5. poglavlje

Poglavlje Peto

Neokajani gresi

“Goran Delić je u podrumu. Čovek ima dosije, budite oprezni.”

Zvuk te rečenice još je visio u hodniku kad se čuo prvi udarac.
Vrata podruma zalupila su, negde dole nešto je tresnulo o metal.
Policajci su se pogledali.

„Petroviću, vodi dvojicu sa sobom,“ rekla je Lara.
„Ako je dole — ne silazite sami.“

Ali on je već bio na pola stepeništa.
Miris iz podruma udario ih je pre nego što su stigli do vrata — težak, sladunjav, hemijski.
Nešto između lekova i truleži.

„Deliću!“ viknuo je jedan od policajaca. „Gorane, predaj se!“
Ništa. Samo tišina i šum vode u cevima.

„Ako ima nož, nećemo rizikovati,“ promrmljao je drugi.
Lara je sišla sama nekoliko stepenika, oprezno.
„Gorane?“

Kad su otvorili vrata, svetlo iz hodnika osvetlilo je prizor:
Metalne kutije od kafe, staklene flašice, plastične kesice s prahom, prazne kutije lekova na recept.
Na sred poda — Goran Delić, zavaljen naslonjen o veš mašinu, glave zabačene unazad.
Oči širom otvorene.
U jednoj ruci igla, u drugoj poluprazna bočica.

„Gotov je,“ rekao je forenzičar tiho.
„Srčani zastoj od predoziranja. Heroinska kombinacija, možda i metadon.“
„I lekovi?“
„Svi na recept. Neki čak bolnički.“
„Odakle mu?“

Lara je već imala odgovor u glavi.
Okrenula se.
„Gde mu je žena?“

Vrata stana broj pet bila su otključana.
Nije bilo odgovora kad su pokucali.
Unutra — polumrak.
Na podu, razbacane kutije sa lekovima, prazne čaše i termos iz kojeg se razlila kafa.
Na pločicama — Jelena Delić, u uniformi, bleda kao zid.
Oko nje prosuti blisteri.
Pluća su joj radila sporo, teško, kao da svaka misao mora da udahne kroz bol.

Lara se sagnula.
„Živa je! Hitnu odmah!“

Forenzičari su utrčali, stavili joj masku, nosila se tresla pod rukama.
Kad su je iznosili kroz hodnik, svi su ćutali — osim Milice Radonjić koja je šaputala molitvu, i Milene koja je držala krst.
Marko i Nikola su stajali pored vrata, nemi.

„Zgrada se raspada,“ rekao je Nikola.
„Ne,“ odgovorila je Lara. „Zgrada tek počinje da govori.“

Detektivka Lara Novak ostala je u zgradi do zore.
Uviđaj kod Anje Savković trajao je satima — forenzika, fotografije, uzorci, zapisnici.
Kad su završili s telom, spustili su se u podrum.
Tamo — Delić, mrtav od predoziranja.
Sat kasnije, njegova žena Jelena pronađena u stanu, jedva živa, na podu kraj prosutih lekova.

Zvanično: tragičan niz nesrećnih okolnosti.
Nezvanično: nešto što više nije moglo da se zove slučaj.

Zora se provlačila kroz razbijeno staklo na ulazu, pravila prljavo plave odsjaje po pločicama.
Milena je već brisala hodnik, kao da sve to može da se opere.
Lara je posmatrala forenzičare kako zatvaraju kutije, a na licu joj se prvi put te noći video umor.

„Kakva noć,“ rekao je Petrović, „Dvoje mrtvih, jedna u komi. Dva slučaja za jednu zgradu.“
„Devojka u crvenoj haljini je jedini slučaj Petroviću. Ovaj drugi je bio tempirana bomba koja je bila spremna da ode. A žena, griža savesti zbog kradje lekova, pa je odlučila da prekrati svoju muku.“
Lara je zatvorila blok.

Oko šest ujutru, kad su kola hitne i policije konačno napustila ulicu, ostali su samo tišina i miris dezinfekcije.
Marko i Nikola su sedeli na klupi ispred ulaza, gledali kako patrola gasi rotaciju i odlazi.
U zgradi — ništa.
Ni koraka, ni šapata, ni života.
Samo zgrada koja diše sama za sebe.

Nismo razgovarali.
Samo smo klimnuli jedno drugom i otišli svako u svoj stan.

