6. poglavlje

Poglavlje Šesto

Pogledaj dom svoj,
Andjele

Zora.
Sedeo sam na ivici kreveta, još uvek napola budan, kad sam čuo vrata kako se otvaraju.
Pogledao sam kroz špijunku.

Vesna Ilić.
Crveni mantil, torbica, cigareta u ustima.
Tetura se dok pokušava da zaključa vrata. Cigareta joj ispada iz usta na pod. I dalje pokušava da zaključa vrata ali ne može da pogodi ključaonicu.
Na pola puta odustaje, mahne rukom i krene niz hodnik.
Koraci joj zveče po mermeru kao da se svađa sa stepenicama.

Zaustavila se tačno naspram Anjinih vrata.
Nasmejala se sama sebi, izvukla cigaretu i zapalila je.
Plamen upaljača obasjao joj lice — rumeno, znojavo, pijano.
Zatim je nestala iz mog vidokruga.

Sledeće što sam čuo bio je tup udarac.
Ne krik.
Ne pad — udarac.
Telo koje udara o mermer, pa još jednom.
Zatim — tišina.

Otvorio sam vrata i pojurio dole. Stigao sam do Nikolinog stana.
Sa mesta gde sam stajao video sam kako Vesna leži na dnu stepeništa. Tu naspram sandučića. 
Glava joj je bila u neprirodnom položaju, kao da pokušava da vidi nešto iza sebe.
Cigara joj je još tinjala pored ruke.
Krv se širila u tankom krugu ispod kose.

Baba Milena je izašla prva.
Vrisnula.
Onaj vrisak što ne traži pomoć nego potvrdu da je sve stvarno.
Posle nje — vrata su se otvarala redom.
Ljudi su izlazili u pidžamama, tiho, s onim pogledom koji meri udaljenost između tragedije i sopstvenih vrata.

Nisam mogao da verujem da se to stvarno dogodilo.
Nisam čuo da se okliznula, nisam čuo ni jecaj.
Samo udarac.
Prebrzo. Previše čisto.

Policija je stigla brzo.
Lara — ista ona hladna, profesionalna.
Pogledala telo, pa nas, pa stepenice.
“Pijana ko letva, štikle i stari mermer. Klizavo. Nema šta.”
Rekla je to bez trunke sumnje, kao da svaka žena u ovoj zgradi jednom mora da padne.

Stajao sam sa strane i gledao u stepenice.
Fali itison.
Uvek su bile presvučene onim prljavocrvenim trakama, da se niko ne oklizne.
Sad je druga stepenica od vrha bila gola — samo izlizan kamen.
Čist.
Previše čist.

Nisam rekao ništa.
Lara me pogledala preko ramena kao da govori „Nemoj da se mešaš u moj posao, Marko.“
„A očigledno ga ne radiš dobro“, pomislio sam, ali nisam izgovorio.

Pogledao sam ka domaru.
Žika.
Stajao je kraj vrata kotlarnice, ruke u džepovima.
Naš pogled se sreo.
Nije rekao ništa.
Samo je slegnuo ramenima i krenuo prema radionici.

„Žiko… zašto fali itison?“ pitao sam ga dok je otvarao vrata svoje radionice.
„Pocepo se, Lukiću,“ rekao je mirno, bez okretanja. „Treba da zamenim. Al’ nisam očekivao da će se u šest, sedam ujutro neko niz stepenice spuštati trešten pijan… možda sam trebao staviti znak opreza.“
Nasmejao se kratko, kao da se šali.
Ali nije to bio smeh — više onaj tik kad znaš nešto što ne bi smeo.

Nikola je sve prespavao kao klada.
Kad se probudio, bilo je skoro tri popodne.
Kosa razbarušena, oči poluzatvorene, duks naopačke.
Otvorio je vrata i protegao se kao da se budi u vikendici, a ne u zgradi u kojoj je žena upravo slomila vrat.

„Šta je ovo?“
„Šta — šta je ovo?“ ponovio je kad je video sveće i tragove krede po stepenicama.

Stajao sam naslonjen na zid, umoran, bez reči.
„Vesna je pala,“ rekao sam napokon.
„Pala?“
„Niz stepenice. Mrtva.“
Video sam kako mu lice menja boju.
„Kako pala? Kad?“
„Jutros. Oko šest.“

Zastao je, zbunjen, kao da pokušava da pomeri vreme u glavi.
„Ja ništa nisam čuo.“
„Znam.“
„Ali… nemoguće. Ako se tu okliznula, bukvalno ispred mog stana, morao sam nešto da čujem.“
„Izgleda da nisi.“

Ćutali smo neko vreme.
On je i dalje gledao niz stepenice, kao da pokušava da rekonstruše pad koji nije video.
Na podu su još stajali ostaci voska od sveća, zgužvana traka policijskog kordona, i miris alkohola pomešan sa duvanskim dimom koji se još osećao u vazduhu.

„A ti si video?“
„Jesam.“
„I?“
„Izgledalo je… čudno.“
„Čudno kako?“
„Ne znam. Previše brzo. Previše tiho.“

Nikola se naslonio na ogradu stepeništa, zamišljen.
„Kažu da je bila pijana?“
„Tako su rekli.“
„Pa valjda se okliznula, šta drugo.“
„Valjda,“ odgovorio sam, iako mi je mozak radio na sve strane.

Znao sam tačno gde je pala.
Na drugoj stepenici od vrha.
Na onoj gde je faliо itison.
Znao sam da je pre tri dana bio tu — video sam ga.
Dodirnuo ga stopalom.

Sad ga nema.

