3. poglavlje

Poglavlje Treće

Lanac i katanac

Jutro u ovoj zgradi ne počinje zvonom budilnika.
Počinje povikom.
Ovog puta — Mileninim.

„Žikooo! Opet nema računa! Ko mi krade poštu, majku vam vašu!“

Čak i oni koji su pokušavali da spavaju, sada su bili budni.
Zveckanje sandučića odzvanjalo je hodnikom kao zveket lisica, a domarov uzdah čuo se i kroz vrata kotlarnice.
Sišao sam iz radoznalosti — mada, u ovoj zgradi, radoznalost je jedini sport koji se stvarno trenira.

Milena Petrović stajala je nasred prizemlja u kućnom ogrtaču boje breskve, s metlom u jednoj i fasciklom u drugoj ruci.
Pored nje, baba Ljuba s mačkom u naručju, dok joj se papuče razvlače po pločicama.
Domar Žika stoji sa strane, s ključevima o pojasu, pogledom čoveka koji je video previše jutara kao ovo.

„Ja lepo kažem da neko otima račune!“ vikala je baba Ljuba.
„Poštar to nije, tog poštara niko živ nije video! To su sile!“
„Sile su u tvojoj glavi, baba,“ promrmlja Žika. „Račune donosi dete iz pošte, ja video.“
„Ti video? Ti sve vidiš! A ništa ne kažeš!“
„Zato što nemam šta da kažem.“

Tad se pojavila Milena, teatralno kao da izlazi na scenu.
„Ja vodim evidenciju!“ rekla je, dižući fasciklu kao Bibliju.
„Danas je treći u mesecu, računi za vodu i struju moraju da stignu! A evo — pola sandučića prazno!“

Svi su se polako okupljali.
Iz stana broj 4 izašao je Miroslav Blagojević u potkošulji, s komadom hleba u ruci.
„Ženo, jesi normalna, još je sedam ujutru!“
„A ti si opet pijan!“
„Nisam!“
„Jesi! I da nisi, ne bi znao razliku!“

Njegova žena Danica odmah je izašla za njim, u haljini do poda, s krstićem oko vrata.
„Sram te bilo, Miroslave, dete nam spava!“
„Spava jer je sinoć do dva visila na telefonu!“
„Ne diraj dete!“
„Ne diram, samo kažem!“
Milena je, naravno, iskoristila priliku.
„Vidite, to je to! Gde nema reda u porodici, nema ni u zgradi!“
„A gde ima vas, gospođo Milena,“ ubacila se Vesna Ilić iz stana 10, spuštajući se niz stepenice u bademantilu, „tu nema ni tišine.“
„Vesna, dušo, ti se bavi kolima, ne poštom,“ odbrusila je Milena.
„Ma ja se bavim svime što vozi,“ rekla je Vesna, „i poštarom ako treba.“

Smeh.
Prigušen, ali dovoljno glasan da uznemiri Danicu.
„Sram vas bilo! Žena se šali na račun bluda!“
„A vi ste, pretpostavljam, portparol čednosti?“ ubacila se Vesna.
„Bog vidi sve!“ rekla je Danica.
„Zato ja ne idem u crkvu kad sam bez šminke,“ uzvratila je.

Na spratu iznad, otvorila su se vrata.
Profesorova žena, Milica Radonjić, pojavila se s molitvenikom u ruci.
„Šta se ovo dešava? Ljudi, ima dece u zgradi!“
„Deca spavaju, gospođo Radonjić,“ rekao je domar. „Niko ih ne budi osim vas i vaše vjere.“
„Bog je jedini koji ne spava!“ odvratila je, i prekrstila se, prvo za sebe, pa još jednom — za svaki slučaj.

Advokat Petar Jovanović se tad pojavio s akt tašnom, nervozan.
„Je l’ vi shvatate da ste mi zakrčili ceo ulaz? Imam suđenje za pola sata!“
„Tuži poštara,“ dobacio je neko s vrha.
„Zamisli slučaj —Narod protiv poštara!“ nasmejala se Vesna.

Vrata stana broj 5 tresnula su se.
Izletela je Jelena Delić, u uniformi, kosa u repu, oči podlivene.
„Šta vi urlate?! Ljudi rade!“
Svi su se okrenuli.
Pogledali su joj u lice.
Na obrazu modrica, tanka, tamna.
Zastala je, s termosom u ruci.
„Prašak za veš mi pao s police,“ rekla je.
„Naravno,“ promrmljala je Danica. „Greh se vidi i bez reči.“
Jelena se okrenula, stavila naočare za sunce, i samo rekla:
„Bolje grešna nego slepa.“
I otišla.

Iz stana 3 provirio je Nikola Jović, programer, u boksericama i majici.
„Je l’ može, ljudi, jedno jutro bez buke? Samo jedno?“
„Ne može!“ rekla je Milena.
„Onda bar da znamo raspored,“ odgovorio je i zalupio vrata.
„Grešnik,“ rekla je Danica, „a možda i mason.“
„Masoni ne nose bokserice,“ ubacila se Vesna. „Više su tipovi za somot.“

Na trenutak — tišina.
A onda se iz podruma prolomilo:
„MRŠ SVI BRE!“ 

Zvuk kao da je sam beton zaurlao.
Baba Ljuba vrisnula, mačka joj pobegla na ulicu, Milena se prekrstila tri puta.
„To je Goran!“ rekla je Vesna. „Onaj narkoman! Opet se dernja!“
A Goran je samo ljutito prošao pored svih njih gore u svoj stan i zalupio vrata.
„Domaru!“ viknula je Milena. „Šta ti je to dole u podrumu, ludnica?!“
„Nije ludnica,“ rekao je Žika, „nego brak.“
„Šta?“
„Njegova žena mu rekla da nema kafe.“

Smeh. Nervoza.
Filip i Irena s trećeg sišli su da vide šta se dešava.
Filip ćuti, Irena gleda u advokata Petra više nego što bi trebalo.
Petar se pravi da ne vidi, ali vidi.
„Ne verujem da su računi problem,“ rekao je Marko napokon, naslonjen na ogradu. „Vi ste problem.“
„A vi, komšija,“ rekla je Milena, „uvek pametni kad ne treba.“
„Zato i pišem,“ odvratio je.

U tom trenutku neko iz gomile primeti poštansko sanduče.
Pola otvoreno, pola prazno.
I jedno — novo, čisto, zaključano.
Na njemu bela nalepnica s imenom: Anja Savković.

Tišina.
Samo zveckanje ključeva kad je Žika prišao bliže.
Pogledao ga, klimnuo glavom.
„Nova brava,“ rekao je.
„Šta ona ima da zaključava?“ viknula je Milena. „To nije po propisu!“
„Možda ne voli da joj čitate račune,“ dobacio je Marko.
„Ja ne čitam tuđu poštu!“
„Zato stalno znaš kad stiže.“

Smeh se prolomio, ali kratko.
Žika je nešto promrmljao sebi u bradu i polako otišao nazad ka kotlarnici.
Vrata su se zatvorila, ali metalni zveket njegovog ključa ostao je da visi u vazduhu, kao upozorenje.

Tišina je trajala samo sekund.
Onda je opet počelo.

Petar Jovanović, advokat, pokušao je da se progura do izlaza, ali mu je Filip iz trinaestog slučajno stao na nogu.
„Izvinite, komšija,“ rekao je Filip tiho.
„Nema veze,“ promrmljao je Petar, ali ton mu je bio leden.
Irena, naravno, već je gledala u njega onim pogledom koji obećava i pre nego što progovori.
Petar je uhvatio taj pogled — i odjednom postao neobično zainteresovan za svoju akt-tašnu.