Nisam znao da li sam spavao ili samo ležao i čekao da svane.
U glavi mi je zujalo, slike su se mešale — Anjine oči, flaša vina, krv, svetlo lampe, Delićevo telo u podrumu.
Sve se vrtelo kao pokvareni projektor.

U snu sam čuo korake u hodniku.
Teške, spore, kao da neko vuče nešto po pločicama.
Kad sam se trznuo, shvatio sam da nije san — samo cev iznad kreveta, ona koja uvek stenje kad neko pusti vodu.
Ali tog dana, niko nije puštao vodu.

Ustao sam, pogledao kroz prozor.
Sunce visoko.
Sat pokazuje skoro tri popodne.

Pokucao je Nikola.
„Spavaš?“
„Pokušavam.“
„Ne ide?“
„Ne ide.“
Ušao je, seo na ivicu stola.
Izgledao je kao da nije oka sklopio.
„Zvao sam Laru.“
„I?“
„Rekla da se ne mešamo.“
„Doslovno tako?“
„Da. Rekla: ‘Ja se ne mešam u novine i programiranje. Vi se ne mešajte u istragu. Kad bude rešeno, bićete obavešteni.’“
„Znači — otkačila nas.“
„Totalno.“

Tišina se zadržala između nas.
Negde u zgradi zalupila su se vrata.
Zvučalo je kao da je neko pokušao da ih zatvori što tiše, ali da metal to nije dozvolio.

„Ne sviđa mi se ovo,“ rekao je Nikola.
„Meni se ništa više ne sviđa.“
„Zgrada je previše mirna.“
„Zgrada je mrtva.“
„Ili čeka.“

Sedeli smo kod mene, svako sa svojom šoljom, dim se uvijao iznad pepeljare kao magla koja ne zna kad da ode.
Napolju su se čuli automobili, običan dan, ali u zgradi — muk.
Nikola je premeštao šolju po stolu, kao da vaga da li da mi nešto kaže.

„Čime ste se vas dvoje zapravo bavili?“ pitao sam napokon.
„Ti i Anja, mislim.“
Pogledao me, slegnuo ramenima. „Ništa posebno. Sredio sam joj mrežu, ruter, kamere.“
„Kamere?“
„Da…“ zastao je, pogledao me, pa se pljusnuo dlanom po čelu. „Nikola, idiote!“
„Šta?“
„Tražila je te male, bežične, Wi-Fi kamere. Postavio sam joj jednu u stanu i još po jednu na svaki sprat, u hodnik.“
„Zbog čega?“
„Rekla mi je da se plaši. Da ima osećaj da neko krade poštu, da joj neko ulazi u stan kad nije tu.“
„Misliš da je Žika?“
„Ko zna. U ovoj zgradi svi imaju ključ od nečijeg života.“

Zastao sam na trenutak.
„Možemo li pristupiti tim kamerama?“
„Kako misliš?“
„Preko mreže, Wi-Fi-a, cloud, šta god?“
„Ma jok, Marko. Nema to veze s cloudom. Ja sam joj kupio tri eksterna hard diska — snimala je lokalno. Rekla mi je da ih čuva u kutiji od cipela, u ormariću za cipele. Mislila je da tamo niko nikad neće tražiti.“
„Znači sve je tu?“
„Ako ih niko nije našao. Koji sam ja idiot.“

Zavalio se u stolicu, pokrio lice rukama.
„Hajde da pogledamo,“ rekao sam.
„Moralo je snimiti ubicu.“
„Sigurno. Ali kako da uđemo u stan?“
„Žika ima ključ.“
„Ti si lud.“

Sedeli smo još minut, možda dva, bez reči.
Čuo se samo stari sat s police — kuc-kuc, kuc-kuc — kao odbrojavanje pre gluposti.

Onda sam ustao, prišao ormanu, obuo patike.
„Idemo.“
„Kud?“
„Po istinu.“
„Ili po sranje.“
„I jedno i drugo obično dolaze u paketu.“

Nikola je uzdahnuo, uzeo jaknu i pošao za mnom.
Zgrada je bila tiha kao da nas sluša.
U hodniku je miris vlage bio gušći nego ikad.

Silazili smo niz stepenice. Hodnik je bio hladan i mirisao na vlagu i ulje. Ispod vrata radionice čuo se onaj Žikin radio što je uvek škripao kao stara ploča. Pokucao sam, pa gurnuo vrata.
Unutra — uobičajeni haos: alat razbacan, ključevi poređani na ekserima po zidu, limene kutije, miris metala i maziva.
Žika je stajao pognut nad radnim stolom, u masnoj kecelji, ruke mu crne do lakata, pogled podignut taman toliko da pokaže da nije oduševljen što nas vidi.