„Znaš,“ rekao sam tiho, „uvek su ovde bile te trake. Da se neko ne oklizne.“
„Možda su je skinuli zbog čišćenja?“
„Žika kaže da se pocepao.“

Slegnuo je ramenima, otišao do kuhinje i pustio vodu, kao da pokušava da spere sve to iz ušiju.
„Čudan osećaj, da se nešto tako desi na par metara od mene, a da ne čujem ništa,“ promrmljao je.
„Čudan, da.“

Ostao sam u hodniku još koji minut, gledao niz stepenice.
Nikola mi je klimnuo glavom i zatvorio vrata. Zgrada je opet bila tiha.
Ali to više nije bila tišina od pre oluje.
Ova je bila posle —
teža, gušća, kao da čeka da proguta i sledećeg.

Prošlo je nekoliko dana otkako je Vesna pala.
Zgrada se primirila, ali to nije bio mir — to je bila pauza.
Miris hlora i varikine još se vukao stepeništem, kao da neko svakog jutra otvara svež krug dezinfekcije.

Nikola se konačno pojavio s nečim u rukama.
Mali, metalni uređaj sa crvenom diodom na vrhu.
„Našao sam“, rekao je. „Stigao juče. Polovan, ali radi. Detektor kamera i RF signala.“

Sedeo sam za stolom i gledao ga kako ga pali.

Postavio ga je na sto, uključio, i zvečanje niskog tona ispunilo stan.
Zelena lampica treperila je dok je skenirao prostor.
Zeleno svetlo, tiho zujanje.

„Skeniraće sve kanale od 1,2 do 5,8 gigaherca. Ako neka kamera emituje signal, pokazaće.“

Zvučao je kao da objašnjava vreme, ne kao da traži oči koje vire iz zidova.

„I?“ pitao sam.
„Tvoj stan je čist.“
„Siguran si?“
„Sto posto. Nema ni jedne aktivne kamere, ni traga signala. Čak ni bežični ruter ne smeta.“

Prošao je hodnikom, a ja sam pratio diodu.
U mom stanu — tišina.
Kod njega — isto.

Ali čim smo izašli u zajednički hodnik, uređaj se oglasio kratkim, tankim pištanjem.
„Tu nešto ima,“ rekao je.
„Gde?“
„Negde između tebe i nje.“
Pogledali smo ka Anjinim vratima.
„Ili… iza zida.“

Zastali smo.
Dioda je bljeskala u kratkim intervalima, kao da diše.
Zid hladan, goli malter pod slojem farbe.
Nikola je tiho rekao:
„To ne može biti njena kamera. Ovo je dublje. Neki kabl ili uređaj koji nije u sistemu.“

Nije više treperilo.
Samo jedan tihi šum, pa kraj.

„Verovatno ostatak signala,“ promrmljao je.
„Možda.“
„Ali čudan…“ dodao je, više za sebe.

Zahvalio sam mu se na trudu i razišli smo se, svaki u svoj stan. Svako u svoju samoću. I dalje ne mogu da prestanem da razmišljam o njoj. Taj osmeh, pogled, poljubac…
Uradiću sve da nadjem njenog ubicu. Ali kako. Doduše lista osumnjičenih se skratila kada je Vesna pala. Ostali su mi Sava, Ljuba, Milena, Irena. Morao bih saznati da li ih je Anja ucenjivala ili je samo imala te snimke. Da li je neko za te snimke znao? Ako jeste, šta je uradio povodom toga. Ako ih je ucenjivala, onda je neko od njih mogao biti ubica.

Hardovi su bili u kutiji od cipela, ispod kreveta.
Kutija koja je počela da zuji u mojoj glavi kao da ima puls.
Nisam je više otvarao.
Nisam morao. Znao sam napamet šta je unutra — i čega više nema.

Sedeo sam na ivici kreveta i slušao kako zgrada diše.
Svaki dan ista tišina.
Ista sterilnost.
Sve oribano, oprano, dezinfikovano.
Svaki trag krvi prefarban, svaka fleka zamenjena novim slojem boje.
Miris hlora bio je postao zvuk — oštar, prodoran, kao da ubija sećanja.

Nikolu nisam viđao često.
Prođe pored mog stana, javi se, nekad i ne.
Možda je i bolje tako.
Manje ljudi, manje istine.

Uveče sam sedeo bez svetla.
Ponekad bih zatekao svoj odraz u staklu prozora i trgnuo se — kao da me neko snima.
Ali nisam znao odakle dolazi taj osećaj.
Znao sam samo da nije iz mene.

U glavi sam vrtio imena.
Milena. Irena. Ljuba. Sava.
Oni su još uvek tu.
I svi se prave da ništa ne znaju.
Da Anja nije postojala, da Vesna nije pala.

A zgrada — zgrada je ćutala.
Ćutanje joj je pristajalo bolje od reči.
Kao da je neko konačno sredio red.
Ali svaki put kad bih pogledao novi itison, znao sam da to nije red.
To je upozorenje.
Sitno, banalno upozorenje da ovde život vredi onoliko koliko i komad gume pod nogom.

Tada sam odlučio — ne da istražujem, nego da posmatram.
Samo da gledam.
Jer kad gledaš dovoljno dugo, zidovi počnu da govore.

Jutro sam dočekao ipak nekim snom. Otišao sam do pekare po hleb i jutarnje novine. Znam, zastarelo, ali i dalje sam voleo osećaj hartije pod prstima.

Kad sam se vratio do zgrade, zatekla su me svetla, već poznata. Rotacija s policijskog auta. 

Vest se proširila bez vriska, samo tišinom.
Rekli su — Danica Blagojević.
Kupatilo.
Žilet.
Topla voda.

Kad sam užao u prizemlje, već su je iznosili. Bela plahta, kap koja pada s rubova.
Milica Radonjić je stajala nasred hodnika, u onom svom sivo-crnom mantilu, držeći krst u ruci. Glas joj je parao zidove:
„Bog te kaznio, Danice! Bog te kaznio što si pustila đavola u svoju kuću!“

Niko joj nije prišao.
Miroslav je stajao pored, ukočen, pogleda koji se nije smeo ni sresti ni sakriti.
Marija — bleda, kao da nije disala od kad su je pronašli. Ruke su joj drhtale, ali nije pustila ni suzu. Samo je gledala pravo, bez fokusa, kao da je sve to već jednom videla.

