Tišina. Nedeljom. Vikendom. Kad hoćemo i poželimo. Ne znam da li da to nazovem begom od stvarnosti ili nekim mojim univerzumom. Dan vrvi od lepote. Leto u jeseni. Oktobar u avgustu. Snovi u danu… Ali… Opet je nekako tišina. Nešto nije to. Negde je nešto zapelo. Osećam. Ne štima. Kao kad želim da udahnem vazduh […]

Prvo sam prestala da pevam. Onda sam prestala da crtam. Na kraju sam prestala da pišem. Vremenom sam počinjala sve teže i da dišem. Prestala sam da pevam kada sam čula pevače koji su mi zaledili glasne žice. Pored njih bi se čovek potrudio da ne zapeva ni samoglasnik prilikom govora, makar mu to bio

Gospođa Vedrana je još uvek u postelji, iako je letnje jutro već odavno osvojilo njen neveliki stan. U poslednje vreme imala je sve manje volje da ustane. Vrućine i vlažan vazduh oduzimali su joj i onu mrvicu snage preostalu posle loše prospavanih noći. Zurila je neko vreme u tapete uvijene po ivicama, izbledele od sunca

Bilo je oko dva sata posle ponoći. Zaspala sam čvrstim snom. Čekala sam te da se javiš jer sve što sam imala od tog nečeg „našeg” je bilo, čekanje. Ti si se naravno javio ali ja ovog puta nisam čula zvuk moje najdraže poruke. Javio si se znakom pitanja. To radiš već neko vreme. Od dugih

Pod noktima se crnilo skuplja, u prevozu dok se za šipku drži trudeći se da ne izgubi ritam truckavog autobusa i po koji svoj san, gospođa zatvara prozor autobusa laganim pokretom ne znajući da time guši užurbanu mladost koja dišući na škrgama usplahirano kuca sms u kojem unutrašnjim tananim glasom ispisuje reči izvinjenja kako kasni zbog gužve.

Vekoslav je stajao izvan ograđenog dela buvljaka i gledao zgužvane oblake koji su se premišljali da li da se oslobode nepotrebnog tereta. Zbunjeni vetar provlačio se između kartonskih tezgi, preteći da ih obori. Vekoslav je bio u nedoumici: skloniti robu ili sačekati još malo. Dan ionako nije bio berićetan. Oni koji su ovde kupovali nisu

„Taši taši tanana..“ pevam dok ih uspavljujem. Reči same teku, više ni ne razmišljam o redosledu. . Kako bi bilo lepo da i meni neko peva uspavanku dok ne zaspim. Dok spokojno ne utonem u san. Da se na trenutak vratim u bezbrižnost detinjstva gde se lepše i mirnije spava. „Taši taši mamika, spremna ti

Imala sam tu neopisivu sreću da prvi put u životu budem na pravom mesto u pravo vreme i što je najvažnije, u pravoj državi. Po prirodi, slobodna ptica povrh svega, koja gine za slobodu i daje se za nju, ne znam kako bih izdržala da sam bila u nekoj drugoj zemlji za vreme ludila zvanog

Probudila sam se tužna. Očiju punih suza i nekom neobjašnjivom težinom na srcu. Zraci sunca koji su se vešto probijali kroz roletne, nestali su. I nebo je tužno. Danas ćemo plakati zajedno. Pokušavam da usporim, ali automobilima se žuri. Iz jednog takvog, iako je rano, trešti dobra stara „Sve još miriše na nju“. Osmeh se

Poštovani zaposleni u Kul Mestu, Iskazujem veliko interesovanje za ostvarivanje poslovne saradnje. Još od malih nogu, bavim se pisanjem. Moje iskustvo bazirano je na pisanju drama i kopirajtingu, a zanat sam stekla, kako na fakultetu, tako i na kursu kopirajtinga i radu u nekoliko marketinških agencija. Ovom prilikom bih navela jednu anegdotu vezanu za moju

Vladimir je nakon dva, tri neuspela pokušaja uspeo da napipa prekidač na radiju i iritantna božićna pesma Bobija Helmsa je konačno umukla. Narednih nekoliko minuta, žmureći je ležao u krevetu i nadao se da će se nekako ispostaviti da se tog jutra, zapravo, nije probudio.  Ustajanje je za njega predstavljalo junački podvig. Nakon što bi

Takav jedan čovek, koji ima odgovor na sve, sreće se zaista retko. Moglo bi se reći da ćete, ukoliko baš budete imali sreće, jednog takvog sresti jednom u hiljadu i po do dve hiljade godina. Ali, i kada ga budete sreli, morate posebno da obratite pažnju na njega, kako ga ne biste slučajno pobrkali sa