„Žika?“
„Ajde, Marko… šta sad?“ — odgovorio je onim svojim glasom koji uvek zvuči kao pola pitanje, pola optužba.
Nikola odmah preuzima stvar.
„Treba nam ključ od sedam. Moramo da uđemo u Anjin stan.“
„Zašto?“ — pita, i već vidim kako mu obrve beže jedna ka drugoj.
„Možda možemo da otkrijemo ko ju je ubio,“ rekao sam.
„Kako to mislite?“
„Na njenom laptopu bi mogli biti tragovi. Policija nas je otkačila, rekli su da se to nas ne tiče. Ali možda su prevideli nešto.“

Žika nas je gledao nekoliko sekundi, bez reči.
Zatim je uzdahnuo, obrisao ruke o kecelju i prišao zidu s ključevima.
„Dobro… ali samo da znate — ovo ne sme da se radi. Ja ne dam ključeve svakom kome padne na pamet. Al’ ako stvarno može pomoći, ajde.“

Pratio sam ga pogledom dok je prstom prelazio po redovima metalnih brojeva.
„Jedan, dva, tri, četiri…“ mrmljao je.
„Pet, šest…“
Zastao je.
Ruka mu se ukočila u vazduhu.
„Sedam.“
Prazno mesto.
Okrenuo se prema nama.
„Nema ga.“
„Kako misliš — nema ga?“ pitao sam.
„Pa lepo. Nema. Bio je juče kad sam policiji davao ključeve. Mora da su ga zaboravili da vrate.“
„Ili ga je neko uzeo,“ rekao je Nikola tiho.

Žika ga pogleda ispod oka, onako umorno, kao čovek koji zna koliko lako svaka reč u ovoj zgradi postaje optužba.
„Znam ja da svi ovde misle da ja imam duplikate, da ulazim kad niko ne gleda. Ali ja red držim, ne remetim ga.“
„Verujem ti,“ rekao sam.
„Nije stvar u tome da li verujete. Nego da ovde više niko nikom ne veruje,“ promrmljao je.
Onda je spustio pogled na prazan ekser.
„Ako je neko uzeo taj ključ,“ dodao je, „znao je tačno koji treba.“

Nikola i ja smo se pogledali.
„Hvala, Žika,“ rekao sam.
„Nemate na čemu,“ odvratio je. „Samo pazite šta tražite. Kad čovek previše kopa, zgrada počne da mu vraća.“

Izašli smo u hodnik. Vrata radionice zatvorila su se tiho, ali zvuk ključeva što su zveckali na zidu ostao je da odzvanja još dugo.

„Pa dobro,“ kažem ja Nikoli šapatom, „ako ga stvarno nema — mi ćemo da uđemo na drugi način. Ne možemo čekati.“
Nikola klimne. U njegovom pogledu više nema dileme; sada je rešnost.

Dok hodamo nazad kroz hodnik, oboje osećamo kako se glasine rađaju u tišini: ako ključ fali, svako postaje osumnjičen — a u maloj zgradi to znači da svako može biti ubica, ili saučesnik, ili samo čovek s panikom.

Sedeli smo kod mene. Laptop na stolu, otvoren tutorijal: “Kako obiti bravu u 5 lakih koraka.”
Nikola je zapisivao neke glupe napomene u notes, dok sam ja gledao kroz prozor. Sunce se već gasilo iza zgrade preko puta. Sve je mirisalo na leto i nervozu.

„Ne verujem da će ovo da radi,“ rekao sam.
„Ni ja,“ odvratio je Nikola. „Ali gore je što nemamo ništa bolje.“

Ustali smo istovremeno. Žica iz Žikine radionice, tanka i krhka; šrafciger iz mog fiokara. Improvizacija je bila sve što smo imali.
„Samo tiho,“ šapnem.
Nikola se nasmejao. „Šta misliš, da će neko pomisliti da obijamo policijski uviđaj?“

Brava je bila hladna pod prstima.
Gurali smo žicu unutra, slušali svaki klik.
Škrip.
Ništa.
Još jednom.
Klik.
Zatim — drugi klik, tiši, kao dah.

„Čuješ li?“
„Čujem.“
Nikola stisne kvaku, više iz besa nego iz nade — i vrata se otvore.

