Pre dvadeset godina on nije imao hrabrosti, ona nije imala pameti. Ali njemu se tada činilo da ona ima sve. Odličan izgled, još bolje odglumljenu sigurnost, uvek vedra i nasmejana i to je jednom dvadesetogodišnjaku bez trunke samopouzdanja bilo dovoljno da svaki put kada je vidi, pomisli da ona dolazi direktno iz raja. Sada, kada […]
“Pa ja sam uvek tu”… Odzvanjale su joj reči u ušima nakon što se probudila.Još uvek nije,i nikada neće,prihvatiti preseljenje oca u neke bolje svetove.Iako tada mlada devojčica,devojčurak,u najluđim godinama snove je prekinuo prerani odlazak njenog oca. Dugo sam ostala budna te noći nakon što mi je kćerka poslala poruku da je prethodne sanjala njenog
Док напољу провејава први снег, неко, тамо негде, ужива у топлом чају и још топлијем загрљају. Неко плаче од среће, неко пак од туге. Неког грле нежне руке партнера, неког малене ручице, а неког изборане руке најмилијих. Оне уморне и тешке, најлепше грле, најлепше воле. Оне које су много прошле, али нису заборавиле шта значи
Bila je nedelja i Novak je rekao da je dobro što se izdigao i da je to najvažnije. Iste te svete nedelje, mudraci su pisali o velikim humanistima koji su lečili decu u velelepnim bolnicama Emirata dok je Kristijan ponovo počinio grehe iz mladosti i sa prijateljima ukrao mleko za bebe u supermarketu. Sedela sam
Имам ја једног друга. Јури за мном сваког дана, а некад ме и стигне. Кад ме сустигне, он ми над главом стоји и смета ми тако, неретко, јако дуго. Са њега, на мене, прелазе којекакве мисли. И ја их често упијам. А те мисли увек песимистичне. Те како је лош овај дан, те како је
Дуг је дан, умор те стиже. Жеља за слатким сном навире и журиш кревету у наручје. Постељина намештена, лежеш и препушташ се лепоти одмора. Очи склапаш, своју најудобнију позу за спавање заузимаш, тонеш у сан. А сан гадан. Све црнило око тебе, не знаш где си. Ништа не видиш, само силан, а пригушен плач са
6:43 opet sam ustala prekasno. Ideja o ranijem ustajanju je ostala samo pusta želja koja će se ostvariti kad počne vrtić. Imam pola sata do 45 minuta dok se klinci ne probude. Za to vreme treba da napišem tekst, otkucam ga i pošaljem. I umesim proju. Oduvek sam se divila svojoj nerealnoj proceni vremena. Nemam
Slava je. Mitrovdan. U vazduhu se osecao miris snega. Zurila sam sa spremanjem kako ne bismo kasnili na slavski rucak kod ujne. Tog dana nisam isla u skolu. Od ranog jutra sam znala da biram snalice i gumice za kosu kojima cu vezati i ukrasiti svoju do pola ledja dugu kosu. Mama je znala da
1. poglavlje PROLOG Vetar će nam doneti jutro. Doneće nam dim iz pepeljare, isparenja posle kiše kasnih monologa. Nije da je ishod ustoličio predmet pesme. Nije da smo bolje birali reči koje nećemo izgovoriti. Mogli bismo dati temu ili svetlost. Ko smo mi da budimo. Nema ptica za taj kavez. Bez razloga se dižu spomenici.
Bat koraka konobarice ostavljao je za sobom neočekivano produžen odjek. Izgleda da se sa određenom dozom muke, a opet i primesom poslovno usiljene razdraganosti uspela uz svega nekoliko stepenika koji su, poput spirale, izdvajali udaljeni i zabačeni sprat kafića. Iako se već odavno izgubila iz vidokruga prikrivena uglom stepeništa iznad nas i veštačkom travom dekorativno
Kad mi nedostaješ, ja pomislim na sve ono što imamo. Setim se onog keja, Ade i kamenčića, lešnika u nekom naizgled poznatom gradu. Svih onih rastanaka koji su morali da se dogode, inače ne bismo znali šta je ljubav. Svih onih večeri provedenih negde daleko od ljudi. Uz ulične svetiljke. I samo jednu želju. Još
какво само гнушање гајим према стерилним местима као из каталога икее ни по чему различита и свуд по свету иста места локали с високим плафонима, тобоже различитим намештајем, са 20 точилица пива, огледалима и лошом акустичном музиком где седе исти такви стерилни људи, после својих послова од 9 до 5, у својим полу-опуштено-обученим варијантама, у
