2. poglavlje

Poglavlje Drugo

Kućni red

Gazdarica Milena prvo proveri kroz špijunku ima li svedoka,

pa tek onda otključa vrata i izađe ispred ulaza.

Lupa metlom po pločicama,

toliko jako da se čuje do trećeg sprata.

Zamišlja, valjda, da tako čisti i ljude.

Pritom psuje ptice koje prave nered

i viče na poštara koji nikad nije kriv za pogrešne račune.

Kaže da je red važniji od mira.

A mir ionako nikad nije dugo trajao u ovoj zgradi.

Domar Žika nosi kofe i gundja sam sa sobom.
Čovek koji je video više brave nego lica.
Kaže da svaka brava ima karakter:
neke su tvrdoglave, neke popuste čim ih pogledaš.
Njegova kolica škrguću po hodniku, kao da se i ona žale na težinu jutra.

Ispod mog prozora, advokat Jovanović izlazi u žurbi.
Vrata zalupi dvaput — to je njegov znak za loš dan.
Telefon mu zvoni, on ne diže slušalicu.
Uvek ga neko traži, ali nikad onog kog bi hteo da čuje.

Na prvom spratu Marija Blagojević i njena majka se raspravljaju.
Majka viče:
„Nećeš mi više izlaziti u tim pantalonama!“
Vrata tresnu, i sve se utiša.
Minut kasnije čuje se tihi klik kamere sa njenog telefona.

Baba Ljuba sa trećeg doziva mačku kroz prozor:
„Cicikaaaa, silazi! Doručak!“
Uvek priča kao da je neko sluša,
a niko ne zna da li stvarno ima više od jedne mačke.
U njenom stanu sve miriše na sirće, lavandu i usamljenost.

Sa drugog sprata, medicinska sestra Jelena trči niz stepenice.
U ruci joj termos i ranac.
Na obrazu plavi trag,
a puder se presijava pod svetlom hodnika.
Zastala je na trenutak, uhvatila dah, i videla da je gledam.

„Nezgoda na poslu,“ rekla je,
pokušavajući da se nasmeje.
„Pacijent me zgrabio… refleks, valjda.“
Pogled joj je na tren zastao,
kao da proverava da li sam poverovao.

„Zvuči bolno.“
„Navikneš se,“ dodala je,
i navukla naočare za sunce.
„Samo da ne kasnim, doktor ne voli kad neko kasni.“
Nije sačekala odgovor.
Koraci su joj odjeknuli niz stepenište —
brzi, ali tihi, kao da ne želi da ih iko broji.

Sve se u zgradi odvijalo po ustaljenom ritmu.
I svaki od tih ritmova delovao je normalno —
dok ne primetiš da su svi, na neki način, sinkronizovani.
Kao orkestar koji svira bez dirigenta,
ali svaka nota ima isto vreme.

Anje nije bilo toga jutra.
Prozor njenog stana bio je zatvoren,
zavese spuštene.
Svetlo ugašeno.

Prvi put od kad se doselila —
nije bilo ni zvuka, ni koraka, ni mirisa kafe.
Samo tišina koja se zadržala duže nego što bi smela.

U redakciji je uvek isto: previše stolica, premalo tišine.
Kafe aparat šišti kao da mu je muka od istih lica.
Neko viče zbog rokova, neko piše tekst koji nikad neće biti objavljen.
Ja sedim za svojim stolom, gledam u prazan dokument i pokušavam da se setim kako počinje normalan dan.

Naslov koji sam otvorio glasi:
„Lokalna samouprava ne ispunjava obećanja o rekonstrukciji parka.“
Rečenica bez pulsa.
Bez mirisa, bez ikakvog života.
U isto vreme, u glavi mi odzvanja metla Milene Petrović,
i zvuk Jeleninih koraka koji se gube niz stepenište.
Zgrada ima svoj ritam, a ja sam izgleda postao njen hroničar.

Na prozoru redakcije, svetlo pada pod uglom koji podseća na njen stan.
Na Anjin prozor.
Često pomislim kako u isto vreme možda sedi s laptopom,
traži nešto, piše poruke, možda se smeje.
Zamišljam kako se svetlo iz njenog stana preliva preko hodnika,
hvata zidove kao senka koja zna gde ide.