„Ajde, bre, pomerite se, ljudi,“ doviknuo je, gurajući se kroz gomilu. „Kasnim!“
„Kasniš ti oduvek, Petre,“ dobacila mu je Vesna. „Nemaš ti sat, imaš alibi.“
„A ti imaš previše slobodnog vremena,“ uzvratio je.
„Srećom, to se zove luksuz,“ rekla je, i otpuhnula dim pravo u Milenin pravac.

Milena je počela da kašlje, ne zna se da li od dima ili besa.
„Ženo, ubićeš nas tim otrovom!“
„Ne sekiraj se,“ rekla je Vesna, „od života u ovoj zgradi već smo polumrtvi.“

U međuvremenu, Danica je šaputala mužu:
„Nemoj da stojiš kraj Vesne. Ona ima zle oči.“
„Zle oči ima svako ko te gleda,“ odgovorio je Miroslav i ugrizao sendvič.
„Prestani da mljackaš!“
„Gladujem!“
„Ne od hrane!“
„Nego?“
„Od razuma!“
„E, idi ti kod Milice pa se molite zajedno!“
„Neću, ona predugo drži Amin.“
„To ti smeta jer ne znaš kad je kraj!“
„Zato što si ti svaki put zaspeo pre kraja!“
„Da, jer se molite za sve, osim za tišinu!“

Milica Radonjić ih je čula, i kao po komandi, otvorila molitvenik.
„Bože, oprosti im jer ne znaju šta čine,“ rekla je.
„Zatvori molitvenik, Milice!“ viknula je Milena. „Nećeš ti meni da vodiš zgradu!“
„Niti ti meni parohiju!“

Marko je to gledao kao predstavu.
Kroz misli mu je proletelo: kad bi postojala nagrada za kolektivnu glupost, ova bi zgrada bila laureat svake godine.

I taman kad je pomislio da su dostigli vrhunac — pojavila se baba Ljuba.
Trčala je niz stepenice, zadihana, s mačkom u naručju.
„Našla sam je! Našla sam Ciciku!“
„To nije tvoja Cicika,“ rekao je Žika, koji se ponovo pojavio iz kotlarnice. „Ova je skroz drugačijih šara i boje.“
„Pa i nije, to je Martin!“ rekla je baba, kao da je to logično objašnjenje.
„Ko je Martin?“
„Mačak iz drugog ulaza! Sad je moj!“
„Ne možeš da prisvajaš tuđe mačke!“ rekla je Milena.
„A ti prisvajaš tuđe račune!“ uzvratila je baba.

“Ijuu?! Pa kako te nije sramota Ljubo?! Takve klevete.”

Nastao je tajac.
Marko je progutao knedlu.
Vesna se nasmejala prva, onim tihim, otrovnim smehom koji je mogao da preseče zrak.
„Eto, sad znamo ko ima mačke, a ko miševe u savesti.“

Domar Žika podigao ruku da smiri situaciju.
„Ljudi, hajde da završimo ovu konferenciju ludila. Računi će doći. A dok ne dođu, ne pravimo sabor.“
„Ne pravimo sabor?“ ponovila je Milena. „A ko će da uvede red?“
„Red?“ pitao je Žika i pogledao je ispod oka. „On se ne uvodi. On se gubi.“

Rekao je to i okrenuo se, polako.
Ključevi su mu zazveckali dok se vraćao prema podrumu.
Ostali su se razilazili: Danica i Milica su se molile u glas, Vesna se naslanjala na zid i gasila cigaretu, Filip je nešto tiho objašnjavao Ireni, koja ga nije ni slušala, advokat je otišao, a baba Ljuba je nosila svog “Martina” kao trofej.

Marko je ostao poslednji.
Hodnik je zamirisao na svež deter­džent i znoj.
Tišina je polako prekrivala jutro, kao prah posle eksplozije.
Još jednom je pogledao poštanska sandučića.
Samo jedno novo, zaključano.
Anja Savković.

Popodne posle one jutarnje ludnice bilo je čudno mirno.
Ali to nije bio mir koji odmara.
To je bio mir posle udara — kad se zgrada pravi da ne pamti šta je čula.
Zidovi su zadržali zvuk, ali su ga zakopali negde ispod sloja boje.
Kad sam izašao na hodnik, tišina je imala težinu.
Takvu tišinu sam ranije čuo samo u bolnicama i redakcijama posle loših vesti.

U dvorištu su deca iz susedne zgrade igrala loptom.
Kod nas — ništa.
Ni mačka nije prošla.
Kao da je neko precrtao život na mapi i ostavio samo konture.

Nisam planirao da silazim dole, ali trebalo je da odnesem kutiju starih beležaka — da raskrčim sto.
Podrum nisam voleo.
Miriše na vlagu, na metal, na ono što ljudi kriju kad im ponestane mesta u stanu.
Tamo dole sve ima drugi ritam.
Zidovi dišu sporije, sijalice titraju kao da odbrojavaju nešto.

Ugledao sam otvorena vrata, krenuo dole lagano niz betonske prašnjave stepenice. Ni Milena ih čak ne čisti.
I odmah sam čuo zvuk — tihi, šuplji udisaj, pa dim.
Neko je bio unutra.

Spustio sam se samo do pola, i video ga — Filipa.
Sedeo je na prevrnutoj gajbi, u trenerci, ruku naslonjenih na kolena.
U prstima mu cigareta, gorela ravnomerno, kao da se boji da je izgubi.
Pogled mu je bio zakovan u beton, i nešto je mumlao sebi u bradu.
Nisam razumeo sve, samo delove:

„…nije htela da čuje… samo ćuti, Filipe, ćuti…“

Tad sam shvatio da plače.
Onaj tihi, muški plač, kad ne želiš da pustiš ni glas ni suzu, pa sve ostane unutra i samo zatreperi kapak.
Dim se uvijao oko njega kao magla.
Na trenutak sam hteo da mu priđem, da kažem nešto, ali nisam imao šta.
Postoje rečenice koje ne pomažu ni onome ko ih izgovara.

Stajao sam tako, a onda sam se tiho okrenuo i vratio gore.
Korak po korak, da ga ne probudim iz bola.
Kad sam zatvorio vrata podruma, u nosu mi je ostao miris dima i soli — kao da je čovek odustao od sebe, ali pristojno, bez buke.

Kasnije tog dana, sreo sam ga u dvorištu.
Bio je obrijan, ispeglan, ali oči su mu bile prazne.
Pored njega Irena — ona od koje bi i ogledalo okrenulo glavu.
Nosila je kesu iz parfimerije, parfem prejak za dan.
Kosa joj sjajna, ali pogled oštar, onaj kojim se mere troškovi.

„Komšija,“ rekao sam, i klimnuo mu.
„Hoćeš da zapalimo?“
Filip se trznuo, pogledao ženu, pa mene.
„Ne, ne pušim.“
„Stvarno?“
„Prestao. Nije zdravo.“
„Naravno,“ rekla je Irena, osmehnula se lažno, „sad trči svako jutro.“
„Super,“ rekao sam, i video kako mu se vilica zategla ispod osmeha.

Nekoliko dana kasnije, video sam Mariju Blagojeviće i njenog oca Miroslava na ulici.
Bilo je rano veče, vazduh topao, a nebo prigušeno kao stari film.
Sedeli su na klupi kod stanice.
Marija je plakala, on ju je držao za ramena, ali nije bilo ljutnje u tom stisku.
Samo umor.
Prišao sam bliže, ali sam zastao kad sam čuo kako govori:

“Nisam znao, dete… nisam znao da si došla dotle.“
„Tata, nisam mogla drugačije,“ rekla je kroz suze. „Nismo imali… nisam htela da znaš.“
„Znaš da bi ti sve dao.“
„Znam. Zato i nisam tražila.“

Rekao joj je da ne plače, da ne brine, da majka ne sme da sazna.
„Majka misli da greh ima boju ruža,“ rekao je. „Da se vidi kad prođeš ulicom. A ti samo pokušavaš da preživiš.“
Zagrlili su se, i ja sam se okrenuo.
Zapisao sam kasnije:
„Sram ima miris pudera i plastične kese.“

Veče je počelo mirno, što u ovoj zgradi obično znači da se sprema sranje.
Zidovi su disali sporo, kao da čekaju znak.
Onda — lupanje vrata na drugom spratu.
Milica Radonjić.
Glas koji bi probudio i mrtvog, da ga ima.

