniforma još na njoj — ali rukavi zgužvani, nokti izgrizeni.
„Detektivka Novak,“ rekla je Lara.
„Znam. I ne znam ništa.“
„Svejedno ću pitati.“
„Pitajte.“
„Kad ste poslednji put videli Anju Savković?“
„Sinoć. Išla sam na noćnu. Prošla je hodnikom. Pitala me da li se bojim mraka.“
„Šta ste joj rekli?“
„Da postoje gore stvari od mraka.“
„Kao šta?“
„Ljudi.“

Kratka tišina.
Lara ju je gledala — nije bilo ironije, samo činjenica.
„Jeste li čuli nešto kad ste se vratili?“
„Samo tišinu,“ rekla je Jelena. „Previše tiho za ovaj sprat. Za ovu zgradu.“
„Vaš muž?“
Jelena je skrenula pogled.
„U podrumu.“
„Zbog čega?“
„Zbog sebe.“
„Ima li nož?”
„Kakav nož?”
„Znate vi o čemu ja pričam.”
Jelena nije ništa više govorila. Samo je zatvorila vrata.

Lara je zabeležila nešto kratko i pogledala ka sledećim vratima.
Na njima — mala tabla: Radonjić.
Pokucala je.
Otvorila Milica Radonjić, u crnoj haljini, s molitvenikom u ruci.
„Policija? Hvala ti, Bože!“
„Detektivka Novak.“
„Znam, gospodine Nikola mi je rekao da ste gore. A i Gospod zna, ja sam predosetila.“
„Šta ste predosetili?“
„Da će se nešto dogoditi. Taj nemir u zidovima, to nije bio samo šum. To je bila najava zla.“
„Kad ste poslednji put videli Anju Savković?“
„Juče, popodne. Ismevala je moju veru. Rekla mi je da Bog ne stanarinu ne naplaćuje, pa da mogu da se opustim.“
„I?“
„Rekla sam joj da će se pokajati. I jeste. Bog je brži nego što ljudi misle.“
„Znači, srećni ste što je mrtva?“
„Ne! Samo kažem da se pravda događa. Nekad Božja, nekad ljudska.“
Lara ju je gledala bez izraza.
„Hvala vam, gospođo Radonjić. Ako se setite nečeg konkretnog — bez citata.“
Milica se prekrstila triput.
„Neću morati. Bog sve vidi.“
„A vaš muž?”
„Još uvek je na fakultetu, znate on je ugledni profesor.”
„Da, jasno. Hvala vam i oprostite na uznemiravanju.”

Lara se okrenula i obratila se Nikoli Joviću.
„Gospođo Novak?“
„Samo da potvrdim još nešto.“
„Izvolite.“
„Vaš stan je odmah ispod njenog, tačno?“
„Jeste.“
„Jeste li sinoć čuli nešto — bilo šta?“
„Samo zidove.“
„Šta su radili?“
„Disali.“
Lara se nasmejala prvi put tog dana.
„Disali?“
„Da. Ova zgrada ima pluća. Kad ih čujete, kasno je.“
„Za šta?“
„Za tišinu.“

Prizemlje je imalo onaj miris koji se ne može zaboraviti — mešavina hlorina, buđi i starog betona.
Svetlo treperi, neko je pre nedelju dana zamenio sijalicu, ali sijalica se ovde nikad ne navikne na mrak.

Milena Petrović stajala je kod sandučića, kao portir sudnjeg dana.
U ruci joj metla, a pored nogu — kanta sa vodom koja više liči na supu.
Kad je videla Laru, stisla je metlu kao pušku.