Kolega Stole, uvek s novim tračem,
spustio je fasciklu na moj sto:
„Čuo sam da ti se sviđa ona mala iz tvoje zgrade.“
„Kakva mala?“
„Ona… crna kosa, uvek kasni s kesama. Video sam vas ispred marketa.“
„Slučajno smo se sreli.“
„Naravno,“ nasmejao se. „Slučajno su se sreli i moji roditelji pa eto me.“

Ignorisao sam ga, ali u meni se nešto pomerilo.
Ta lakoća kojom ljudi izgovaraju reči koje mogu da te poremete.
Te večeri, kad sam se vratio kući,
zgrada je bila tiha, kao da čeka da joj neko upali svetlo.
Na stepeništu sam video tragove cipela u prašini.
Novi tragovi.
Vodili su prema trećem spratu.

Kad sam otvorio vrata, prvi zvuk bio je onaj stari —
zujanje iz zida, kao da nešto diše ispod slojeva maltera.
Zgrada diše.
A možda samo ja previše slušam.

Napolju je kiša bila stala, ali je krov i dalje kapao.
Sedeo sam kraj prozora, gledao u odsjaj svetla po mokrom asfaltu.
Na drugom spratu, tačno preko puta, kroz Anjin prozor, videlo se da je budna.
Nešto je pomerala po polici, a svetlo joj je titralo po licu.
Zapisao sam u notes: „Neke žene čak i kad ćute — deluju kao da pitaju.“

Tad sam dole, kod ulaza, primetio Filipa iz stana 13.
Nosio je dve kartonske kutije i balansirao ih kolenom da otvori vrata podruma.
Spustio sam se niz stepenice, čisto da proteg­nem noge.

„Veče,“ rekao sam.
„Veče,“ klimnuo je i nasmejao se nekako kratko.
„Selidba?“
„Ne, ne… pravimo reda. Irena je rekla da sve mora da bude složeno.
“Znaš li ti komšija, jel podrum zajednički ili…?”
Podeljeno, podeljeno.“
“Znači, nije zajednički?“
„Ne,“ rekao je i obrisao čelo nadlanicom. „Svako ima svoj. Moraš da pitaš domara za ključ, on ima kopije.“
„Žika?“
„Da. Al’ kod njega moraš lepo, znaš kakav je. Ako mu se ne svidi razlog, napraviće se da ga nema.“
Klimnuo sam i pogledao niz hodnik.
Miris prašine i metala.
„Ne volim podrume,“ rekao sam.
„Niko ih ne voli,“ odgovorio je Filip i nasmejao se opet, ovog puta iskrenije. „Ali nekad nemaš gde.“

Vratio sam se gore.
Na drugom spratu, ispred Anjinog stana, prolazila je Jelena, medicinska sestra.
Na ruci joj termos, u drugoj ranac, lice napeto.
Samo je kratko rekla „dobro veče“ i nestala.
A meni se po hodniku i dalje vukao onaj težak miris vlage,
kao da zgrada diše nešto što ne želi da podeli s nama.

Sutradan, kasno popodne, vratio sam se iz redakcije umorniji nego obično.
Kiša je ponovo počela, ona tanka, uporna, što ne pada nego samo postoji.
Zgrada je ćutala.
U hodniku su svetla bila prigušena, a miris kuvanog kupusa sa prvog sprata pomešao se sa lakom za nokte i dimom cigarete.
Svaki sprat ima svoj parfem, i svaki nešto skriva.

Dok sam se penjao, čuo sam tiho škljocanje brave.
Vrata Anjinog stana su se otvorila,
i iz njih je izašao muškarac.
Dr. Branko Radonjić.
Prepoznao sam ga odmah — profesor sa fakulteta, poznato lice iz rubrika o nauci, čovek koji se uvek poziva na „moral i tradiciju“.
Bio je u sivoj jakni, sa uredno složenim šalom i pogledom koji nije znao gde da stane.
Na trenutak se ukočio kad me video.
Zastali smo obojica, dovoljno dugo da se čuje kapanje vode iz cevi negde iznad.

„Dobro veče, komšija,“ rekao je napokon, s onim osmehom koji se ne usudi da dođe do očiju.
„Dobro veče, profesore,“ odgovorio sam, kao da smo se slučajno sreli u liftu —
koji, naravno, ne postoji.
„Vi ste onaj novinar, je l’ da? Lukić?“
„Jesam.“
„Znam vašeg urednika,“ rekao je brzo. „Stari moj kolega, imali smo par predavanja zajedno… zanimljiv čovek.“
Klimnuo sam, više iz pristojnosti nego iz uverenja.
„Da, da, on zna svakog.“
„Tako je, tako je,“ ponovio je profesor, pogladio rukav, pogledao u pod.
„Slušajte, pozdravite ga od mene. Recite mu da sam razmišljao o onom članku o mladima i obrazovanju, ako još drži tu rubriku.“
„Prenosiću.“
„Odlično, odlično. Pa, lepo veče, komšija.“

Miris njegovog parfema još je visio u hodniku dok se spuštao niz stepenice.
Vrata Anjinog stana ostala su otvorena sekundu duže nego što bi trebalo.
Onda su se tiho zatvorila.