Samo tako.
Bez otpora, bez ključa, bez škripanja.
Traka POLICIJA – STOP naborana, kao da ju je neko već jednom podizao.

Pogledali smo se.
Niko nije rekao ni reč.
Samo smo ušli.

U stanu — miris vina i prašine, crvena fleka od krvi na podu, otvorena sveska na stolu, jedan tanjir u sudoperi, nedopijena šolja kafe.
Sve netaknuto, kao da vreme nije imalo dozvolu da ovde prolazi.

Nikola je prišao ormaru, ja zadrhtao kraj stola.
I tada — koraci.
Na hodniku.

Milena.
Prepoznatljivo škripanje njenih papuča i to iritantno mrmljanje o redu i pošti.
Srce mi je skočilo u grlo.

Vrata od stana preko puta — advokatovog — otvorila su se.
Petar Jovanović.
U košulji, bez kravate, onako ispeglan i sabran kao i uvek.
Njegov pogled sreo je moj.
U deliću sekunde znao sam da zna.
I da bi mogao da nas proda samo jednim glasnim: „Šta radite tu?“

Ali nije.
Samo je blago podigao obrve, kao da kaže ostanite gde ste.
Izašao je na hodnik taman kad se Milena pojavila na vrhu stepenica.

„Gospođo Petrović!“ rekao je glasno, teatralno gotovo.
„Dobro da sam vas video! Poštanski sandučići dole — opet neko menja redosled! Moramo to da proverimo, odmah!“
Milena je zastala, metla u ruci, već spremna za borbu.
„Ko? Ko je dirao? Ja sam sinoć sve lepo poređala!“
„Zato i kažem! Hajde dole, da pogledamo zajedno. Da se napiše zapisnik. Vi ste najpouzdaniji svedok.“

Milena se raširila u licu, polaskana.
„Naravno! Znala sam da ćete vi to razumeti!“
„Naravno, Milena. Red mora da se zna.“
„Tako je!“

I njih dvoje su se spustili niz stepenice, glasovi su im se gubili u ehu.

Mi smo ostali u polumraku.
Samo šum frižidera i udaljeno cvrčanje iz spoljašnjeg sveta.

„Spasio nas je,“ prošaptao je Nikola.
„Ili samo kupio vreme,“ odgovorio sam.

Nikola klimnu, pa ode do ormarića za cipele. Ruke su mu se tresle dok je vadio staru kutiju od patika.
„Evo je,“ rekao je.
Unutra — tri eksterno povezana hard diska, kečevi kablova i USB stikovi s nalepnicama.

Držao ih je kao da su relikvije.
Ja sam gledao u njih kao u dokaz postojanja istine.

„Ako su snimci na njima,“ šapnuo je, „onda postoji šansa da je snimila ubicu.“
„A ako nisu?“
„Onda… neko je znao gde da gleda.“

Iz hodnika je stigao zvuk zatvaranja vrata.
Petar se vraćao.
Zgrada je na trenutak opet bila mirna, ali ne i tiha.
U tom miru — sve je disalo.
Zidovi, parket, mi.

Zatvorio sam vrata iza sebe, i rekao:
„Idemo kod mene. Da vidimo šta ima na tim diskovima.“

Nikola je spojio eksterni hard.

Zujanje diska u tišini bilo je glasnije od bilo kakvog zvuka.

Na ekranu gomila kompjuterskih foldera, svaka fascikla nosi ime i broj stana.

Zgrada, uredno popisana u gigabajtima.

Osećao sam kao da sedimo u nekoj digitalnoj mrtvačnici.

“Auh..” izusti Nikola, “da puštam?”
“Puštaj redom” Odgovorio sam dok me je podilazila jeza.

Stan br.1
Živorad “Žika” Kovačević
Folder je potpuno prazan.

Stan br.2

Milena Petrović.

Kamera je bila pozicionirana tačno iznad sandučića i mogla je da vidi njena vrata.
Na snimku se jasno vidi kako ona ima ključeve od svakog sandučeta, otvara, vadi račune, sve ih brzo baca u kofu i nosi u stan.
Drugi snimak je iz njenog stana. Jasno pokazuje da je otvarala svaki koverat, i pažljivo brisala i prepravljala cifre nekim hemikalijama i štamparskim slovima. 

“Znači stvarno baba mulja s računima čoveče.” Prenerazio se Marko, a bogami i ja. Gledali smo jedan u drugog, pa ponovo u ekran. 