„Blud, sramota, raspad društva!“
Čuo sam je već sa stepeništa.
„Mlade žene šetaju kao razgolićene ulicom, i još se prave da rade!
Nema stida, nema morala, nema porodice!“

Otvorio sam vrata i video prizor za novinski naslov:
Milica, u haljini s kragnom do grla, stoji nasred hodnika, drži molitvenik u jednoj ruci i nekakav plastični krst u drugoj.
Pored nje, baba Ljuba s mačkom, kao svedok vere.
A ispred njih — Anja.
Naslonjena na zid, kesica s mlekom u ruci, osmeh tanak, bez trunke straha.

„Šta sam sad uradila?“ pitala je mirno.
„Ti?“ rekla je Milica. „Ti si primer, dušo! Primer šta se dešava kad roditelji decu puste da žive same!
I ti, i ona mala od Blagojevića, i onaj tvoj u gaćama uvek…“
Pogledala je dole, ka spratu niže.
„Programer! Gospod zna šta vi radite po noćima!“

Anja se nasmejala, tiho.
„Radimo, gospođo Radonjić. Svako svoj posao.“
„Ne rugaj se starijima!“ viknula je Milica. „Nisi ni svesna koliko truješ ovu zgradu!“
„Znam,“ rekla je Anja. „Zato i plaćam kiriju.“

U tom trenutku, vrata stana broj 4 se otvaraju.
Danica Blagojević izlazi, u kućnoj haljini i papučama, kosa raščupana, krst na vratu blista.
„O čemu se ovde radi?“
Milica odmah dobacuje: „O vašem vaspitanju, draga komšinice! O tome kako ste dozvolili da ova deca bez stida šetaju!
Sram vas bilo!“

Danica se ukipi, pogleda Anju, pa Milicu.
„Gospođo Radonjić,“ rekla je kroz zube, „ako ste nezadovoljni svojim životom, ne morate tuđe da popravljate.“
„Ja govorim u ime Boga!“
„A Bog vas nije zvao da glumite razglas!“

Vrata po hodniku počinju da se otvaraju.
Vesna Ilić izlazi u bademantilu i nosi čašu vina.
„Molim vas, samo mi recite kad da otvorim drugi čin. Da znam gde da sednem.“
Milena Petrović, gazdarica, već se čuje odozdo, lupa metlom po pločicama:
„Šta je sad ovo, cirkus?“
Profesor Branko Radonjić proviruje iz stana, u košulji, lice mu sivo.
„Milice, molim te, uđi unutra.“
„Neću! Dosta je bilo ćutanja!
Deca se kurvaju, muškarci piju, žene ogovaraju, a ovi dole… ovi dole spremaju kraj sveta!“

„Mogla bi i ti da piješ,“ dobacila je Vesna. „Lakše bi svima bilo.“

Smeh.
Nervozan, ali stvaran.
Zgrada je počela da bruji.
Anja je samo stajala, i posmatrala sve to s onim svojim pogledom — poluosmehom koji je znao više od svih njih zajedno.

I tad, vrata stana broj 5 tresnula su se toliko da su sve sijalice zatreperile.
Goran Delić.
Bos, raščupan, oči kao dve rupe u lobanji.
U ruci nož.
Onaj kuhinjski, s drškom koja se već ljušti.

„ŠTA JE? ŠTA GLEDATE?!”
Milica je vrisnula i prekrstila se.
„Iju! Đavole!“
„Đavo će tebe da jebe!“ urliknuo je Goran i zamahnuo nožem u vazduh. „MRŠ SVI, BRE! TIŠINU HOĆU!“

Ljuba je ispustila mačku, Milena se sakrila iza domara koji nije znao ni gde da pogleda.
Profesor se povukao korak unazad, a Anja — stajala je.
Bez reči.
Samo ju je pogledao, i zastao, promrmljao nešto, ali nije prišao.
Potom se okrenuo i vratio u stan.
Vrata tresnula.

Nekoliko sekundi posle toga, samo tišina.
Svi su se razišli bez pozdrava.
Milica je gunđala nešto o „sotonizmu“, Danica je vukla muža za ruku, Vesna se vratila uz osmeh:
„Lepa predstava. Sad stvarno zaslužujem čašu vina.“

Ostali su samo Žika i ja na stepeništu.
Pogledao me, klimnuo glavom, i rekao tiho:
„U ovoj zgradi… svaka brava ima svoju tajnu.“
Zveket ključeva odjeknuo je kao jato ptica koje se razišlo bez pravca.

Hodnici su mirisali na sapun i nervozu.
Zgrada se smirila, ali ne onim mirom koji dolazi iz spokoja — nego iz zamora.
Kad ljudi pređu granicu buke, ostane samo umor.
Svako se povukao u svoj stan, zalupio vrata i pravio se da ništa nije čuo.
Takve večeri uvek dođu posle haosa — kao da zgrada diše plitko, čeka sledeći napad.

Stajao sam u hodniku neko vreme, nisam znao zašto.
Nekako mi se činilo da treba da proverim da li je dobro.
Ona nije vikala, nije učestvovala.
Samo je gledala sve to kao predstavu.
I nekako… voleo sam taj njen mir.
Ali taj mir nije bio običan.
Bio je kao voda na površini — lepa, ali znaš da je ispod hladno.

Pokucao sam.

Nije odmah otvorila.
Pa sam opet, tiše.
Vrata su se otvorila samo malo, taman koliko da se vidi poluosmeh.

„Marko,“ rekla je, „ako si došao da pitaš jesam li živa — jesam.“
„Jesam,“ rekao sam. „To jest, došao sam da pitam.“
„Pa vidiš da dišem.“
„Znaš… ne dišu svi u ovoj zgradi normalno.“
Nasmejala se.
Onako, iz stomaka, iskreno, ali sa onim blagim sarkazmom koji joj je ležao kao parfem.
„Tebi je sve materijal za tekst, jel da? Ne mora sve da završi na papiru.“
„Šteta. Ovo bi bila dobra priča.“

Otvorila je vrata do kraja i pustila me da uđem.
Stan je mirisao na čaj od cimeta i papir.
Na stolu je bila sveća, poluistopljena.
Nije palila svetlo, samo ta topla žuta svetlost, kao da štiti zidove od stvarnosti.

„Kako ti ovo sve podnosiš?“ pitao sam.
„Kao predstavu,“ rekla je. „Sediš u publici, znaš da su svi glumci pijani, ali ne možeš da odeš jer te zanima kraj.“
„Znači, smešno ti je?“
„Zabavno. I korisno.“
„Korisno?“
„Sve što vidiš, možeš da naučiš. I sve što čuješ, možeš da upotrebiš.“
„Za šta?“
„Za istinu.“

Nisam razumeo. Ili sam se pravio da ne razumem.

Prišla je bliže, pogled joj je bio topao, ali oči su imale onaj staklasti odsjaj kad žena misli na nešto drugo.
„Ti si, Marko, jedina svetla tačka u ovoj zgradi,“ rekla je.
„Nemoj to da govoriš. Ovde svetlo obično brzo pregori.“
„Zato si mi drag,“ rekla je i polako dotakla moju ruku.
„Jer se ne plašiš tame.“

Zadrhtao sam.
Nisam znao da li od nje, od tišine, ili od činjenice da sam počeo da verujem svemu što kaže.
Pa i kad laže.
Možda najviše tad.