Policija je radila po protokolu.
„Klasično samoubistvo“, rekao je jedan od mlađih inspektora, pogledom kojim se uči rutini.
Lara nije govorila ništa. Samo je potpisala zapisnik i otišla.
Sve se desilo brzo, tiho, bez reči.
Niko nije hteo da spominje ono što svi znaju.

Nekoliko dana kasnije, stan Blagojevića bio je prazan.
Vrata otključana, zidovi ogoljeni, na podu još uvek mrlje deterdženta i miris po sapunu.
Miroslav i Marija su se iselili pre svitanja. Nisu se pozdravili.
Na tabli pored poštanskih sandučića neko je olovkom dopisao:
„Bog prašta, zgrada ne.“

Gledao sam taj natpis i nisam znao da li da ga obrišem ili da ga zapamtim.
Milica je i dalje odlazila u crkvu svako jutro.
Nekad bih je čuo kroz zidove — molitve koje su prelazile u psovke.
„Ubi majku, kurvo mala, da te zemlja ne primi!“

Ali Marija nije više bila tu da čuje.
Ni otac.
Ni ikoga od njih.
Samo prazna vrata, nova tabla sa prezimenom skinuta, rupa od šrafa kao crna tačka na zidu.

Zgrada je opet bila tiha.
Ali ta tišina je bila drugačija.
Teža.
Tišina posle priznanja.

Video sam ga s kraja ulice kako ide prema ulazu, rukama u džepovima, torbica o ramenu, lice bez izraza.
Sava Bošković — čovek koji je do juče visio po prozorima s foto-aparatom, koji je od tuđe privatnosti pravio hobi.
Sada — samo senka koja se vraća kući.

Milena je metlala ispred ulaza.
Nije ga ni pogledala kako treba — samo ga je propratila onim kratkim, tihim pogledom koji ne znači ni oproštaj ni osudu.
Ljuba je stajala kraj vrata, sa mačkom u naručju, onom novom, s belom flekom preko njuške.
Ništa nije rekla.
Samo je spustila pogled i okrenula se nazad unutra.

Nije to ličilo na njih dve.
Ne da ne pričaju — nego da ćute kad imaju priliku.
Sava im je samo kratko klimnuo glavom, kao da zna da ga niko više neće napadati.
Kao da zna da je bezbedan.
Ili da nema više od koga da strahuje.

Ušao sam za njim, s razmakom od nekoliko metara.
Čuo sam mu korake kako odjekuju stubištem.
Svaka stepenica pod njegovim cipelama odzvanjala je kao da zgrada broji vreme.

Zastao je na trećem spratu.
Rukom je posegao za ključevima, ali nije ih odmah ubacio u bravu.
Stajao je neko vreme, nepomičan, gledao u vrata svog stana kao da ga neko posmatra iznutra.
To je bio trenutak kad sam odlučio da progovorim.

„Savo.“
Okrenuo se trzajem, kao da ga je neko uhvatio za rame.
„O, Marko… uplašio si me.“
„Izvini. Samo… dugo te nisam video.“
„Bio sam kod sestre. Trebalo je malo da… odmorim glavu.“
„I pomogneš policiji da shvati zašto imaš sto trideset šest fotografija svojih komšija?“

Osmehnuo se. Kratko, lažno.
„Znaš kako je to… hobi.“
„Hobi?“
„Svi danas nešto slikaju. Ti pišeš, ja slikam.“
„Da, ali ja ne pišem kroz tuđe prozore.“

Ćutao je trenutak, pa rekao tiho:
„Svi smo mi tuđi prozori, Marko. Samo neki imaju zavese.“

Ton mu nije bio ni preteći ni ironičan.
Više kao da izgovara nešto u šta iskreno veruje.

 Dok je ubacivao ključ, rekao sam:
„Znaš, zanimljivo mi je što Milena i Ljuba danas nisu rekle ni reč kad si ušao.“
Okrenuo se na pola sekunde, pogledao me onim praznim očima koje više ne reaguju.
„Zato što više nema potrebe.“

Vrata su se zatvorila.
Tiho, kao poklopac na kutiji.
Ostao sam da stojim u hodniku koji miriše na varikinu i prašinu.
Nisam znao da li da odem ili da čekam da se opet upale svetla.

I taman kad sam krenuo da se okrenem, iza leđa su se otvorila vrata.
Nenad Pavlović.
Bos, u potkošulji, u ruci cigara, s očima koje su stalno tražile nešto po podu.

„Šta, komšija, opet inspekcija?“
„Ne, ništa. Samo sam video Savu.“
„Aha. Još živ?“
„Za sad.“

Nasmejao se, kratko, više kao tik nego kao smeh.
„Ne volim kad mi neko stoji u hodniku. Zgrada sve pamti, znaš?“

„Molim?“
„Zvuči glupo, ali — ako dovoljno dugo stojiš na jednom mestu, posle par dana se i parket seća gde si bio.“
„Znači, još ne spavaš mnogo?“
„Ne, ne spavam uopšte.“
Slegnuo je ramenima i dodao:
„Ali barem znam ko se sve šunja po noći.“

Zastao sam, čekajući da nastavi, ali nije.
Samo je prošao pored mene, polako, noseći čašu vode.
Kad je stigao do stepenica, rekao je tiho, bez okretanja:
„Ne staj dugo tu, Marko. Promaja je.“
Ugasio je cigaretu o kvaku na svojim vratima i bacio je na pod kao iz revolta. 

Vrata njegovog stana su se zatvorila, a hodnik opet utihnuo.
Tišina je sad imala miris duvana i prašine.
Osetio sam kako mi se ruke znoje.
Ne zato što je rekao nešto konkretno,
nego zato što nije.

Jutro.
Zgrada je mirisala na vlagu i kafu.
Otvorio sam vrata, i  prvo što sam video bio je Žika.
Silazio je sa trećeg sprata.