Stajao sam još koji trenutak.
Znao sam da je trebalo samo da uđem u svoj stan i nastavim dan.
Ali nisam mogao da ne izbacim iz glave ono kratko oklevanje u njegovim očima —
kao da ga nisam zatekao u hodniku, nego na mestu gde ne bi trebalo da bude.

Vrata Anjinog stana su se ponovo otvorila, tiho, bez škripanja.
Samo je provirila.
„Sve u redu?“ pitala je.
„Sve,“ rekao sam. „Nisam znao da se poznajete.“
„Ko?“
„Profesor Radonjić.“
„A, on… da, bio mi je predavač na fakultetu,“ rekla je brzo, bez razmišljanja. „Treba mi neka potvrda zbog mastera. Došao je da mi potpiše.“
„Uveče?“
Nasmejala se, onim osmehom koji je znao da razoruža svako pitanje.
„Pa, profesori su noćne ptice. To valjda znaš.“
Nisam znao.
I znao sam da laže.
Ali nisam imao snage da nastavim.

„Hajde,“ rekla je, „da ti pokažem nešto lepše od profesora.“

Povukla me unutra.
Na stolu — kese, komadi papira, poluotvorena kutija.
Iz nje je izvukla haljinu, tamnocrvenu, još sa etiketom.
„Kupila sam je danas,“ rekla je. „Ne znam ni zašto. Nisam imala gde da je nosim.“
„Lepa je.“
„Hoćeš da kažeš da bi stajala nekoj drugoj?“
„Ne, rekao sam da je lepa.“
„Znači meni ne bi stajala?“
Pogledao sam je.
„Stajala bi svima gore od tebe.“

Nije se nasmejala.
Samo je napravila korak bliže,
i na trenutak, ceo stan kao da se smanjio.
Miris parfema, tihi radio, kapljanje iz slavine negde u kuhinji.
Rekla je:
„Znaš šta mi se sviđa kod tebe? Uvek govoriš kao da sve već znaš, a zapravo se bojiš da pitaš.“

U tom trenutku nisam znao da li sam joj poželeo da ode —
ili da ostane zauvek.

Poljubac se dogodio prirodno, bez pitanja.
Nije bio strastven, bio je potreban.
Ona je prekinula prva, uz onaj poluosmeh koji ostane samo dok se neko ne okrene.
„Nemoj da pišeš o ovome,“ rekla je.
„Ne pišem o stvarima koje nisam razumeo.“
„Onda nikad nećeš završiti svoju knjigu.“

Izašla je iz sobe, ostavila miris i tišinu.
Ja sam ostao s onim glupim osećajem da sam upravo ušao u tuđu priču.

Nestala je iza vrata, i na trenutak čuo sam samo šuštanje tkanine.
Tih zvuk haljine kad klizi niz telo — onaj koji ne bi trebalo da čuješ, a ipak ga pamtiš.

Kad se vratila, vreme je na tren zastalo.

Crvena.
Ne ona cirkuska, ni karminska.
Crvena kao krv pod suncem, topla i nemirna.
Haljina je pratila liniju njenog tela kao da je pravljena za nju —
preko ramena koja nisu znala za težinu, niz struk koji je izgledao kao da možeš da ga obuhvatiš jednom rukom.
Kosa joj je padala u blagim talasima, tamna, skoro crna,
a oči…
Oči, isu bile ni plave ni zelene,
nego ona nijansa između — boja oluje u ogledalu mora.

Osmeh koji nije tražio kompliment.
Nije ni bio osmeh — više konstanta, svedeni izraz žene koja zna šta radi,
i zna da ti znaš da zna.

Stala je nasred sobe.
„Dakle?“ pitala je.
„Dakle?“ ponovio sam, kao idiot.
„Kako stoji?“
„Kao da si je izmislila.“
„Nisam. Našla sam je u izlogu. Sve što vredi — pronađe te slučajno.“

Napravila je još jedan korak ka meni.
Miris kože i parfema me presekao — nešto između vanile i prašine.
Dovoljno blizu da vidim kako joj srce kuca ispod tkanine.
U rukama je držala čašu vina koju nisam video kad je natočila.