„A vi ste ta detektivka.“
„Tako izgleda.“
„Niste mi se javili kad ste dolazili.“
„Nisam došla u posetu.“
„Ja ovde vodim računa o redu. Da znate.“
„Znam, svi su mi to već rekli.“
„Onda i znate da je ta mala remetila red. Uvek kasno dolazila, glasno pričala, muzika, muškarci. Nije to život za zgradu.“
„Za zgradu?“
„Za zgradu, gospođice. Zgrada ima dušu. Oseti kad neko nije po njenom redu.“
„I šta se desi kad zgrada oseti?“
„Sama sredi stvar.“

Lara je zastala na trenutak, pogledala je pravo u oči.
„Sinoć ste je videli?“
„Ne. Samo čula vrata. I vodu. Uvek voda.“
„A jutros?“
„Jutros?“
Milena se malo nagnula napred.
„Jutros sam znala da nešto nije u redu. Mačka je mjaukala kod sandučića, a kad sam pogledala — njeno sanduče bilo zatvoreno, zakatančeno. Znači — kraj.“
„Znači?“
„Znači, gospođice, kad neko zaključa svoju poštu, to je zato što ne planira da je više prima.“

Lara zapisuje, bez komentara.
„Gospođo Petrović, jeste li ikad ulazili u njen stan?“
„Nikad. Ja samo brišem pragove. Red mora da se zna.“
„Ali ste sinoć bili kod sandučića?“
„Jesam. Kao svake noći. Redovno. Neko mora da zavede red i u mraku.“
„Zašto?“
„Zato što kad se pusti nered — zidovi počnu da šapuću. A ja ne volim kad šapuću.“
„A da li ste onda videli nekog da istrčava iz zgrade?”
„Ne. Primetila bih.”
„Sigurni ste u to?”
„Apsolutno. Ništa meni ne može da promakne. Zašto?”
„Čisto pitam. Da znam da li je ulazio i izlazio neko ko nije iz ove zgrade.”
„Ah to, pa znate, možda kad sam otišla da spavam. Ja sigurno nisam bila ovde cele noći.” 

Lara ju je gledala. Tišina. Samo kapanje vode iz slavine negde u kotlarnici.
Lara zatvara notes.
„Hvala vam, gospođo Petrović.“
„Ako vam zatreba nešto, ja sam tu. Uvek.“
„Znam. Čula sam.“

Lara se okrenula prema kraju hodnika.
Tamo su forenzičari i policajci upravo završavali svoj deo posla.
Kutije sa dokazima zatvorene, aparati u torbama, a hodnik pun tragova koraka koji neće otići.

Forenzičar Petrović prišao je s tabletom u ruci.
„Inspektorka,“ rekao je tiho. „Ovo niste videli ni u najgorim slučajevima.“
„Koliko uboda?“
„Dvadeset tri.“
„Vrste oružja?“
„Različite. Dva noža, najverovatnije više napadača. Tragovi krvi po podu, ali ne samo njene.“
„Znači?“
„Znači da je neko pokušao da je drži, neko drugi da je ućutka.“
„DNK?“
Petrović je spustio pogled.
„Tu postaje čudno.“
„Čudno kako?“
„Ima ih previše. Kao da je svaka osoba iz ove zgrade bila tamo.“
„Svi?“
„Svi. Plus jedan koji nije u sistemu.“
„Neidentifikovan?“
„Potpuno. Kao da ne postoji.“
„Proveri ponovo.“
„Već jesam.“
Lara se zamislila.
„Možda samo još nije pronađen.“
„Ili više nije među nama,“ rekao je Petrović i zatvorio tablet.

U hodniku, neko je pomerio vrata kotlarnice.
Krckavi zvuk, tih, ali dovoljan da svi pogledaju u tom pravcu.
Vrata su se zatvorila sama od sebe.

Milena Petrović se prekrstila i šapnula:
„Rekla sam vam ja. Zgrada ne voli nered.“

Lara je na trenutak ostala nepomična, gledajući u ta vrata.
Zatim tiho rekla:
„Petroviću, obezbedi sve ulaze i izlaze. Niko ne ide nigde.“
„Ni stanari?“
„Pogotovo stanari. Goran Delić je u podrumu. Čovek ima dosije, budite oprezni.”