Igle u vene. Volela sam ga. Voleo je i on mene. Više od mene je voleo heroin. Voleo taj osećaj igle u njegovim venama.Taj miran, topao osećaj, blagostanje veliko opuštanje. Zadovoljstvo. Osvojio me je na prvu. Najseksi, najlepši, najinteligentniji frajer, kojeg sam ikada upoznala. Imao je tu auru mračnog muškarca, ali i onaj dečiji osmeh […]
1. poglavlje “Tkalje vezilje vezu konce smrti. Odavno sam trebao biti izabran da umrem, ali su se niti tkaljama umrsile i sada smrt me mimoišla nekim čudom. Nazovimo to tako.” Ja sam Državni Službenik i jedino što znam je da na kraju moram biti ubijen. Pitate se kako znam? Jednostavno znam. Jer sam i ja
Дан жут, типичан јесењи. Киша пада. Остарео човек седи у својој столици и љуљушка се у њој попут детета у својој колевци. У маленој соби слабашно светли сијалица, прљаве завесе се не помичу, пожутели зидови са окаченим старинским сликама на себи и људи на њима који, чини се, проматрају шта се дешава у соби. А
Zaboravljaš datume, imena, događaje. Brojeve telefona, ma nikad se nisi ni trudio da ih zapamtiš. Uzaludan je to posao. Zaboravljaš melodiju svoje omiljene pesme, nazive ulica i njihove brojeve sakrivene iza nespretnog oluka. Zaboravljaš boju glasa onih koje više nema. Zaboravljaš pojedina lica ljudi koje često ne srećeš. A dešava se, da ti se najednom
1. poglavlje Sve da je iz oka ispalo… Ostalo je samo još jedno pitanje koje drma čovečanstvo; Jesu li muškarci i žene prijatelji? Prošao je pored mene. Gledali smo se direktno u oči. Ja sam grizla pomalo usnu, pomalo hemijsku… Nervoza me je obuzimala kad god bih razmišljala o njemu… O svemu ovome. Kažiprstom sam
Mašina za veš je brujala i šištala potmulo, naizmenično. Vladislav se setio kako je još kao dete voleo da dešifruje njene monotone zvuke. Kad bi se zavrtela ukrug, u najvećoj brzini, gotovo je mogao da čuje reči koje je ponavljala. I on ih je ponavljao zajedno sa njom. Nesmejao se toj pomisli. Kako je lepo
Nakon šesnaest sati grčevite vožnje autobusom, jer šta je drugo putovanje nego trening ne samo tela već i sopstvenih živaca, stigla sam u Prag. Telefon je takođe potvrdio: Dobrodošli u Češku Republiku. Prva destinacija od tri na mojoj listi. I Prag nije nešto preterano daleko, to je ono za šta uvek pomisle da je Beč,
Pročitao sam negde, ne sećam se gde, kako neki tip debele knjige razreže, pa ih tako podeljene u tomove čita. Lakše mu – kako kaže. Ne znam po kom obrascu to radi, nije objasnio. Da li reže na početku glave, na okruglom broju strana, ili pak po određenom koeficijentu udaljenosti palca od dlana, kako bi
Saspens kao iščekivanje raspleta. Obično traje nekoliko minuta. U mom slučaju sveprisutan je već danima. Ne volim taj osećaj. To iščekivanje. Šta će se desiti? Koliko će to očekivanje trajati? I šta uopšte iščekujem? Iščekivanja su malo zajebana. Pogotovo kada su tako apstraktna. Nedovršena. Svakodnevna. Trudim se da ne mislim o tome. Teško je kad
-A kada si ti poslednji put dirigovao vetru?- pitala me je mlatarajući rukama, tako jednostavno kao da me pita kada sam poslenji put bio u bioskopu, ili na moru, ili tako nešto. -Nisam nikada-odgovorio sam i nekako me je bilo malo sramota zbog toga, iako sam to smatrao potpunom budalaštinom. Šta to znači uopšte i
Pitanje koje sam sebi postavila kada sam se pre 4 godine preselila u Švedsku, tada misleći na to da li se moje ime i prezime izgovara isto kao i na srpskom. Međutim, vremenom se značenje ovog pitanja proširilo malo van granica samog imena i prezimena i otišlo toliko daleko da je dovelo do sumnje u
-Dobro, ali zašto si počeo da bežiš? -A ne, nisam bežao, ja sam… šta je suprotno od bežanja? Jurišao, da! Ja sam jurišao! -Kako god, trčao si, zašto si istrčao iz te kancelarije? -Nisam imao izbora. -Čovek uvek ima izbora! -Da, ali nekada mora da bira između lošeg i goreg. -Pa zašto si izabrao najgore?!!