„Znaš,“ rekla je, „nekad mi se čini da te sve vreme nešto pita­m, a ti odgovaraš tako da ništa ne kažeš.“
„Možda zato što se plašim odgovora.“
„A ja se plašim tišine,“ šapnula je, i sela pored mene.

Haljina je šuštala po kauču, crvena mrlja na sivom platnu.
Nikad nisam bio bliži nekom ko me je istovremeno i privlačio i plašio.

Nagnula se bliže.
Na njenom ramenu se presijavalo svetlo sa lampe, kao da i sijalica diše brže.
Svet se suzio na centimetar između naših lica.

I onda — tresak.
Vrata negde dole, pa povik.
Još jedan tresak, pa udarac nečeg metalnog.

Anja se trgnula.
„Šta je sad to?“
„Zgrada diše,“ rekao sam pokušavajući da se nasmejem, ali je glas ispao previše ozbiljan.

Neko je vikao u hodniku.
Glas prepoznatljiv — Nenad Pavlović, vojnik sa trećeg sprata.
„Rekao sam vam! Rekao sam da se opet čulo! Lift! Neko koristi lift!“
Drugi glas, dublji, smiren, ali besan:
„Kakav lift, bre Nenade, prestani više! Nema lifta u ovoj zgradi! To su cevi!“

Domar.
Naravno.

„Lažeš!“ čulo se, pa neki zvuk kao da je nešto palo, metal o pločice.
Anja je pogledala ka vratima, nervozna.
„Bože, svaku noć nešto,“ rekla je.
„Hoćeš da pogledam?“
„Nemoj,“ brzo je odgovorila. „Znaš kako bude — svi izađu da vide, pa niko ništa ne vidi.“

I stvarno — iz hodnika su već dopirali drugi glasovi.
Gazdarica viče da je dosta buke, neko s trećeg pita „je l’ opet onaj vojnik“, pas laje iako u zgradi niko nema psa, neko lupa metlom.
Zvukovi su se slivali kao kiša.
Zgrada je žuborila živima.

Anja je prišla prozoru, razmakla zavesu.
„Sve ih je skupio dole,“ rekla je. „I vojnik, i domar, i ona baba Ristić. Kao pozorište.“
Pogledala je još jednom kroz prozor, pa se okrenula.
„Jaooj, ajmo dole! Propustićemo svu zabavu!“
„Zabavu?“ pitao sam, još uvek u polumraku, s onim glupim osećajem da mi telo nije stiglo da sustigne um.
„Pa naravno,“ rekla je, već navlačeći džemper preko haljine. „Oni dole će se pobiti pre nego što iko pozove policiju. Vredi videti.“
„Ne moraš baš sve da vidiš.“
„A ti bi da ostanemo?“
Pogledala me — nije to bio flert, nego izazov.
Osmih, treptaj, pa rečenica:
„Ajde, Marko, nemoj da budeš dosadan. Hajde da živimo malo.“

I pre nego što sam stigao da se pobunim, već je otvorila vrata.
Zvuci hodnika uleteli su u stan — galama, povici, psovke, cipele koje klize po pločicama.
Miris prašine, vlažnog zida i toplog metala.

Spustili smo se zajedno.
Na drugom spratu Ljuba Ristić je stajala u spavaćici i držala mačku kao dete.
„Rekla sam vam ja! Uvek oko ponoći, čuje se kako nešto ide kroz zidove!“
Domar Žika je pokušavao da je smiri.
„Rek’o sam sto puta, to su cevi! Cevi, baba, ne duhovi!“
Vojnik Nenad stajao je bled, znojan, u potkošulji, i pokazivao prstom ka plafonu.
„Ne, ne! Ovo ide odozdo! Čuo sam! Kao da neko…“
Nije završio.

Gazdarica Milena se već pojavila na stepeništu s metlom, spremna za borbu.
„Je l’ vi normalni?! Ljudi spavaju! Ceo dan radim, i sad moram da slušam vaše ludilo!“
„Nije ludilo!“ vikao je Nenad. „Neko je dole!“
„Dole su cevi, i pacovi, i vaše halucinacije!“

Domar je lupio po cevi metalnim ključem. Zvuk se razlio kao udarac u prazan lonac.
„Vidite! Nema nikog! Sad svi kućama!“
Ljuba se prekrstila, vojnik opsovao, Milena lupila još jednom metlom za kraj — i kao da je neko pritisnuo „mute“.
Svi su se razišli u mrmljanju.