“Zdravo Žiko.”
“Zdravo Lukiću. Čudi me da nisi napolju.”
“Ne razumem.”
“Pa uvek si prvi da vidiš kad se nešto desi.”
„Šta se desilo?“
„Sava,“ rekao je kratko, bez okretanja.
„Šta — Sava?“
„Skočio.“

Stajao sam. Nisam znao da li da verujem.
„Kada?“
„Noćas. Oko tri. Komšija ispod čuo prasak.“
„A… zašto?“
„Ko će ga znat’.“

Toliko ravnodušan ton da sam pomislio da to nije prvi put da pere mermer od krvi.

Na trećem spratu — praznina. Prozori otvoreni.
Kordon, traka, sve po navici.
Niko nije plakao.
Ljuba je stajala s mačkom, Milena kraj nje, obema oči crvene od neprospavanih noći, ali ne od tuge.
Samo su gledale. Kao da su znale.

„Rekli su da se ubio,“ prošaputala je Milena.
„Vrištao pre nego što je skočio.“
„Vrištao?“
„Da. Vrištao. Kao da se uplašio. Tako je zvučao, jel tako Cicika? “ reče ljuba mazeći mačku u svom naručju. Pa je odmah dodala: „Rekla sam vam ja, ništa dobro ne dolazi od tih kamera.“

Ćutao sam.
Nisam imao snage da im objašnjavam da kamere ne ubijaju.
Ali dok sam gledao gore, prema prozoru, imao sam osećaj da iza zavese još neko stoji.

Kasnije sam čuo verziju od inspektorke Lare — „psihički rastrojen, noćne more, alkohol, moguće halucinacije, ili griža savesti s obzirom na pronadje fotografije“.

Sve uredno složeno.
Sve u redu.
Red.

Ali u meni nije bilo reda.

Popodne. Kiša samo što nije počela. Grmelo je, nebo se natmurilo.
Kucanje na vrata — tri puta, jednako.
Otvorio sam, a ona stoji na pragu, bez uniforme, s fasciklom pod miškom.

„Marko. Mogu?“
Klimnuo sam.
Ušla je kao da već zna gde će sesti.

„Nisam htela da dolazim ovako, ali situacija se… gomila.“
„Situacija?“

„Od kad je Anja ubijena,“ rekla je, „ovo su već tri nesrećna slučaja ili samoubistva u istoj zgradi.“
Zastala je.
„Previše slučajnosti, Marko. A ja ne verujem u slučajnosti.“

Spustila fasciklu na sto, pogledala me pravo u oči.
„Znaš, na početku sam mislila da ste svi vi samo komšije koje su se našle na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Sad više nisam sigurna.“

Prekrstila je ruke, nagnula se napred.
„U Anjinom stanu pronađen je DNK skoro svih vas. I još jedan, koji još uvek ne znamo čiji je.
Da li je moguće da neko od ovih što su sekli vene ili skakali s prozora ima veze s njenim ubistvom?
Šta ti misliš?“

“Mislim da se ovde svi prave da ne vide ništa.“
„A ti?“
„Ja gledam.“
„Da. To i mene brine.“
Pogledao sam kroz prozor.
Kiša je počela da lupa o limeni krov nad ulazom.
Ona je nastavila:
„Pitanje je — gde se ti uklapaš u to?“
„Ja?“
„Ti si jedini koji si ostao pribran. I jedini koji si — u centru svega. U tvojim beleškama su svi. U tvojim razgovorima, tvojim ‘posmatranjima’.“

Nagnula se malo napred.
„Reci mi iskreno, Marko. Da li znaš nešto što ja ne znam?“
„Kad bih znao, rekao bih ti.“
„Ne verujem ti.“
„Dobro.“

Sedela je još minut, gledala u mene kao da vaga svaku reč koju nisam rekao.
Zatim je ustala, prebacila jaknu preko ruke i krenula ka vratima.
„Ako ti nešto padne na pamet, zovi me. Pre nego što opet neko padne s prozora.“

Vrata su se zatvorila.
Kiša se pojačala.
Zgrada je ćutala, ali sam imao utisak da sluša svaku kap.

Dani su se ponovo nizali jedan za drugim, kao kopije istog dana.
U zgradi niko nije govorio o Savi.
Niko nije ni pitao.
Samo bi se povremeno čulo kako neko u prolazu spomene „nesreću“ i brzo promeni temu.
Ljudi su učili da ćute — to je bila nova forma pristojnosti.

Milena je svako jutro metlala hodnik ispred svog stana.
Sad je to radila još pažljivije nego pre, kao da čisti sećanje.
Kad bih prolazio, rekla bi: „Treba da se održava red, Marko. Red, to je najvažnije.“
Ispod njene metle prašina je bila jedina stvar koja se usuđivala da se pomeri.

Na prvom spratu Milica Radonjić više nije pričala.
Samo se molila.
Nekad s Danicom, sad sama, otvorenih očiju i bez reči.
Nikad nisam video da se neko moli tišinom.
Ali ona je to umela.

Jelena se pojavila trećeg dana.
Bleda, ali živa.
Nosila je kesu s lekovima, i torbu koja joj je visila s ramena kao da je preteška.
„Vratila si se?“
„Jesam.“
„Kako je bilo?“
„Kao da ležiš u frižideru i brojiš dane dok ti ne otpadne duša. Sad znam kako je bilo mojim pacijentima.“
Nasmejala se kad je videla kako je gledam.
„Šalim se. Sad sam dobro.“

Nekoliko večeri zaredom vidjao sam je kako sedi na klupi ispred zgrade.
Sama.
Bez Gorana, bez cigareta.
Samo gledala prema prozorima.
Rekla mi jednom: „Čuješ li ti ponekad kako se ova zgrada steže noću? Kao da diše, ali nema pluća.“
„To su cevi,“ rekao sam.
„Aha,“ odgovorila je.“

Treći dan otkako se vratila, našli smo se pred zgradom.
Slučajno.
Ja sam dolazio iz prodavnice, išao po cigare, ona je sedela na klupi kraj kontejnera, sa šoljom kafe iz kioska i pogledom koji ne gleda ništa određeno.