Na poslednjem snimku se vidi kako u gluvo doba noći, oko 4 ujutro, pažljivo vraća sve račune u sandučiće. 

Nikola je blago oklevao kada je trebao da klinke folder “Stan br 3” medjutim kada ga je otvorio, folder je bio potpuno prazan, kao Žikin. 

Stan br 4

Marija Blagojević

Kamera u njenoj sobi. Ona sa slušalicama, u nekom negližeu. Podešava pažljivo web kameru ispred svog računara. Počinje da pleše. Počinje da skida delove odeće… 

Nikola je naglo prekinuo snimak vidno uznemiren. “Au brate… pa jel ona uopšte punoletna?!”
“Jeste. Jedva punoletna, ali jeste.” odgovorio sam iako i sam potrešen vidjenim. To me je navelo da se setim one situacije izmedju nje i oca na klupi. Da li otac zna? Te reči njegove sada imaju smisla. Ispričao sam to sve Nikoli.

“A Danica je konzervativna svetica. Kako bi ona podnela da ovo sazna?”
“A baba Milena ih je ubijala sa računima. Tročlana porodica, komunalije triput veće nego tebi i meni.  jadna je jedino to mogla da uradi da pomogne svoje, i da plati faks.” 

“Tačno..čekaj puštam dalje.”

Stan br. 5 
Jelena i Goran Delić

Kamera u stanu. Jelena dolazi sa posla, još uvek u uniformi, otvara torbu i vadi dve tri pločice lekova.

 “Samo to?!” 

“Nisam mogla više, koleginica je tu bila i …”

Usledio je šamar pre kraja rečenice. Toliko jak da se stropoštala preko stola na pod kuhinje. 

Goran je pokupio one pločice lekova i izašao zalupivši vrata.

Sledeći snimak ga jasno pokazuje u podrumu, kako sortira, skriva metalne kutije od keksa i začina i stavlja ih u bubanj od stare veš mašine. 

“A zato su ga tamo predoziranog našli. Tamo mu je štek bio.” reče Nikola. 

“Jadna Jelena. Šta je sve trpela iz straha. Nadam se da će se oporaviti, sada kad se konačno oslobodila bede.” 

Stan br. 6

Branko i Milica Radonjić

Snimci kako profesor pije, i kako Milica se moli. Ali redje Bogu, mnogo više flaši viskija. 

“Au kakvo licemerje. Koliko puta ga ja napadala što pije,a vidi nju.” 

“Nikola, što više gledamo…sve više me plaši šta ćemo naći u sledeća dva foldera.” 

Stan br. 7

Prazan folder

Stan br. 8.

Prazan folder

“Ne znam dal mi je laknulo, ili sam zabrinut.” progovorio sam tiho.
“Zabrinut za šta?”
“Da li nas kamera sada gleda?” 

“Auh čoveče. Dobro pitanje. Ako kamera i dalje radi, ko nas gleda i gde se to snima? Zar nije njen laptop falio iz stana?”

“Jeste. Ti si podešavao taj laptop i taj sistem za kamere. Da li može da se pristupi sistemu tom, samo preko laptopa?” 

“Da. Bukvalno otvoriš aplikaciju klikom miša na ekranu.” dobih odgovor od Nikole koji me je užasnuo. 

“Kako možemo pronaći skrivene kamera iz naših stanova?”
“Postoji način, ali ne mogu to večeras.”
“Ništa, ostaje da se nadamo da niko nije video da smo se domogli ovih hardova. Jer ako je Anja ubijena zbog nečeg što je na njima? Onda smo i mi mete ako nas neko sada gleda.” 

“Baš si me utešio.” 

Stan br.9
Petar Jovanović. 

PDF fajlovi raznih malverzacija, nameštenih tužbi, branjenih kriminalaca. 

“A on nas je zaštitio i dao nam vreme. Zašto?” Nije mi bilo jasno.
“To je jako dobro pitanje.” odgovori Nikola.

Stan br. 10

Vesna Ilić

Pdf fajlovi izmenjenih auto polisa u enormnim ciframa.

Snimak kako menja polise u svom stanu uz cigaru i čašu vina.

Stan br. 11

Prazan folder

Stan br. 12
Fotografije baba Ljube Ristić i na svakoj druga mačka.  Snimci iz njenog stana kako telefonira i javlja se na oglase o nestalim kućnim ljubimcima, pronalazaču nagrada. 