“Aman ljudi, dajte da se smirimo. Molim vas Nenade, dišite duboko.” pokušavao je da ga smiri profesor Branko Radonjić.

“Moje dete mora sutra u školu, a vi galamite. Pa kako vas nije sramota, zar u ovoj zgradi ne postoji kućni red?!” galamila je Danica Blagojević.

Anja se nagnula ka meni i tiho rekla:
„Ovo je bolje od televizije.“
„Meni više liči na psiho-dramu.“
„Zato i gledamo.“

Svi su bili tu osim Save Jankovića, fotografa iz 14tice, medicinske sestre jelene i njenog muža Gorana Delića.

Tada sam prvi put ugledao i nju. Vesna Ilić. Prilično dobro je izgledala žena s obzirom da je bila u kasnim četrdesetim.  

Eto i mene, ljubim klinku od 20 a odmah potom gledam ženu od četrdeset i nešto… E moj Marko…

Anja me pogledala i nasmejala se kao da je čula moje misli.
„Znaš šta je najlepše?“
„Šta?“
„Sutra će svi pričati o ovome, ali svako svoju verziju.“
„To je već moj posao.“
„Ne, Marko,“ rekla je, „tvoj posao je da saznaš šta od tih verzija nije laž.“

I pre nego što sam odgovorio, već je bila na stepeniku iznad.
Njena crvena haljina nestajala je u polumraku kao da je upija zid.

Penjao sam se stepenik po stepenik, polako, kao da svaki čeka da mu oprostim što postoji.
Očekivao sam da će njena vrata biti odškrinuta, da će se pojaviti onaj crveni rub haljine, da će me pogledati i reći nešto glupo tipa „vidiš da sam bila u pravu, svi su ludi“.
Ali nisu.

Vrata su bila zatvorena.
Tišina iza njih, gusta kao boja.

Stajao sam neko vreme, ne znam ni zašto — možda da proverim hoće li me pozvati.
Nije.
Znao sam da neće.
Anja je umela da ode i dok stoji pred tobom.

Pomislio sam da je to neka igra.
A ja nisam hteo da budem onaj klinac koji trči za suknjom.
Ili, u ovom slučaju, za haljinom.
Ipak, svaka misao o njoj bila je kao plamen koji ne zna da se ugasi kad ostane sam.

Zgrada se polako smirivala.
Sa trećeg sprata neko je zatvorio prozor.
Cevi su stenjale kao da im treba odmora.
Negde je kapala slavina — onaj sitni ritam koji pamtiš i kad sve utihne.

Ušao sam u stan, upalio samo lampu u uglu.
Svetlo je bilo prigušeno, toplo, dovoljno da vidiš prašinu u vazduhu.
Nasuo sam sebi čašicu žestine, onako, bez razloga.
Ona vrsta gutljaja koji ne pomaže, ali ti daje izgovor da ne razmišljaš.

Seo sam, otvorio notes.
Napisao samo jednu rečenicu:

“Svaka zgrada ima svoje tajne, ali ova voli da ih šapuće.”

Zatvorio sam notes i naslonio se nazad.
Svetlo je titralo.
Imao sam onaj jezivi osećaj kao da me zidovi gledaju. 

Jutro nije imalo ukus sna, već kafe iz automata i ustajalih rečenica.
U redakciji je sve mirisalo na tonere i nerazlikovane deadline-e.
Kucanje tastatura, otvaranje fioka, ista lica sa drugačijim umorom.
Moj sto, kao i obično, bio je najneuredniji — cigarete, papiri, olovke koje više ne pišu.
Otvorio sam laptop, bez volje.

U uglu ekrana, mejl.
Bez naslova.
Samo pošiljalac: A.S.

“Možeš li da proveriš nešto za mene?”

Ni zdravo, ni objašnjenje.
Tipično Anja.
Kliknuo sam, ali nije bilo sadržaja — samo priloženi link, na koji nisam odmah smeo da pritisnem.
Samo siva linija i senka kursora, kao pitanje bez glasa.

„Šefe, tekst o onom sudskom procesu — treba vam to do podne?“
Pripravnica, mlada, ne zna još da novinar ne voli kad ga prekine dok gleda ekran i ćuti.
„Da,“ rekao sam. „Do podne.“
Nisam imao pojma o kom tekstu priča.