„Nema ih više,“ rekla je, ne dižući pogled.
„Koga?“
„Mačaka. Onih što su uvek tu. Znaš li da ih je Ljuba hranila svakog jutra? Sad ih nema. Ni jedne.“

Seo sam pored nje.
Dugo nismo rekli ništa.
Samo su kola prolazila, daleko, i vetar se vukao između zidova.

“Kako ti je u stanu?“ pitao sam.
„Tiše nego što pamtim,“ rekla je. „Ali više se ne plašim kad ulazim.“
„Znači, laknulo ti je?“
„Da. Napokon.
Iako je prazan, osećam da je moj. Tih.
Mislila sam da neću moći ni da spavam tamo posle svega, ali… kad uđeš, kad vidiš da više nema njegovih stvari… kao da je deo tog straha otišao s njim.“

Nagnula se napred, gledala u svoje ruke.
„Znaš, Goran nije uvek bio takav.“
Nisam rekao ništa.
„Kad smo se upoznali, bio je nežan, pažljiv, duhovit, pozitivan, nasmejan. Smejao se svemu.
Da mi je neko tada rekao da će jednog dana da me udari, ja bih se zaklela da laže.
On je bio čovek u kog sam se zaljubila. Čovek kog sam čekala.
Onda je nestajao, malo po malo, i ostao neko drugi u istom telu. Ne znam ni kada ni zašto.“
Pogledala me, oči su joj bile mirne.
„Ne znam kad tačno sam prestala da ga volim. Možda onda kad sam prestala da prepoznajem sebe.“

Dok smo sedeli na klupi, profesor je prošao pored nas. Išao je sporo, u odelu koje mu je visilo s ramena kao tuđa koža.
U ruci boca umotana u novine.
Pogled mu se na trenutak zadržao na Jeleni, ali nije rekao ništa.
Milica ga je čekala kod vrata, stajala kao senka — ukočena, s krstom u ruci.

„Znaš,“ rekla je Jelena tiho, „on više ni ne pije zbog sebe.Sad pije da ne čuje nju.“

Okrenuo sam se, ali njih dvoje su već nestali u svom stanu.
Zgrada ih je progutala, kao da ih nikad nije bilo.
Pogledali smo gore.
Filip je stajao na terasi, pušio, naslonjen na ogradu.
Mahnuo nam je rukom, bez reči.
„Vidi,“ rekao sam, „više se ne krije od žene da puši.“
„Molim?“
„Video sam ga par puta kako krišom puši u podrumu.
Irena bi se busala u grudi — ‘Prestao je, moj Filip sad trči svako jutro, ostavio cigare, sve zbog mene.’“
Imitirao sam je, s onim njenim prenaglašenim tonom, i Jelena se nasmejala.
Onako iskreno, prvi put otkad se poznajemo.

„Trči, kažeš?“
„Da. Po zgradi, najviše.“
Smejala se još nekoliko sekundi, pa spustila pogled i rekla tiho:
„Znaš, strašno je kad ti neko oduzme deo sebe.
Ali još je strašnije kad ti ostavi sve, a ti ne znaš šta da radiš s tim.“

Nisam znao da li misli na sebe, Gorana ili sve nas.
Vetar je promenuo pravac, doneo miris pržene kafe iz nečijeg stana.
Na trenutak, zgrada je delovala kao obična.
I to me je najviše uplašilo.
Sedeli smo na kratko u tišini.
Kroz prozor prizemlja čuo se televizor iz Mileninog stana.
Voditelj je govorio o vremenskoj prognozi, ali zvučao je kao da čita epitaf.

„A ti?“ pitala je posle trenutka.
„Ja?“
„Imaš nekog?“
„Ne.“
„Zašto?“
„Nemam vremena.“
„Ne verujem ti,“ rekla je s blagim osmehom. „Ali u redu.“

Sedeli smo još neko vreme, ćutke, dok se mrak spuštao po zidovima.
Kad je ustala da krene, rekla je:
„Ako ikad poželiš društvo, dođi. Ionako niko više ne kuca ni na čija vrata.“

Gledao sam je kako se penje stepenicama.
Na trenutak, prvi put posle dugo vremena, zgrada mi se učinila živom i prijatnom.

Prošlo je nekoliko dana.
Zgrada se, barem spolja, vratila u rutinu.
Oni koji su preostali, kretali su se hodnicima kao senke svojih navika.
Nekad bi se čak i čulo smejanje iz nečijeg stana, ali kratko, kao da se i ono stidelo.

Filipa sam zatekao ispred ulaza. Sedeo je na betonskoj ivici, pepelom išarao pločnik.
Ponudio mi cigaru bez reči.
Seo sam pored njega.

„Odavno nisam nekog video da mirno sedi,“ rekao sam.
„Znaš kako kažu,“ nasmejao se. „Ako već ne znaš gde ideš, sedi. Možda prođe neko pametniji.“
„Znaš… čudno je kad se zgrada isprazni, a ti još tu.

I svaki dan ti je isti, ali nije.“

„Znam,“ rekao sam.
Zapalili smo.
Nekoliko trenutaka samo dim, miris nikotina i tišina koja ne smeta.

Posle par minuta, Jelena se pojavila.
„E, pa vidi vas dvojicu,“ rekla je, noseći dve limenke piva. „Da ne sedite na suvo.“
Sela je kraj nas, otvorila limenku i pružila Filipu.
„Za društvo,“ dodala je.

Zatim, kao da se sam prizvao, naišao je i Nikola — s rancem, masnih prstiju od tastature i večite podočnjake.
„Šta je ovo, živa slika?“
„Dođi, da te uokvirimo,“ rekla je Jelena i pomerila se da mu napravi mesta.