Nagnula se i poljubila me.
Nije to bio onaj filmski poljubac, ni brz, ni strastven.
Bio je poljubac kao kad se nešto prelama iznutra — tih, ali dovoljan da promeni sve.
Zadržala se sekund, nasmejala, i rekla:

„Hvala što brineš, novinaru.“
„To mi je posao.“
„Ne, to ti je mana.“

Okrenula se i sela na prozor, gledala napolje.
Svetlo sa ulice prelazilo joj je preko ramena, i pomislio sam da ne postoji boja koja bi to mogla da uhvati.
Sedeli smo tako neko vreme bez reči.
Zgrada je šuštala, neko je pustio vodu, cevi su zaživele.
Anja je samo rekla:

„Znaš šta je ironija?“
„Šta?“
„Što svi ovde misle da znaju sve o svima, a zapravo ne znaju ni gde voda ide kad se ispere.“

Nisam znao šta da kažem.
Zapisao sam kasnije u notes:
„Neke žene ne piju čaj da se smire, nego da sakriju miris dima iznutra.“

Kasno popodne.
Sunce je bilo nisko, boja vina razlivena po fasadi.
Čuo sam motor automobila — Filip.
Izašao sam na balkon taman da ga vidim kako spušta cegere u gepek.
Bio je onaj umoran izraz lica koji nose ljudi koji ne beže, ali više ne ostaju.
Nije gledao prema zgradi, ni prema prozoru na trećem spratu.
Samo je seo u kola i otišao.
Golf je zadrhtao, pa nestao niz ulicu.

Irena je ostala na terasi.
Stajala je bez pokreta, cigareta u prstima, pogled zaleđen negde između neba i plafona.
Kad je ugasila cigaretu, vratila se unutra.
Vrata balkona ostala su odškrinuta.
Čuo se šum tkanine, zatim — tišina.
Ali ne ona obična, nego ona koja ima puls.

Sedeo sam za stolom, pred praznim dokumentom koji je već sat vremena treptao bez ijednog slova.
Ekran mi je bacao svetlo po licu, a u monitoru sam video sopstveni odraz — čoveka koji sluša ono što ne bi smeo.
Najpre šum pokreta, onda tiho disanje, pa kratki trzaj, pa šapat.
Irena…
Nisam hteo da verujem, ali zvuci su dolazili kroz zid kao voda kroz porozan beton.
Jednom rukom sam se uhvatio za sto, kao da mogu da ga utišam.

Zatim — smeh.
Kratak, prigušen, muški.
Ne Filipov.
Dublji, promukao glas.
Petar Jovanović. Advokat.
Prepoznao sam ga po načinu na koji izgovara „ha“ — kao neko kome je i zadovoljstvo posao.
Prozujalo mi je kroz glavu:
Znači ipak.
Nisam znao da li sam bio šokiran ili samo umoran od istine.
U ovoj zgradi, sramota je bila valuta.

Gledao sam u ekran i pokušavao da napišem rečenicu o nečemu sasvim drugom, ali svaka misao završavala je tamo — u tom stanu, u tom zvuku koji ne prestaje.
Svaka cev, svaka pukotina disala je njihovim ritmom.
Pomislio sam:
Zidovi u ovoj zgradi imaju puls.

Sat kasnije, video sam Filipa kako se vraća.
Nosio je kese s hlebom, mlekom, toalet papirom, sve uredno spakovano.
Znao sam da ništa od toga neće izmeniti ono što se već desilo, ali on to nije znao.
I gledao sam ga kako ulazi, kako koristi isti ključ, kako veruje da još ima dom.

Te noći nisam mogao da spavam.
Izašao sam napolje da zapalim cigaru.
Dvorište je bilo prazno, sem mesečine koja se spuštala po fasadi.
Zrak je bio vlažan, a miris zgrade isti kao uvek — cement, metal i nešto ljudsko ispod toga, što ne znaš da li je znoj ili tajna.

Tada sam je video.
Milena Petrović.
U ogrtaču, bez metle.
Držala je fasciklu pod mišku i pažljivo otključavala ormarić kod sandučića.
Nije pravila buku.
Nije psovala.
Samo je radila to precizno, gotovo nežno.
Svaki pokret iste težine, kao neko ko zna redosled koraka napamet.

Sakrio sam se iza drveta, polako, bez daha.
Nisam znao zašto — možda zato što sam znao da ne bi trebalo da budem svedok.
Milena je vadila koverte iz fascikle, ubacivala ih jednu po jednu u sandučiće.
Svaki put tiho šapne:
„Red mora da se zna.“
Pa sledeća koverta.
„Red mora da se zna.“
Ruke su joj drhtale, ali ne od straha — od rituala.

Kad je završila, zatvorila je ormarić i prešla dlanom preko metalne brave, kao da joj se zahvaljuje.
Tad se nešto pomerilo — možda ja, možda grančica pod nogom.
Okrenula se naglo, pogledala u mom pravcu.
Zadrhtao sam, ukočio se, postao senka među granama.
Nisam disao.
Milena je zurila nekoliko sekundi, oči joj sužene, a onda lagano okrenula glavu, osvrnula se oko sebe i tiho, kao duh, ušla u svoj stan.
Vrata su se zatvorila bez zvuka.

Zgrada je ponovo utihnula.
Ali ja nisam.
U glavi mi je odzvanjalo ono njeno:
„Red mora da se zna.“
Kao da ga je rekla meni.

Kasnije sam zapisao u notes:
„U nekim zgradama, i poštanski sandučići imaju alibi.“

Milena je već bila nestala iza vrata, ali nisam odmah otišao.
Stajao sam još nekoliko trenutaka u senci, sve dok se oči nisu navikle na tamu.
Tek tada sam primetio — ormarić sa sandučićima ostao je poluotvoren.
Prišao sam.
Vrata su škripala kao da se opiru svakom pokretu.

Svi sandučići bili su otključani.
Pola razvaljeno, pola samo nakrivljeno, neki bez imena, neki s poderanim nalepnicama.
Osim jednog.
Anjin.
Novi, sjajan lanac i mali katanac svetlucali su pod mesečinom.
Na njemu nova nalepnica — njeno ime ispisano uredno, precizno, kao potpis koji se ne briše lako.

I baš kad sam se nagnuo da pogledam bolje, začuo sam glas iza sebe:
„Ooo… stigli računi!“

Okrenuo sam se — baba Ljuba, u spavaćici, s mačkom koja joj visi kao šal preko ramena.
Pogledala me ispod oka, pa u ormarić.
„A gledala sam… nije bilo poštara. Nema poštara. Ja lepo kažem da taj poštar ne postoji.“

Zastala je, izvukla svoje račune, klimnula glavom kao da je potvrdila sopstvenu misao, i odvukla se nazad uz stepenice.
Papuče su joj šuškale po pločicama, a ja sam ostao sam — između ormarića punih pisama i tišine koja ih čuva.

Nedelja popodne.
Sunce stoji tačno iznad krova, zgrada miriše na prašinu i zatvoren vazduh.
Oni što su spavali, znoje se. Oni što su budni, psuju.
A svi, bez izuzetka, imaju u rukama — račune.

Sastanak stanara zakazan „hitno“, u hodniku prizemlja.
Ne zna se ko ga je zakazao, ali zna se ko ga vodi — naravno, Milena Petrović.
U ogrtaču, s fasciklom i novim listom papira u ruci, kao komandant u kućnim papučama.