Kliknuo sam.
Stranica se otvorila sporo, kao da meri moju odluku.
Bio je to javni registar fakulteta — Filološki.
Odsek za književnost.
Ime: Branko Radonjić.
Ispod — kontakt adresa, fotografija, biografija.
Sve poznato.
Ali ispod, u delu “reference”, bio je dodat još jedan red, ispisan krupnim slovima:
„Preporuka – A. Savković.“

Znači, stvarno je bila u pravu.
Papir, pečat, datum.
Profesor zaista potpisao nešto za faks.
Ispada da sam sinoć pravio priču ni od čega.

Znači ipak joj je stalo.
Da mi objasni.
Da se opravda.

Neko ko nema razloga — ne bi slao dokaz.

Kliknuo sam na “reply”, ali nisam znao šta da napišem.
Sedeo sam nekoliko minuta, zureći u prazan ekran.
Pa samo zatvorio mejl i otišao po kafu.

Popodne je mirisalo na vlagu i stari hleb.
Svetlo je bilo prigušeno, ono gradsko sivilo između dve kiše.
Zastao sam ispred male prodavnice pored zgrade — one s mutnim izlogom i reklamom za mleko koje već godinama ne prodaju.
Kupovao sam kafu, onaj najjeftiniji brend koji bar ne laže da je “premium”.
Ušao sam, i naravno — ona.

Anja je stajala kod frižidera s jogurtima, u farmerkama i majici širokih rukava, vezane kose.
Bez šminke.
Lepša nego sinoć, a to sam mislio da nije moguće.

Videla me i klimnula glavom, kao da se viđamo svaki dan.
„Zdravo, komšija.“
„Zdravo,“ rekao sam, pokušavajući da zvučim ravnodušno.
„Preživeo si sinoć?“
„Jedva. Zgrada je opet imala performans.“
Nasmejala se.
„Pa da, ovde ti ne treba televizor. Dovoljno je da otvoriš vrata.“

Pauza.
Nije bila neprijatna, više… neizgovorena.

„Jesi li pročitao mejl?“ pitala je.
„Jesam.“
„Nisam htela da ispadne da krijem nešto. Profesori umeju da prave dramu i kad ne treba.“
„Znači, stvarno je bilo za faks.“
„Rekla sam ti,“ nasmejala se. „Znaš, novinar si, ali si katastrofa kad treba da poveruješ ljudima.“
„To mi je posao.“
„I izgovor,“ rekla je tiho.

Prodavačica je pogledala nas dvoje, onim pogledom što sve zna i ništa ne pita.
„Još nešto?“ pitala je.
„Ne, samo ovo,“ rekli smo u glas.
Onda se pogledali.
I oboje se nasmejali.

Izašli smo napolje.
Kiša je počela sitno, kao da meri koliko može da pada.
Ona je otvorila kišobran, ja nisam.
„Hoćeš da podelimo?“ pitala je.
„Ti samo hoćeš da opet izgledamo kao scena iz filma.“
„A ti?“
„Ja hoću da se ne završimo kao scena iz filma.“

Prošli smo pored ulaza.
Domar je nešto radio kod cevi, a vojnik stajao kraj njega, nepomičan.
Nisam ih pogledao.
Samo sam mislio kako mi kiša pada po ramenu i kako miris njenog šampona razbija svaku logiku.

Kad smo stigli do ulaza, rekla je:
„Uveče dolazi majstor da mi pogleda kablove. Ako se ne pojavi, možeš ti?“
„Da, mogu.“
„Samo da znaš, imam novu lampu.“
„Zvuči opasno.“
„Zavisi za koga.“

I otišla je uz stepenice.
Nisam znao da li da se nasmejem ili da lupim glavom u zid.

Noć se spustila rano, onako kad svetla u hodniku postanu važnija od meseca.
Na drugom spratu je mirisalo na sarmu.
Stajao sam ispred njenih vrata, s onim glupim osećajem da idem u zamku koju sam sam sebi iskopao.

Pokucao sam.
Jednom.
Vrata su se otvorila gotovo odmah, kao da me čekala.

„Majstor je otkazao,“ rekla je, naslonjena na dovratak.
„Znao sam.“
„Ali problem je ostao.“
„S kablovima?“
„Ne. Sa mnom.“

Nasmejala se, ali nije bilo lako u tom osmehu.
Stan je bio polumračan, samo mala lampa u uglu, topla i tihu boju bacala po zidovima.
Isti miris — njen.
Ona crvena haljina visila je preko stolice.
Ne kao poziv, nego kao uspomena na nešto što se nije dogodilo.