Prvi put posle dugo vremena, neko se stvarno smejao. Onako iskreno, bez razloga.
Podelili smo pivo, cigaru, i nekoliko šala, rečenica koje su ličile na život. Čak je i Filip delovao opušteno.

Sedeli smo tako, na stepenicama ispred ulaza, delili cigare i tišinu između rečenica.
Ali onda se negde iznad nas začuo škripav zvuk.
Irena se pojavila na terasi.
Pogledala nas, pogledala Filipa.
Onaj pogled kojim žene ne govore ništa, ali kažu sve. On se odmah smrkne.
Bacio je opušak, zgnječio ga đonom i rekao:
„Da mi je neko rekao da ću još jednom sesti i smejati se, ne bih mu verovao.“
Zatim se okrenuo ka nama.
„Hvala vam na ovome. Ne pamtim kad mi je bilo ovoliko lako.“
„Treba češće,“ rekao je Nikola. „Ovde smo svi poludeli od tišine.“
Svi smo klimnuli glavama.
Filip se nasmešio, ustao i krenuo ka ulazu.
„Vidimo se, ljudi.“

Nikola je ustao ubrzo posle njega.
„Moram i ja, posao čeka. Al’ stvarno, mogli bi ovako češće.“
„Mogli bismo,“ rekla je Jelena.

Kad su obojica otišla, ostali smo sami.
Tišina je bila mekša nego ranije.
Jelena me pogledala, oči joj tople, ali umorne.
„Dođi večeras kod mene ako ti bude dosadno. Imam malo vina i previše tišine.“
„Zvuči primamljivo,“ rekao sam. „Ali moram da završim jedan članak. Ako je poziv otvoren, doći ću neki drugi dan.“
„Otvoren je,“ rekla je i osmehnula se.

Kada sam ušao u stan, zgrada je već tonula u mrak.
Zatvorio sam vrata, spustio jaknu, seo kraj stola i gledao praznu čašu.
Misli su same dolazile.
Prijala mi je ta večerašnja lakoća.
Jelenin osmeh. Filipov glas. Nikolin pokušaj šale.
Sve je na trenutak izgledalo kao nekakav novi početak.
Pomislio sam — da je Anja još živa, bili bismo dobar krug.
Nas petoro. Karte, cigare, muzika s radija.
Možda bi večeri bile mirnije.
Možda bi život bio mekši.
Život bi možda imao smisla.
Samo da nije tako okrutan.

U tim mislima sam utonuo u san.
I po prvi put posle dugo vremena, nisam sanjao smrt, već ljude koji se smeju.

Nekoliko dana kasnije, kad sam se vraćao s posla, video sam Ljubu ispred zgrade.

Nosila je onu istu staru kesu od pijace, iz nje virilo nešto što je ličilo na komade mesa umotane u novinu.

Miris je bio težak, kiseo.

„Opet u lov?“ pitao sam, više iz pristojnosti nego radoznalosti.

„Mačke,“ rekla je kratko. „Nema ih, al’ naići će. Uvek naiđu kad su gladne.“

Nasmejala se i nestala niz ulicu.

Ostao je samo trag mirisa i zujanje muva oko kese.

Pomislih, onako za sebe, ako hoće da ih hrani tim mesom nije ni čudo što su se mačke razbežale. 

Trećeg jutra, probudio me je glas iz hodnika.
Milena, naravno.
„Ne može ovako, Žiko! Smrdi! Smrdi na ceo sprat! Ja da čistim neću!“

Ustao sam, navukao trenerku i krenuo uz stepenice.
Miris se širio prema na dole — težak, sladunjav, kiselo-slatki zadah truleži koji ne ostavlja sumnju.
Kada sam stigao do trećeg sprata, video sam ih sve.

Ispred vrata Ljubinog stana — Filip i Irena.
Filip lupa šakom po vratima, Irena drži maramicu na nosu.
„Lupamo, ne otvara,“ rekla je kratko. „Smrdi već dva dana!“
Na stepeništu Žika s ključevima u ruci, a pored njega Nenad — bled, u onoj svojoj vojničkoj trenerci, ukočen kao da opet stoji na straži.

Došla je i Jelena, u papučama i bade mantilu, s nesređenom kosom.
„Šta se dešava?“
„Ljuba,“ rekao sam. „Ne javlja se.“

„Hajde, Žiko,“ dodao je Filip. „Otvori više, svi ćemo se otrovati ovde.“

Žika je prišao vratima, stavio ključ, ali se zaustavio na trenutak.
Pogledao nas, pa tiho rekao:
„Ako ne valja, da znate — niste ovo videli.“
Okrenuo je ključ.
Brava je zaškripala.

Vrata su se otvorila samo nekoliko centimetara, pa zastala.
I onda — talas.
Topao, težak miris, kao mešavina pokvarenog mesa i parfema.
Jelena se primakla i nudila pomoć, Irena zgroženo okrenula glavu.

Žika je ušao prvi, a Nenad i ja za njim, do praga.
Videli smo dovoljno.
Nije se pomerala.
Radio je tiho šuštao u uglu, isti onaj stari tranzistor.

Žika je skinuo kapu, prekrstio se i tiho rekao:
„Kasno za pomaganje.“

Niko nije progovorio.
Samo se iz hodnika čuo Irenin glas:
„Rekla sam vam da smrdi. Sad zovite koga treba.“

Kasnije sam stajao kraj prozora i gledao dole.
Iznosili su je umotanu u plahtu.
Muzika mi je tiho svirala sa laptopa.
U pepeljari — samo jedna ugašena cigara i pored nje poluprazna čaša  vina.

Niko nije rekao „otrovala se“.
Niko nije rekao „mesо“.
Ali znao sam da više nijednu mačku ukrasti neće. 

Još ni Ljubina sahrana nije prošla, ali računi stigli.
Zvali su to mesečni skup stanara.
U praksi — skup nervnih slomova pod istim krovom.