„Svi da čuju! Računi su došli, i ovo je sramota! Voda — osam hiljada! Struja — dvanaest! Ko se ovde tušira po tri sata dnevno?!“

Žika domar stoji uz zid, ruke na pojasu, ćuti.
Ima izraz čoveka koji zna sve odgovore, ali zna i da ih niko neće prihvatiti.

„To je nemoguće,“ reče Miroslav Blagojević, pognute glave, ali s onom snagom čoveka koji više ne može da ćuti.
„Ovoliko ne trošim ni kod punice!“
„Ti sve meriš po punici!“ prosikta Danica. „Da si manje sedeo u kafani, znao bi gde ti ide struja!“
„Bolje da pijem nego da slušam vas dve!“ odbrusio je, pa shvatio da je rekao „vas dve“, jer je Milica Radonjić već stajala pored Danice.

„Nema smisla tako govoriti,“ reče Milica, stežući krst koji joj visi oko vrata.
„Ovo su znaci! Gospod kazni gde je greh. A u ovoj zgradi — ima ga!“
„Aman, ženo,“ promrmlja Žika. „Nema Boga u brojilu.“
„Nema Boga u brojilu, ali ima đavola u cevima!“ doda baba Ljuba, držeći mačku kao bebu.
„Opet ti s duhovima,“ uzdahnu Milena. „Duh ne troši kilovate, baba!“

„A ko onda troši?“ viknu Nenad Pavlović, vojnik, sav u znoju, pogled lud kao da gleda nevidljivo.
„Neko se nakačio na naš sistem! Kažem vam, neko živi u zidovima! Troši struju, troši vodu, i sluša nas!“
Nastade muk.
Onda smeh.
Vesna Ilić se naslonila na ogradu i rekla:
„Nenade, bre, ako neko i živi u zidovima, bar plaća manje kirije od nas.“

Profesor Radonjić, vidno pijan, pojavio se u tom trenutku sa stepeništa, u pidžami i s čašom vina.
„Ko plaća?“ pitao je razvučeno. „Plaća onaj ko može. Ja sam naučio da plaćam ćutanjem.“
„Branko!“ viknu Milica. „Uđi unutra, sram te bilo!“
„Sram je luksuz, draga,“ promrmlja on. „I nema ga na računu.“

Žena ga je pokušala povući, ali on se izmakao, s onim pijanim osmehom čoveka koji misli da govori istinu prvi put u životu.
„Zgrada kao svaka druga,“ rekao je. „Samo što u ovoj, gospodo, zidovi imaju uši. A neke od tih ušiju i pričaju.“
Onda je klimnuo Marku i otišao nazad uz stepenice, ostavljajući za sobom mrlju vina po pločicama.

„Eto!“ viknula je Milena. „Vidite u kakvom društvu živimo!“
„Vidimo,“ reče Vesna. „Vidimo vas svaki dan.“

Marko je sve to posmatrao sa strane.
Anja je stajala uz zid, naslonjena, s onim poluosmehom koji skriva više nego što otkriva.
Gledala je ljude kako se glože, kako se rečenice pretvaraju u oružje.
U jednom trenutku susrela je Markov pogled i tiho rekla:
„Znaš šta je zanimljivo? Svako od njih ima nešto da sakrije. Samo čekaju da neko prvi progovori.“
„A ti?“ pitao je.
„Ja? Ja samo slušam.“

U tom trenutku, vrata stana broj 5 tresnula su se.
Jelena Delić izletela je u uniformi, bleda, ruku stegnutih u pesnice.
„Kako da platim dvanaest hiljada?! Kad moj muž ne radi već mesecima!“
„Zato što je narkoman!“ viknula je Milena.
Jelena zadrhta, spusti pogled, i samo reče:
„Bolje narkoman nego licemer.“
Zatim se okrenu i ode niz hodnik.

Neko iz gomile tiho reče:
„Nema Gorana danas.“
I tada su svi zaćutali, pogledali ka stepeništu koje vodi ka podrumu.
Niko ništa ne reče.

Sastanak se pretvarao u pijacu bez robe.
Svi govore, niko ne sluša.
U vazduhu miris kafe, nervoze i starog maltera.

Nikola Jović, programer, stajao je na ivici stepeništa, bled, neobrijan, s telefonom u ruci.
„Ljudi, ne mora to da znači da vas neko krade,“ rekao je, pokušavajući da bude razuman.
„Moguće da sistem greši, da brojila nisu sinhronizovana. Mogu da proverim ako—“
„Ti da proveriš?“ prekinula ga je Milena. „Ti koji si sve umrežio u ovoj zgradi! Ti si prvi osumnjičeni!“
„Ja?“
„Ti, ti! Od kad si postavio te svoje kablove i ruterčine, sve je otišlo dođavola!“
„Ženo, to nema veze s brojilima!“ odgovorio je Nikola, ali ga je već prekričio Miroslav Blagojević:
„Ja ne znam šta on tamo plete, ali meni je voda sto litara više mesečno!“

„Jer pereš ruke kad se vratiš iz kafane,“ dobaci Vesna.
Smeh.
Danica je odmah podigla glas:
„Nećeš mi muža da vređaš, Vesna!“

„A što da ne, kad i tebi gori bojler po ceo dan?“

Marko se naslonio na ogradu, beležeći u glavi ritam njihove buke.
Svi su govorili kao da se takmiče za pravo da budu u pravu.
Čak je i Irena progovorila — tiho, ali otrovno.

„Znači, sad svi plaćamo za tuđe grehe?“
Advokat Petar se okrenuo ka njoj.
„Ne plaćamo grehe, plaćamo račune. Grehe naplaćuju drugi.“
„A vi znate sve o naplati, zar ne?“ rekla je Milica, pogledom koji bi presekao staklo.
Filip je stajao pored svoje žene, s pogledom u pod, kao dete koje zna da je ispalo iz igre.
„Irena, pusti,“ rekao je tiho.
„Ne, neću da pustim!“ viknula je Irena. „Dosta je! Sve vreme ćutimo, plaćamo, i gledamo kako nas ovi iznad deru!“
„I ovi ispod!“ dodao je Nenad, vojnik, već iznerviran.  „Svi pričate o struji, a niko ne vidi da se neko šunja po noći! Ja čujem hodanje, čujem šum, čujem—“
„Ti čuješ Boga,“ dobacila je Milica.
„Ne Boga, gospođo Radonjić. Neko ko ne bi trebalo da bude tu.“
„A možda neko ko jeste, ali mu nije mesto među vama,“ promrmljao je profesor sa stepeništa, ponovo se pojavio, sad bez čaše, ali s onim pijanom mirnoćom.
„Možda neko ko vidi više nego što bi trebalo.“
„Uđi unutra, Branko!“ viknula je Milica. „Sramotiš me pred svetom!“
„Svet se sam sramoti, mila,“ rekao je, i nestao opet u hodnik, uz zid kao senka.

Milena je udarila fasciklom o stočić koji je Žika doneo da svi mogu da „imaju pregled“.
„Nema reda!“ vikala je. „Nema sistema! Nema poštara! Nema Boga! Samo troškovi i lenštine!“
„A Sava?“ pitala je Vesna.
Svi su na trenutak zaćutali.
„Ko?“ upitala je Milena, zbunjeno.
„Sava Bošković. Fotograf. Stan četrnaest. Jel ga iko video skoro?“
„Ja nisam,“ reče Danica.
„Ni ja,“ dodao Miroslav.
„On ni ne izlazi,“ rekao je Nikola. „Vidim mu svetlo ponekad, ali vrata uvek zaključana.“
„Možda je umro,“ rekla je baba Ljuba ozbiljno. „Ako neko oseti smrad truleži, znaćemo da je on.“
„Baba, prestani da prizivaš!“ uzviknu Milena.
„Ja ništa ne prizivam,“ rekla je baba i stisnula mačku. „Samo kažem — čovek nije normalan. Slikao me jednom noću s prozora!“
Smeh, ali ne onaj iskreni. Nervozni. Onaj što skriva nelagodu.
„Jao deco, ja ne znam šta vi pričate, ali meni stig’o račun, a nisam ni puštala toplu vodu!“

„Baba, pusti ti tvoje nage fotografije, vidiš li da pričamo ozbiljno,“ rekla joj je Milena.
„Pa i ja pričam ozbiljno! Jel tako Cicika?!“ odbrusi mazeći mačku i obraćajući se njoj.