„Hoćeš da uđeš?“
„Ako treba da pogledam kablove.“
„Uđi onda.“

Ušao sam.
Na stolu dve šolje kafe, otvoren laptop, par kablova, ali sve je već bilo spojeno.
„Sve radi,“ rekao sam.
„Znam.“

Stan je bio topao, ali ne od grejanja — od nje.
Na polici sve uredno, kao u sobi u koju se ne dolazi nenajavljeno.
Sela je na ivicu stola, prekrstila noge.
„Hvala što si došao.“
„Mislio sam da si me zvala zbog rutera.“
„Pa i jesam. Samo ne onog koji misliš.“
„Znači ipak nešto ne radi?“
„Mene zanima zašto radi sve osim ljudi.“
„Ljudi?“
„Da. Ovi oko nas. Komšije. Svi se prave pristojni, a svako nosi nešto iza tih vrata.
Pogledaj samo — svi znaju sve, ali niko nikog zapravo ne gleda.“

„To ti smeta?“
„Ne. Samo primećujem.“
Pogledala me i nasmejala se onim blagim osmehom koji ne stiže do očiju.
„Ti verovatno znaš ko se s kim druži. I ko o kome piše.“
„Novinar sam, ne portir.“
„Ipak — umeš da slušaš. To je najređa osobina.“

Ustala je, prišla polako.
„Znaš, kad sam bila mala, deda mi je uvek govorio da ljudi najviše otkrivaju kad misle da ih niko ne gleda.“
„Pametan deda.“
„Bio je građevinac,“ rekla je, i zastala. „Gradio je zgrade kao ovu.“

Pauza.
Tek toliko da se rečenica spusti, pa nastavi:
„Hoćeš kafu?“

„Ako imaš,“ odgovorio sam.
Već je bila na stolu, dala mi je bez šećera.
„Znam da ne voliš.“
„Otkud znaš?“
„Pa slušam.“

Sela je preko puta mene, kolena skoro da se dodiruju.
„A sad ozbiljno,“ rekla je.
„Treba mi tvoja pomoć. Samo jedna sitnica.“
„Reci.“
„Znaš li ko živi u četrnaestom stanu?“

„Sava. Fotograf. Zašto?“
„Nikad ga nisam videla.“
„Radi noću, spava danju.“
„Znači postoji?“
„Naravno da postoji,“ nasmejao sam se. „Zašto pitaš?“
„Samo mi je čudno… Ponekad se uveče čuje klik. Kao fotoaparat.“
„Možda i jeste. Čovek je fotograf.“
„Možda,“ rekla je i slegla ramenima. „Ili možda neko drugi slika.“

Nisam znao da li da se nasmejem ili da se okrenem.
„Ti imaš bujnu maštu.“
„Da, ali mašta ne pravi senke po zidu.“

Zastala je.
Zatim spustila pogled i tiho rekla:
„Zamisli koliko stvari prođe neprimećeno… sve dok ne pogledaš kroz pravi ugao.“

Ustala je, prišla prozoru, pogledala kroz zavesu.
Silazno svetlo hodnika obasjavalo joj je vrat, obrise ramena.
Okrenula se, blago nagnula ka meni.

 „Znaš,“ rekla je, „ja mislim da svaka zgrada ima svoju tajnu. “I svaki čovek. Koja je tvoja?” 

Ustala je, prišla prozoru, pogledala kroz zavesu.
Silazno svetlo hodnika obasjavalo joj je vrat, obrise ramena.
Okrenula se, blago nagnula ka meni.

„Znaš,“ rekla je, „ja mislim da svaka zgrada ima svoju tajnu.
I svaki čovek. Koja je tvoja?“

Nasmejao sam se, onako napola — više iz nelagode nego zbog duhovitosti.
„Nemam tajni.“
„To svi kažu.“
„A ti?“
„Ja?“
Zastala je, lagano spustila pogled.
„Ja sam samo dobra glumica,“ rekla je. „Svi mi to jesmo. Samo što neki imaju bolju publiku.“

Sela je ponovo, ovaj put bliže, kao da se vraća u kadar koji je namerno napustila.
„Znaš li šta volim kod tebe?“
„Bojim se da ne.“
„Što se praviš da ne vidiš ono što vidiš.“

Nisam odgovorio.
Ne zato što nisam imao šta, nego zato što bi svaka reč značila pogrešno.
Sedeli smo tako, nekoliko sekundi, sa onim kratkim, gustim ćutanjem koje se javlja kad između dvoje ljudi postoji previše misli, a premalo rečenica da ih pokriju.