Računi su stigli tog jutra.
Gomila koverata, poređana na stočić pored oglasne table, kao red za streljanje.
Na svakom brojke — trocifrene, četvorocifrene, besmislene.

Milena je već krenula da sipa:
„Ja sam rekla da će da poskupi! Ja sve plaćam na vreme, a opet mi šalju duplo! Neko ovde ne plaća, neko vuče struju kao fabrika!“

Profesor Radonjić stoji sa strane, klima glavom, a Milica pored njega sa krstom u ruci.
„Vidite,“ reče ona glasno, „ovo nije slučajno. Greh se skuplja, i zgrada ga naplaćuje! Bog nam šalje opomene!“

„A ja kažem da mi Bog plati ove račune,“ dobaci Jelena. „Jer mene prvo jede elektrodistribucija.“
Nervozan smeh, kratko i prazno.

Onda — Nenad.
Stajao je u ćošku, ćutao, dok nije naglo planuo.
„Zgrada je živa! Govorim vam mesecima! Diše, čujem je svaku noć! Krče joj creva u zidovima, kao da guta!“
Zastao je da udahne, oči mu divlje.
„I svaki put kad čujem taj zvuk, neko umre! Kao lift u zidu, razumete? Lift koji vodi pravo u pakao!“
Pogledao nas redom.
„Možda sam i ja sledeći! Možda svi!“

Milena je zgrabila metlu.
„Smiri se, ludače! Šta se dereš, prepade narod!“
„Pusti me, babo!“ viknuo je, i pokušao da je odgurne.
Skočili smo — Žika, Filip i ja.
Držali smo ga dok se nije umorio od besa.
Ljudi su vikali, svaka reč zvučala kao pretnja.

Tad sam osetio da me neko gleda.
Nikola — stajao je iza mene, s onom svojom torbom i umornim pogledom.
Klimnuo je glavom, lagano izvadio papir iz džepa i pružio mi.
„Reci im,“ šapnuo je.

Podigao sam glas:
„Ljudi, čekajte!“
Buka se prelomila i utihnula.
„Nikola je pisao gradskoj električnoj kompaniji. Uspio je da pristupi mreži i proveri stanja brojila. Evo — zvaničan listing.“
Raširio sam papir.
„Prave cifre su duplo, negde i troduplo manje nego na ovim računima.“

Tišina.
Samo neko je ispustio koverat.
„Dakle,“ nastavio sam, „neko ovde menja račune.“

Pogledi su se polako okrenuli ka Mileni.
Ona je prvo zurila u mene, pa u Nikolu, pa u papir.
„Šta to hoćete da kažete? Da sam ja lopov?!“
„Niko to nije rekao,“ odgovorio sam.
„Papiri su rekli.“

Eksplozija.
Svi u glas — psovke, optužbe, histerija.
Milena viče, Jelena joj odbrusi, Irena psuje sve po spisku.
Filip pokušava da ih razdvoji, profesor tetura i ruši stolicu.
Milica se prekrstila i šapatom moli Boga da „očisti ovo mesto“.
Žika udara metlom o pod: „Dosta!“

Milena je zgrabila svoje papire, gurnula nekog i istrčala uz stepenice.
Vrata njenog stana zalupila su se tako jako da se staklo zatreslo.

Nikola me pogledao.
„Eto. Sad znaju.“
„Da,“ rekao sam. „Sad znaju.“
„I sad će da počne.“

Jutro.
Nema struje.
Budilnik je zakazao, a telefon se ispraznio.
Zgrada je disala u mraku, samo kroz pukotine vrata dopirao je sivi trag jutarnjeg svetla.

Obukao sam se napamet, u polumraku, i krenuo niz stepenice.
Miris ozona, onaj poznati, posle kratkog spoja.
Na ulazu — Žika, u radnom odelu, s termosom kafe i cigaretom.
Pored njega kutija s osiguračima i kablovi izvađeni kao crve iz zida.

„Žiko, šta je sad?“
„Noćas nešto izbilo osigurač. Kažu, stara instalacija.“
„Kažu?“
„Zvao sam Elektrodistribuciju. Trebalo bi da dođu jutros. Ako ne dođu — ja ću sam.“
„Klasika.“
„Klasika,“ klimnuo je. „U ovoj zgradi nikad mirno.“

Izašao sam napolje.
Ulica hladna, nebo bez boje.
Radio u kolima nije hvatao signal.
Sve je delovalo kao da dan nije ni počeo.

Posao je bio spor, kao kroz maglu.
Sedim za kompjuterom, tipkam nešto što ni meni ne znači.
Gazda dolazi svaka dva sata, nešto priča o rokovima, o krizi, o tome kako “novinari danas ništa ne istražuju”.
Klimam glavom, ne slušam.
Samo želim da dan prođe.

Onda — vibracija telefona.
Poruka od Nikole.

“Našli Milenu. Mrtva u stanu.”

Gledao sam u ekran, ali nisam odmah razumeo.
Kao da su slova previše jednostavna da bi značila to što znače.

Izleteo sam iz kancelarije, bez jakne.
Vožnja nazad bila je duga, iako nije trajala više od dvadeset minuta.
Zgrada već u haosu — policija, traka, komšije, Lara.

Stajala je ispred ulaza, svezane kose, u onoj svojoj jakni od previše ispita i premalo sna.
Videla me i odmah klimnula policajcu da nas ostavi same.