Vesna je pogledala mačku u njenom naručju i podigla obrvu. „Baba… to nije tvoja mačka.“
„Kako nije?!“
„Jer ova ima jaja, baba, i potpuno je narandzasta.“

Tišina.
Baba pogleda dole, pa slegne ramenima.
„Pa šta, možda se promenila. Sve se menja u ovoj zgradi.“
Smeh se opet prolomio. 

Petar Jovanović uzdahnuo je, pogledao Marka i rekao:
„Evo, ti si novinar. Jel se zna kod vas u redakciji, jesu svima ovakvi računi, a?“
Marko je slegao ramenima.
„Ja samo pišem, ne čitam brojila.“
„E, vidiš,“ reče Miroslav. „Zato nam i jeste ovako. Svi pišu, niko ne računa.“
„A svi kradu,“ dodade Milena.
„Osim vas,“ ubacila se Vesna. „Vi samo nadgledate.“

Žika je u tom trenutku samo pokupio fasciklu sa stola i rekao tiho, više za sebe nego za njih:
„Ne znam šta je gore — buka ili tišina posle nje.“
I otišao.
Vrata od kotlarnice zalupila su se kao tačka.

Hodnik je ostao pun topline, znoja, i osećaja da nešto ne valja.
Svi su se razišli mrmljajući.
Niko nije primetio da su brojila na zidu i dalje svetlela — mirno, ujednačeno, kao da računaju disanje zgrade.

Zgrada se smirila tek predveče.
Hodnici su mirisali na prokuvalu nervozu, a iza zatvorenih vrata čulo se kako ljudi govore sami sa sobom.
Taj dan bio je kao bolest — svi su je imali, samo još niko nije znao ime.

Sedeo sam kraj prozora, beležio nasumične rečenice.
„Zidovi pamte duže od ljudi.“
„Tišina nije isto što i mir.“
Pa sam se nasmejao — zvučalo je kao pokušaj pametnog čoveka da objasni ludilo.

Onda — kucanje.
Tri puta, polako.
Znao sam odmah.

Anja je stajala na vratima u tamnoplavom džemperu i farmericama, onako jednostavna da bi izgledala prosečno — da joj oči nisu imale tu hladnu radoznalost, onu od koje se ne zna da li će te poljubiti ili raskrinkati.
„Jesi preživeo sastanak?“ pitala je.
„Ako misliš fizički — da. Mentalno, nisam siguran.“
„Ja sam uživala.“
„Uživala?“
„Naravno. Toliko karaktera na jednom mestu. Svi pričaju, svi glume, niko ne zna kome veruje. To je sociološki eksperiment, Marko. Živi materijal.“
„Za šta?“
„Za nas,“ rekla je i ušla kao da stan poznaje bolje od mene.

Na stolu joj je bio otvoren laptop.
„Imam problem sa mrežom,“ rekla je.
„Opet?“
„Opet.“
Sela je na kauč, prekrstila noge, pogledala me.
„Znaš, nije stvar u računarima. Nego u ljudima. Svi misle da mogu da se sakriju iza nečeg — brave, lozinke, zida. Ali kad znaš gde da pogledaš… sve je otvoreno.“

Prilazio sam joj polako.
„A ti znaš gde da pogledaš?“
„Uvek.“
Ustala je, stala tik ispred mene.
Zrno prašine svetlelo je između nas, kao da i ono čeka odgovor.
„Nisam ti se zahvalila za onaj put,“ rekla je tiho.
„Za šta?“
„Za to što brineš. Što se praviš da ne vidiš kad gledam.“
Zbunjeno sam se nasmejao.
„Znači vidiš sve?“
„Ne sve. Samo ono što mi pustiš.“
„A šta ako pustim previše?“
„Onda ti ostaje samo da pišeš o tome.“

Pogled joj se zadržao sekundu duže.
Poljubila me bez reči.
Nije to bio poljubac iz filma. Bio je stvaran, neuredan, pun daha i neizgovorenih stvari.
Kad se odmakla, rekla je:
„Znaš, moja haljina ti je ostala dužna.“
Nasmejala se, i to nije bio osmeh flerta — bio je to osmeh žene koja zna da ima prednost.

Otišla je.
Vrata su se zatvorila kao da su udarila po mislima. A ja nisam pošao za njom, iako mi se čini me je zvala. I znam da sam trebao. Ali nisam.
U stanu je ostao njen miris i moja glupost.

Te noći nisam mogao da zaspim.
Sve je imalo neki novi ritam — koraci, voda, čak i disanje zgrade.
Kao da je svaki zid zapamtio nešto što ne bi trebalo.
Ponekad mi se činilo da čujem šapat iz cevi, ali kad bih prislonio uvo, bila je to samo tišina.
Ona koja sluša nazad.

Onda — tresak.
Glasan, metalan, s trećeg sprata.
Ustao sam, obuo papuče, otvorio vrata.
U hodniku — Nenad Pavlović, vojnik. Golog torza, znojav, udara šakom u cev.
„Opet!“ vikao je. „Čuješ? Disanje! Kao da neko diše unutra!“
„Nenade, pola tri je,“ rekao sam. „Cevi šušte, to je normalno.“
„Ne šušte! Dišu!“
Pogledao me, oči crvene, prsti krvavi.
„Nisam lud. Oni znaju da ja znam.“
„Ko?“
„Oni dole.“
Okrenuo se i odgegao niz stepenice, mrmljajući.
„Dole… sve dolazi odozdo…“

Vrata su se redom otvarala.
Gazdarica Milena izvirila s maramom na glavi.
„Šta je sad ovo, ratna drama?“
„Vaš vojnik ima noćne more,“ rekao sam.
„Onda nek se prijavi na lečenje, ne u moj hodnik!“
„Ženo,“ dobacila je baba Ljuba s trećeg, „bolje on da lupa po cevima, nego što cevi dišu same!“
Milena je zakolutala očima i zalupila vrata.

Vratio sam se u stan, seo kraj prozora.
Spolja, dvorište je bilo prazno.
Samo jedno svetlo na trećem spratu, iza zavesa — Anjin prozor.
I taman kad sam hteo da sklonim pogled, bljesak.
Kratak, hladan.
Fotoaparat.

Skočio sam, provirio — nikog.
Samo senka između stabala.
Na trenutak sam pomislio da sam paranoičan kao Nenad.
Ali onda sam video da se prozor na četrnaestom zatvorio.
Zavesa se pomerila.

Nisam planirao da ostanem kod kuće.
Ali tog jutra, kad sam se probudio, sve je imalo neku tešku, masnu tišinu.
Zgrada je disala kao da joj svaki zid ima upalu.
Znaš one dane kad osećaš da se nešto kuva, a ne znaš gde?
Takav je bio.

Šef me je zvao dva puta, nisam se javio.
Poslao sam poruku: “Ne dolazim danas. Groznica.”
Lagao sam, naravno.
Jedina groznica koju sam imao bila je u glavi.