“Znači baba nije luda kao što se predstavlja. Ona krade mačke i onda ih vraća i uzima pare”. Nikola reče. 

“U ovoj zgradi, svaki stanar neku tajnu krije.”

Stan br. 13

Filip i Irena Janković

Snimci kako Filip odlazi, a advokat Petar Jovanović ulazi.
Potom vrlo detaljni i eksplicitni snimci Irenine nevere. Mnogo snimaka. 

“I ovo sam znao.” rekoh tiho.

“Znao si?!” upita me Nikola. 

“Da. Jednog kasnog popodneva sam video Filipa kako ide s cegerima u radnju, a čuo stenjanje i uzdahe i Petrov glas iz njihove sobe. A isto tako sumnjam da Filip sve to zna.” 

“Kako zna?” 

“Video sam ga kako krišom puši u podrumu i… plače…”

“Plače?!” 

“Da, plače. Jeca. I nešto sebi u bradu govori.” 

“Ako je znao da ga žena vara, zašto ništa nije rekao?”
“Ko zna koji su njegovi razlozi. Iluzija bračnog života, ljubav koju gaji prema njoj, sramota koju može da pretrpi od prijatelja i rodbine… Razni su razlozi za tako nešto.” 

Stan br. 14

Sava Bošković

Snimak iz njegovog stana kako stoji iznad stola punog fotografija i onaniše. 

Nikola je zgadjeno isključio snimak. “Da li su to one fotografije koje su osvanule u hodniku?” 

“Deluje da jesu…”

“Misliš da je Anja…”
“Gotovo sam siguran sada u to. Nakon što smo ovo sve videli. A taj dan smo bili na ručku, ona i ja.”

“Sećam se, ispred mog stana ste se sreli nakon što je kod mene bila.” 

“Da. Pred kraj ručka, neko ju je pozvao, i naprasno se promenila. Nisam uspeo detaljno da čujem razgovor, ali odjurila je i tu noć su osvanule fotografije u hodniku. Stajao sam s njom tog jutra i vidno je uživala u predstavi.”

“Zvuči na nju da uživa u drami po našim hodnicima.” 

“Zvuči da. Ali posle ovoga…”

“A šta je ovo?” reče Nikola iznenada otvarajući poslednji folder. Folder pod nazivom 14B. Folder je bio prazan. Samo tekstualni dokument koji je imao jedno ime. Milutin Karaklajić.

“Možda greška. Ja ne znam nikog u našoj zgradi pod tim imenom.” 

“Ni ja.”

“Hej, sećaš se da je dole na sandučićima bilo nešto markerom naškrabano 14B. Pa je baba Milena dole to ribala i gundjala nešto tipa glupi klinci,neslana šala i tome slično.” 

“Ne baš, iskreno. Slabo sam obraćao pažnju.”
“Ja se sećam, to je bilo tu negde baš kad će Anja useliti, ili kada se uselila. Možda je po sandučićima pravila spisak ovih foldera, pa je tako unela i 14B?”

“Moguće. Nego Marko, šta mi da radimo sa ovim što smo otkrili?! Da zovemo onu pandurku?”
“Možemo probati. Ali ako je Anja imala ove snimke. Šta je ona sa njima radila? Ako je ucenjivala nekog od njih, onda vrlo lako neko od njih može biti ubica. Što znači da smo upravo došli do liste osumnjičenih.” 

“Au Marko, sad kapiram zašto si novinar. Meni ovo nije prošlo kroz glavu. Ja ne razmišljam na taj način. Ali potpuno si u pravu. Neko od njih lako može biti ubica. Tim pre, mislim da je ovo što radimo vrlo opasno. I da treba da zovemo policiju.” 

“U pravu si. Kasno je. Hajde da se razidjemo. A sutra ću ja telefonirati Laru i sve joj objasniti i predati joj ovo.”

“Važi. Iskreno, nisam spavao 2 dana. Umor me polako savladava. Mislim da ću samo da se onesvestim.” 

Razišli smo se tiho, osmotrili smo hodnik levo desno i samo klimnuli glavama razmenivši pogled. Tiho se spustio niz stepenice i gotovo beščujno ušunjao u svoj stan. Ja sam ostao da gledam hodnik. Pokušavao sam da vidim gde je ta kamerica. Ah kamere! Zaboravih mu reći da pronadje taj uredjaj za otkrivanje kamera. Ne želim da budem na nečijem ekranu. Da i ja popunim nečiji folder. 