„Marko,“ rekla je. „Hajde da prošetamo.“
Krenuli smo ka ivici parkinga.
„Komšije su pričale,“ nastavila je. „Kažu da si ti i onaj Nikola znali da je Milena nešto muljala s računima. Da ste imali dokaze.“
„Pa… sumnjali smo,“ rekao sam.
„Sumnjali?“
„Da. Nije nam delovalo normalno da su računi svima tri puta veći, a joj uvek isti.
A i… dirala je stalno sandučiće. Čistila, brisala, premeštala.
Kad je Anja stavila novi katanac, ona se prva bunila.
Rekla da ‘ružno izgleda’. Tad smo posumnjali.“
„I šta ste uradili?“
„Proverili. Nikola zna te stvari, pisao električnoj.
Ispostavilo se da je stvarno bilo nečeg.
Ali nismo stigli ništa da prijavimo.“

Gledala me nekoliko sekundi, kao da vaga svaku reč.
„Znači — samo sumnja.“
„Da.“
„Dobro.“
Zapisala nešto u svesku.
„I da znaš — neće biti istrage.
Zaključano iznutra, sigurnosni lanac, prozori s rešetkama.
Fen u kadi.
Nesreća.“
„Fen?“
„Da. Nesreća. Desi se.“

Okrenula se da ode, pa zastala.
„Znaš, Lukiću… u poslednjih mesec dana, ovo je šesta smrt u tvojoj zgradi. Ne računam Anju.“
„Znam.“
„Ja ne verujem u slučajnosti.“
„Ni ja,“ rekao sam.

Ona spusti svesku, prekrsti ruke.
„A ko će sad preuzeti zgradu? Mislim, ona je bila vlasnik, zar ne?“ pitao sam.“
„E, to ćemo tek da utvrdimo,“ reče tiho.
Pogledala me, kao da meri svaku reakciju.
„Nego, Marko — znači li ti ime Milutin Karaklajić nešto?“

Zastao sam.
„Ne,iako mi deluje poznato. Mislim da sam ga već jednom čuo.“
„Gde si ga čuo?“
„Ne znam sad… negde.“ slagao sam. „Zašto?“
„Pa, zgrada se i dalje tehnički vodi na njega.“

Gledao sam je.
„A on je bivši vlasnik zgrade? I kako misliš — vodi?“
„Formalno. Papiri nisu nikad prebačeni. Milena je bila njegova supruga, druga, ali izgleda da je manipulisala dokumentima. Da ne ulazim sad u detalje… da se ovako izrazim. Milena je ‘ukrala’ zgradu od Milutinove ćerke.“

„Opa,“ rekoh, „to je već mnogo ozbiljnije od računa za vodu i struju.“
„Zato i pitam.“
„Šta?“
„Koliko dobro si poznavao Anju?“

Zatekla me je tim pitanjem.
„Anju?“
„Da. Jesi znao nešto o njenoj porodici?“
„Pa… ne baš. Nismo se znali dovoljno dugo da se dotaknemo te teme.“
„Zašto pitaš?“
„Onako,“ rekla je, pa pogledala u notes.
„Znatiželja. Još radim njen slučaj… pa pokušavam da razumem gde se sve ove priče prepliću.“

Zatvorila je svesku, ubacila olovku u džep jakne i krenula ka ulazu zgrade.
„Javiću se ako bude nečeg novog.“
„Lara?“
„Hm?“
„Lara?“
Zaustavila se, okrenula malo glavu.
„Šta će sad biti sa zgradom? Mislim… hoćemo li svi morati da se iselimo?“
„Ne još,“ rekla je. „Dokle god ima živih stanara — ima i zgrade.“
Zastala je, pogledala me pravo u oči.
„Ali ako se ovako nastavi… možda se jednog dana sama isprazni.“

Okrenula se i otišla.
Ostao sam u hodniku, dok su svetla policijskih automobila treperila po zidovima, bacajući senke po vratima koja su jedno po jedno tonula u mrak.

Nikola je sedeo za računarom, oči umorne, ali prsti brzi.
„Rekla je da se zgrada vodi na Milutina Karaklajića, je l’ tako?“
„Da.“
„Hajde da proverimo.“

Kuckao je po tastaturi, otvarao tabove, prebacivao se s jednog sajta na drugi.
„Evo, katastar,“ promrmljao je.
Upisao adresu, broj parcele, klik.
Na ekranu su se pojavila dva imena.

„Evo ga,“ rekao je i pomerio monitor da i ja vidim.
„Vlasnik: Milutin Karaklajić. Suvlasnik: Milena Petrović Karaklajić.“

Gledali smo par sekundi u ekran, kao da će se ime samo objasniti.
„Dakle, postoji,“ rekao sam.
Tišina se protegla između nas.
„Idemo dole. Da pitamo Žiku.“

Našli smo ga ispred radionice, premeštao kutije s alatima.
„Žiko,“ rekoh, „može nešto?“
„Kaži, Marko.“
„Koliko dugo radiš ovde?“
„Od kad je zgrada napravljena.“
„Ozbiljno?“
„Ozbiljno. Trideset i kusur godina, sine. Prvo sam bio električar na gradnji, pa me gazda zadržao kao domara.“

„Gazda?“ pitao je Nikola.
„Pa gazda Milutin. Milutin Karaklajić.“

Zastao je i pogledao nas obojicu.
Taj pogled — kao da meri koliko znamo.
„Znači, znao si ga?“
Žika se malo uspravio, pogled mu otvrdnuo, ali glas ostao miran.
„Kako da ne. On je ovu zgradu digao iz temelja. Sve sam s njim radio.“
„A gde je on sad?“ pitao sam, iako nisam znao zašto.
On se na trenutak ukočio, pogled mu je skliznuo negde preko naših ramena.
„Pa… umro je, bre. Pre deset godina.“

Ni ja ni Nikola ništa nismo rekli.
Žika je skinuo kapu, obrisao čelo, pa dodao:
„Posle njega sve otišlo nizbrdo. Milena preuzela, počela da ‘uvodi red’. A red, kad ga takvi uvedu — uvek nekog sahrani.“

Okrenuo se i vratio u radionicu, ostavljajući za sobom samo miris ulja i varikine.

Nikola je prvi progovorio:
„Pre deset godina, a ime i dalje aktivno u katastru?“
„Da.“
„Pa to nije greška. To je… namerno.“
„Znači — neko hoće da zgrada ostane njegova.“
„Ili da svi zaborave čija je zapravo.“