Oko deset sam otvorio prozor.
Napolju miris tamjana — praznik, liturgija u crkvi niz ulicu.
Znao sam da će Milica Radonjić biti tamo, s onim svojim plaštem od vere i osmehom za grešnike.
Zgrada je, makar nakratko, disala lakše.

Seo sam s notesom u krilu, ali rečenice nisu dolazile.
Umesto toga — zvuk.
Nizak, prigušen, ali jasan.
Stenjanje.
Iz pravca Radonjićevih, jer njihov prozor je tačno ispod mog

Prvo sam se nasmejao.
Rekao sebi — verovatno TV.
Onda — još jedan zvuk.
Oštar, isprekidan, kao da neko pokušava da ne diše preglasno.
Pogledao sam na sat: 10:43.
Profesorova žena — u crkvi.
Profesor — kod kuće.
Opet uzdasi, stenjanje… ritmično pljeskanje… svi ti zvuci su mi davali odgovor na to šta se dole dogadja. Nisam mogao da verujem. 

Otišao sam u hodnik i kucao na Anjina vrata. Ništa. Kucao sam opet… ništa. Možda spava.

“Otišla je ima bezmalo sat vremena.” presekao me je glas Vesne Ilić. 

“Dobro jutro Vesna. Hvala. Hteo sam da je pitam dal joj je još potreban moj produžni kabel.” lagao sam.

“Naravno.” Stajala je u svilenom bade mantilu boje lešnika i sa šoljom kafe u ruci. Odmerila me je bez prikrivanja.  “Da li ste možda za kafu komšija?”

Pogledao sam je kratko, više da se saberem nego da odgovorim.
„Ne hvala,“ izgovorio sam, „već sam popio.“
„Šteta,“ rekla je, naslanjajući se na dovratak. „Retko ko odbije jutarnju kafu kad mu je nude.“
Nasmešila se, onako kako se ljudi nasmeše kad znaju da te mogu zbuniti.

Nisam imao snage za tu vrstu igre. Samo sam klimnuo i krenuo niz hodnik, ali sam zastao kad sam čuo vrata kako se otvaraju.
„Komšija,“ dodala je Vesna, „ako vam bude trebala istina — nikad nije u šoljici, uvek je na dnu.“
„Zvuči kao nešto što biste vi trebali da znate,“ rekao sam i nastavio dalje.
„Znam više nego što mislite,“ promrmljala je, taman dovoljno glasno da čujem.

Kad sam stigao do stepeništa, čuo sam ih opet — zvuke, uzdahe, tupi ritam kreveta o zid.
Nisam hteo da verujem, nisam hteo da proverim.
Ali kad jednom počneš da sumnjaš, više ne možeš da se praviš da ne čuješ.

Vratio sam se u svoj stan, zatvorio vrata i naslonio čelo na hladan zid.
Iza zida, neko se smejao.
Ne znam ko.
Ne znam da li su to bile stvarne reči, ili samo moj razum koji počinje da puca.

Srce je tuklo kao da me neko lupa iznutra.
Otvorio sam vrata, korak u hodnik.
Kolena su drhtala dok sam silazio sprat niže. Prišao sam vratima porodice Radonjić. Sve je bilo tiho.
Sve je izgledalo normalno.
Toliko normalno da je to bilo sumnjivo.
U tom trenutku,  otvorila su se vrata od Nikolinog stana.

I kroz njih se pojavila Anja.

Držala je laptop pod rukom, kosa skupljena, onaj smireni izraz kao da se upravo vratila sa sastanka, ne iz kreveta.
Nikola, u boksericama, naslonjen na štok, lenj, samouveren.
„Rešićemo večeras,“ rekao je, dok joj je dodavao USB.
„Znam,“ odgovorila je.
Nasmejali su se, ali ne onim osmehom koji deli poverenje — već onim koji skriva istinu.

U trenutku kad me je ugledala, stala je.
Iznenađenje, kratko kao trzaj.
„Ti nisi na poslu?“
„Nisam,“ rekao sam, previše brzo. „Neki članak propao, pa sam ostao da sredim stare beleške.“
„Aha,“ rekla je.
Zastala, pogledala me ravno.
„Pa, onda bi mogao da me vodiš na ručak.“
„Ručak?“
„Da, ručak, Marko. Ljudi to rade. Jedno popodne bez priča o poslu, bez zgrade, bez paranoje.“
„Mislim da ti paranoja ide uz ovu adresu.“
„Zato i hoću napolje.“
Pogled joj je bio blag, ali ne onaj koji moli — onaj koji komanduje.

„Daj mi pet minuta da se spremim,“ rekao sam.
Miris njenog parfema me presekao.
Taj isti koji sam sinoć osetio dok je izlazila iz mog stana.
Ali sad je imao drugi ton.
Ton tuđeg jastuka.

Gledao sam kako se penje stepenicama.
Nikola je i dalje stajao u dovratku, gledao je za njom, a onda i mene.
„Novinari su znatiželjni ljudi,“ rekao je tiho.
„Zavisi šta gledaju,“ odgovorio sam.
„Pa da,“ rekao je. „I koga.“
Zalupio je vrata.

Nisam znao da li da je mrzim, da je branim, ili da sebe izbacim iz te zgrade.
Ali nisam uradio ništa.
Samo sam čekao da siđe.

Kad se vratila, bila je u plavoj haljini i crnim naočarima.
„Šta gledaš?“ pitala je.
„Zgradu,“ rekao sam.
„Nemoj previše. Počeće i ona tebe.“

Nasmejala se i prošla pored mene.
I tada sam znao — ne vodi ona mene na ručak.
Vodi me na ispovest u kojoj ću jedini verovati u njenu nevinost.

Nismo birali restoran.
Samo smo skrenuli u prvi koji nije izgledao kao kafana, ni kao previše skup.
Dva stola, plastični stolnjaci, zvuk frižidera u pozadini.
Konobar koji već treći put gleda kroz staklo da vidi hoćemo li još nešto.

Sedela je naspram mene, laktovima oslonjena na sto, i vrtela slamčicu u čaši s limunadom.
Sunce se lomilo po njenom licu kroz zastore, pa je izgledala kao da menja izraze svakih par sekundi — osmeh, zamišljenost, sumnju.
Možda sam i ja menjao iste.

„Znaš,“ rekla je, „nekad pomislim da bih mogla živeti bilo gde, samo da nije u toj zgradi.“
„Zvučiš kao da ti je tesno.“
„Jeste.“
Pogledala me.
„Ali ne od zidova. Od ljudi.“
„To je problem svake zgrade.“
„A ti?“
„Ja sam samo prolaznik.“
„Nisi. Ti gledaš previše da bi bio prolaznik.“

Nasmejao sam se, jer nisam znao šta drugo da uradim.
Hrana se hladi, a između nas visi rečenica koja čeka da bude iskorišćena.

„Reci mi,“ rekla je posle nekoliko sekundi, „da li pišeš o meni?“
„Zašto misliš da pišem?“
„Zato što sve pamtiš. I kad ćutiš, pamtiš.“
„Pamćenje je samo navika.“
„Ne,“ rekla je. „To je način da ne poludiš.“

Konobar je došao, ostavio račun, i nestao kao svedok koji ne želi da svedoči.
Pružila je ruku, uzela papir i samo ga zgužvala, ne gledajući cifru.
„Ja častim.“
„Zbog čega?“
„Zbog toga što si jedini u toj zgradi koji me gleda a ne procenjuje.“

Tada sam prvi put pomislio da možda ne laže.
Da možda stvarno vidi nešto u meni što ja nisam znao da nudim.

I baš tada — zvuk.
Telefon.
Zazvonio je oštro, preglasno za taj tihi lokal.
Pogledala je ekran i u trenutku joj se promenilo lice.
Onaj osmeh — nestao.
Oči su joj postale fokusirane, hladne, kao kad nešto prepoznaješ, ali ne želiš da pokažeš da znaš.