Te noći nisam spavao.
Telo je tražilo san, ali mozak nije znao kako da stane.
U praznoj sobi, jedini zvuk bio je onaj tihi “klik” hard diska koji se još vrtio, kao da i sam pokušava da sažvaće ono što je video.

Pitao sam se — ako sve ovo predam Lari, šta ću zapravo dobiti?
Pravdu?
Ili ću samo postati sledeći folder sa imenom i brojem stana?

Ona deluje kao da hoće da pomogne, ali sistem ne voli istinu.
Sistem voli uredne papire, ne prljave istine.
A ovi hardovi nisu dokazi — oni su krvavi albumi greha.

Ugasio sam ekran, ali monitor je još neko vreme svetleo.
Kao da ne želi da zaboravi.

Sutradan sam zvao Laru.
Tri puta.
Nije se javljala.
Kada se konačno javila, glas joj je bio leden.

“Marko, ne mogu sad da se time bavim. Pošalji mi mejlom, pa ćemo videti.”
“Lara, ovo nije običan slučaj. Ako vidiš snimke—”
“Znaš ti da su snimci nezakoniti, jel da?”
Zastao sam. “Znači… nećeš ni da pogledaš?”
“Marko, nemoj da komplikuješ. Predaj to i ne petljaj se. Imaš previše mašte za novinara.”
Klik.

Gledao sam u telefon kao idiot.
Kao da me upravo odsekla od nečega većeg od nas oboje.
Nikoli sam napisao poruku:

“Zvao sam Laru. Predao joj sve.
Rekla da će javiti kad bude imala nešto konkretno.
PS.pronadji mi spravu za otkrivanje kamera.”

Lagao sam. Nisam znao ni zašto. Možda da ga zaštitim. Možda da sebe ubedim da sam i dalje deo nečeg racionalnog.

Ali nisam predao ništa.
Hardovi su i dalje bili ispod mog kreveta.

Narednih dana nisam mnogo izlazio iz stana.
Gledao sam kroz špijunku, slušao korake, šuštanje kesa po hodniku.
Zgrada je živela svojim čudnim, turobnim ritmom.

Primetio sam da se Danica i Milica više ne svađaju.
Naprotiv — viđao sam ih zajedno, tiho kako prolaze hodnikom, sa maramama na glavi, noseći sveće.
Uveče bi im se svetla gasila u isto vreme.
Ponekad bih čuo tiho pevanje — molitvu.
Dve žene koje su se do juče mrzele, sad kao sestre.
Samo… previše tiho. Previše uredno.

Zgrada je postala mirna.
A mir je uvek loš znak.

Proveli smo tih nekoliko dana u zatišju.
Ali nije to bilo mirno zatišje, nego ono pre oluje.
Kada se i tišina čuje.
Kada stari zidovi krckaju, a stepenište škripi kao da pamti korake onih koji više ne žive tu.

Nisam izlazio. Na posao nisam išao. Uzeo sam dane za godišnji odmor.
Nisam imao kome da verujem, pa sam posmatrao.
Špijunka je postala moj ekran, moj prozor u tuđe živote.

Prvo sam video Irenu.
Došla je kod Petra Jovanovića — našeg “uvaženog” advokata.
Kucala dugo.
Vrata su se otvorila samo toliko da se pojavi njegova senka.
“Idi, Irena. Završeno je.”
Zalupio je i ostavio je da stoji u hodniku.
Nije zaplakala. Samo je spustila pogled i otišla.
Tišina iza njenih koraka bila je jezivija od bilo kakve svađe.

Potom baba Ljuba Ristić.
Opet nova mačka.
Treća otkako je Anja umrla.
Nosila ju je u rukama, pomazila po glavi i promrmljala nešto kao:
“Sad si ti moja mala sreća.”
Zastala ispred mog stana i pogledala pravo u špijunku.
Zadrhtao sam.
Kao da me je uhvatila kako virim.
A onda se samo nasmešila i produžila dalje, šušteći kesom s mačjom hranom.

I onda sam video nešto što me sledilo:
Sava. Sava Bošković.
Prolazio je hodnikom.
Kao duh koji se zaboravio vratiti u svoje telo.
Mislio sam da ga više neću videti, pogotovo posle svega što je bilo.
Ali tu je bio, živ, bled,dosta mršaviji nego pre, s foto-aparatom o ramenu.
Prošao je bez reči, bez pogleda. Samo je hodao, a svaki njegov korak odzvanjao je kao da meri dužinu sopstvene krivice.