„Marko?“
„Hm?“
„Nemoj da me pogrešno razumeš.“
„Kasno.“
Nasmejala se, tiho.
„Ti si stariji, pametniji, imaš sve te reči… ali znaš li šta nemaš?“
„Šta?“
„Strah.“

Zastala je, pogled joj se zadržao na mom licu.
„I to je lepo. Retko.“

Pružila je ruku, dodirnula mi prste, kratko, kao da proverava temperaturu, ne nameru.
„Znaš… kad sam bila mala, deda me učio da ako hoćeš da vidiš čoveka, gledaj mu ruke, ne oči.“
„I šta vidiš?“
„Da se previše držiš za reči.“

Pustila je.
Ustala.
Uzela onu crvenu haljinu sa stolice i, dok ju je presavijala, rekla:
„Znaš, nekad bih volela da mogu da budem kao ti. Da ne tražim odgovore. Samo da gledam i pišem.“

„A šta te sprečava?“
„To što uvek ispadne da pišem ljude koje kasnije izgubim.“

Svetlo je trepnulo, negde u hodniku neko je zalupio vratima.
Ona se trgnula, pa nasmejala.
„Znači, zgrada opet diše.“
„Diše, da.“
„Onda moraš da ideš, novinaru. Biće priča i za večeras.“

Ustao sam, zastao na pragu.
„Anja?“
„Hm?“
„Šta zapravo tražiš?“
Nasmejala se onim blagim, umornim osmehom koji ne nudi odgovor.
„Samo da vidim ko još ne spava.“
Prišla je i poljubila me. Njene usne su bile kao divlje trešnje. Slatke i tople. Odvojila se, okrenula i ušla.

Vrata su se zatvorila tiho.
U hodniku, samo miris njenog parfema i osećaj da sam upravo rekao manje nego što sam mislio, a čuo više nego što sam hteo.

Te noći nisam spavao.
Ne zbog poljupca — nego zbog tišine posle njega.
Ona vrsta tišine koja te drži budnim jer znaš da se upravo nešto promenilo, ali još ne znaš šta.
U zgradi su disale cevi, šuštali kablovi u zidovima, neko je pio vodu iz čaše.
Sve male stvari koje te podsećaju da nisi sam, čak i kad jesi.

Sedim, pišem, kao da ću tim rečenicama moći da odvojim osećaj od činjenice.
Ali kad god podignem pogled ka prozoru preko puta, kroz njenu zavesu i dalje svetli ono isto, toplo svetlo.
Možda je budna.
Možda i ona piše.
Ili možda samo gleda kroz zid, kao što ja gledam kroz misli.

Ležao sam u polumraku, gledao plafon i čekao da mi san padne na oči kao prašina.
Nije pao.

Negde iznad mene čuo se tihi trzaj metala.
Pa opet.
Ritam nije bio ravan — više kao da neko pokušava da sakrije zvuk, a ne da ga napravi.
Pomislio sam na domara.
Na vojnikove priče o liftu.
Na to kako su se večeras svi razišli, uvereni da se ništa ne dešava.

Ustao sam, otišao do prozora.
Napolju — tišina, osim udaljenog laveža i jednog automobila koji prolazi sporo, kao da traži broj.
U zgradi — samo disanje.
Zidovi su bili topli, kao da kroz njih prolazi struja.
Naslonio sam dlan na hladnu boju i osetio blago podrhtavanje, onaj tanak, jedva primetan puls cevi.

S druge strane zida, Anjin stan.
Znao sam tačno gde joj je dnevna soba, gde stoji sto, gde sedi dok pije kafu.
Gledao sam u to mesto kao da će mi odgovoriti.

Tad se čuo klik.
Jasan, kratak.
Zvuk kakav pravi fotoaparat kad zadrži kadar sekundu duže nego što bi trebalo.

Zadržao sam dah.
Još jedan klik.
Zatim tišina.

Pomislio sam da mi se učinilo.
Ali zvuk ima tu osobinu da zna kad lažeš sebi.

Seo sam za sto, otvorio notes i napisao:
„Neki zidovi ne razdvajaju stanove. Samo ljude koji veruju da su sami.“

Posle toga sam ugasio svetlo.
Ne zbog sna — nego da budem siguran da me niko ne vidi.