„Izvini,“ rekla je, već ustajući.
„Treba da se javim.“
„Poslovno?“
„Ne baš.“
Otišla je do vrata, spustila glas.
Čuo sam samo delove — „da, imam“, „noćas“, „ne, niko nije video“.
Kad se vratila, pokušala je da se nasmeje, ali joj je osmeh visio kao polomljeni ukras.

„Izvini,“ rekla je. „Malo komplikacija. Ništa važno.“
„Ne moraš da mi objašnjavaš.“
„Znam,“ tiho je dodala. „Zato i mogu da ti verujem.“

Ćutali smo.
Samo je ventilator negde u uglu gunđao svoje.

Ustala je, uzela torbicu s stolice.
„Moram da idem,“ rekla je.
„Već?“
„Zovi to intuicijom. Danas je dan kad sve može da pođe naopako ako ostanem još pet minuta.“
Nasmejala se, onako kako to rade ljudi koji već znaju da odlaze.

„Večeras?“ pitao sam.
„Večeras,“ potvrdila je, gledajući me pravo u oči.
„Večeras ćemo biti obični ljudi. Samo to.“

Okrenula se prema vratima, zastala na trenutak, i dodala:
„I nemoj da pišeš o meni. Bar ne još.“

Sunce ju je obasjalo dok je izlazila, u tom savršenom trenutku kad dan preraste u popodne.
Slamčica u njenoj čaši još se okretala od promaje.
Ostao sam da sedim i gledam kroz staklo, dok su joj koraci nestajali niz ulicu.

Telefon joj je i dalje svetleo u ruci, a na licu onaj izraz koji sam znao da ću prekasno pokušati da protumačim.

Te noći sam, po prvi put posle dugo vremena, stvarno zaspao.
Ne duboko, ne mirno — ali zaspao.
Umor je preoteo sve drugo.
Misli su još pokušavale da me zadrže budnim, da se uhvate za njen glas, za pogled kroz ono staklo kafane, ali telo je odustalo pre mene.

Probudila me buka.
Ne sat, ne koraci, nego — glasovi.
Mnoštvo glasova.
Zidovi su opet disali ljudima.

„Šta je sad ovo?!“
„Pogledajte! Pogledajte, neko je poludeo!“
„Isuse Bože…“

Otvorio sam oči, neko je lupao na vrata stana do mog.
Ustao sam, bacio pogled na sat — 6:47.
Zora, a već zgrada bruji.

Izašao sam u hodnik, polusvestan, sa onim osećajem da se opet ponavlja isti dan.
Ljudi su se gurali oko oglasne table.
Gazdarica Milena u papučama, Danica i Milica u raspravi koja je već ključa, Vesna s cigaretom u ruci i onim poluosmehom koji kaže da zna više nego što bi smela.

Na zidu — slike.
Crno-bele fotografije, zakačene magnetima i selotejpom, lepljene u haotičnom redu, kao kolaž tuđih tajni.
Neke sam odmah prepoznao: hodnici, vrata, komadi stanova — nečiji prozor, nečiji sto, nečiji krevet.
Sve iznutra.
Sve iz naše zgrade.

Na jednoj — Vesna Ilić, na prozoru, u tankom negližeu, tanka zavesa deli svetlost od kože.
Toliko tanka da više skriva iz pristojnosti nego iz stida.
Ljudi su gledali, pa okretali glave.
Milena je histerično vikala:
„Sramota! U mojoj zgradi ovakve slike! Ovo je blud! Ovo je bolest!“

Vesna je povukla dim cigarete i, ne trepnuvši, rekla:
„Pa šta? Bar se vidi da sam živa.“
Milena joj je odmah odbrusila:
„Ti ćuti! Ti si praktično gola!“
„Pa bar imam šta da pokažem,“ rekla je Vesna i otpuhala dim ravno u njenom pravcu.

Na sledećoj — Irena na terasi.
Cigareta, poluprovidna bluza, muška senka uz nju.
Senka koja nije njen muž.
Samo nekoliko trenutaka i slika je nestala — Irena ju je zgrabila, zgužvala i sakrila u torbu.
Niko nije rekao ništa.
Filipa nije bilo.
Niko se nije usudio ni da je pogleda.

Treća slika — profesor Radonjić.
Boca konjaka, lice umorno, pogled staklen, ruke na stolu.
Milica, njegova žena, istrgla je sliku iz tuđih ruku, pocepala je na komade i počela da se krsti.
„Greh! Ovo su đavolja posla! Ovo mora da se spali!“
„Ili da se urami,“ rekla je Vesna, „dobra kompozicija.“

Milena je vrtela fasciklu i vikala:
„Ko ovo pravi?! Ko ovo donosi u moju kuću?!“
„Pa taj tvoj Sava, ko bi drugi!“ viknu neko iz gomile.
„Onaj fotograf gore, što nikad ne izlazi!“
„Znao sam ja da nije čist!“
„Idemo gore!“
„Neka Žika otključa!“
„Žiko! Daj ključ!“

Domar je izašao iz kotlarnice, sav mokar od znoja.
„Ne otvaram ja tuđe stanove,“ rekao je mirno.
„To nije po propisu.“
„Ma kakvom propisu, bre, čovek nas snima dok spavamo!“
„Nemaš ti pravo da štitiš manijaka!“
„Zovi policiju!“
„Zovi Boga!“

Gomila se penjala, stepenik po stepenik, kao bujica.
Koračali su gore, do trećeg sprata.
Žika iza njih, gunđa, ali ide — da vidi dokle će ludilo.
Lupali su po vratima stana broj 14.
„Otvori, Savoooo!“
„Znaš li ti, bre, s kim se igraš!“
„Dosta si slikao komšije!“

Žika je pokušavao da ih smiri:
„Reko’ sam, neću da otvaram! Nije po moralu!“
„Moral?!“ viknu Vesna. „Sad si se setio morala?“

U tom trenutku, svi su zaćutali.
Koraci s donjeg sprata, teški, neravnomerni.
Goran Delić — narkoman.
Majica zgužvana, pogled staklen, bez noža, ali sa nečim mnogo gorim — besom koji ne zna gde će.
Prišao je Mileni, istrgao joj jednu od slika iz ruke.
Pogledao.
Na slici — on, kako na uglu kupuje nešto od tipa u kapuljači.
Papirić, kesica.
Sve jasno.

Pogledao je, bacio fotografiju na pod, i samo rekao:
„Sad ćemo da vidimo tog fotografa.“

Podigao nogu i udario vrata.
Brava je pukla, vrata se otvorila uz jeziv trzaj drveta.
Unutra — prazan stan.
Miris vlage i hemikalija.
Na stolu — fotoaparat, čaša s ustajalom vodom, nekoliko flašica razvijača, i komad filma okačen da se suši.
Ali nema Save.
Nema torbe, nema odeće, nema čoveka.

Goran je preturao po fiokama, prevrtao sve po sobi.
Ništa.
„Nema ga,“ rekao je, „nema ga nigde, otiš’o mater mu jebem!“
Izašao je i zalupio vratima svom snagom.

Tišina.
Svi su samo gledali u razvaljena vrata, kao da iza njih zjapi sam pakao.
Milica šapuće molitvu, Danica se prekrsti, Vesna gasi cigaretu na pragu.
Samo Žika stoji, gleda u bravu, ljut kao nikad.
„Eto vam sad!“ rekao je. „Sad ja moram ovo da popravljam! Dok je gazda Milutin bio živ, nije ovakvih stanara bilo.“
Okrenuo se, s ključevima koji zveče kao lanac, i otišao niz stepenice.