Jednog popodneva čuo sam Milenu Petrović i Vesnu Ilić kod poštanskih sandučića.
Šaputale su brzo, nervozno, kao da razmenjuju nešto opasno.
Nisam razumeo reči — samo ton.
I upravo kad sam pokušao da priđem bliže, pojavio se Žika.
Kao iz zemlje da je iznikao.
Nosio je onu svoju šerpu s alatom, ali nisam video da je išta radio.
Samo je stajao.
Gledao mene, pa njih.
A Milena i Vesna su se u istom trenutku razišle — svaka na svoju stranu, kao da se nisu ni poznavale.
Tajac.
Osećao sam se kao uljez u nekom tuđem snu.

Mariju Blagojević nisam video danima.
Niti čuo muziku iz njenog stana.
Ni njen otac Miroslav više nije izlazio na balkon.
Samo senke koje se pomeraju iza zavesa kad padne noć.

A onda — Filip Janković.
Stajao je u hodniku, ispred Petrovih vrata.
Nepomičan.
U ruci je držao nešto — metalno, ali nisam mogao da razaznam šta.
Možda nož.
Možda samo ključ.
Stajao je dugo, pa spustio ruku i otišao.
Bez reči.

I na kraju — Profesor Radonjić.
Njegov ritual je postao svakodnevnica.
Svako popodne, negde oko šest, izlazio bi sa flašom viskija, popeo se do Anjinog stana, i stajao.
Nije kucao.
Nije govorio.
Samo je gledao u ta vrata, kao da se nada da će se otvoriti.
Otpio bi gutljaj, ostao još malo, pa se vratio.
Sledećeg dana — isto.
Kao neka molitva bez Boga.

Ponekad bih ga posmatrao kroz špijunku i pitao se — da li je njih dvoje nešto povezivalo?
Ili ga proganja krivica?
Možda obećanje koje nije održao.
Nisam znao.
Ali nešto u njegovom pogledu govorilo je da zna više nego što bi smeo.

Zgrada je postala previše tiha.
Previše uredna.
Kao da se svi trude da ne dišu glasno.
I što sam duže posmatrao, sve više sam bio siguran —
ovo nije mir.
Ovo je tišina pred kraj.

Te noći nisam mogao da se pomerim.
Nisam ni spavao, ni bio budan — nešto između.
Zgrada je imala svoj ritam, a ja sam ga osećao u grudima.
Kao da je disala.
Dugo, teško, isprekidano.

Negde u zidovima čulo se pucketanje, pa tišina.
Zatim opet.
Tap.
Tap.
Zvuk koji ne znaš da li dolazi iznad, ispod ili iz tebe.

Seo sam na ivicu kreveta i zurio u pod.
Nisam hteo da pogledam ka vratima, a upravo su me ona najviše zanimala.
Nisam čuo otključavanje, ali sam znao — nešto se pomerilo.
Ne zvuk. Prisustvo.
Nečije disanje s druge strane zida.

rišao sam.
Polako.
Svaki korak škripao je kao izdaja.
Naslonio sam uvo na vrata i ostao bez daha.
Ništa.
Zatim — najtiši mogući ton, kao klizanje stolice po parketu.
Anjin stan.
Prazan.
Zaključan od dana kad su je našli.

Znao sam raspored nameštaja napamet.
To nije bio sto, nije bila stolica.
Bio je to korak.
Polagan, oprezan.
Kao da neko ne želi da ga čujem.

Pomislio sam da odem po Nikolu, ali onda bi znao.
A ako zna — onda je i on u opasnosti.

Ostao sam da stojim, slušam zid i pokušavam da ne dišem.
Kroz ventilaciju se čuo dah.
Nečiji. Muški.
I glas, dubok, nejasan, ali poznat.
Rekao je samo jedno:
„Red mora da postoji.“

Zaledio sam se.
Srce mi je kucalo toliko jako da sam mislio da će me odati.
Stajao sam tako dugo da su mi stopala utrnula, a dah mi se pretvorio u paru.

Kad sam napokon skupio hrabrost da pogledam kroz špijunku — hodnik je bio prazan.

Jeza mi se spustila niz kičmu. Izgleda da ove besane noći me polako sustižu. Postajem nalik Nenadu Pavloviću. Počinjem da čujem “onog što živi u zidu”.