Prvo što je Natalija uradila tog jutra je ravnomerno nanošenje korejske maske od crnih algi na svoje lice. Kao mala imala je problematičnu kožu i, uprkos svim nadama da će se njena koža iščistiti, stvar je ostala ista i u njenoj trideset i drugoj. Ne bi se uopšte bunila kada bi tog jutra crne alge kao […]
Ponekad imam utisak da čitavog života stojim u jednom mestu, dok svet oko mene bruji, svira, šljašti i okreće se. Okreće se i nikada neće prestati, a ni najmanje ne mari za moj stav ili učešće u njemu. Od svega toga čoveku ume da se zavrti u glavi i da mu se povraća, kao na
Dečko ima 28 godina. Dečko ima vetar u kosi. Dečko ima plavu torbu oko struka. Dečko ima i ime. Ipak, dečka niko ne zove imenom jer njegovo ime nije od značaja. Oni imaju imena, dečko ih sada već dobro zna jer ih služi već neko vreme. Dečko radi od 7 do 7. Tako je birao.
Stojimo kraj kuhinjskog prozora. Toplo je. Leto je. U prizemlju zgrade komšije diskutuju o letovanjima koja uzbuđeno planiraju kako bi im se životi na kratko promenili. Pita me ko su ljudi u prizemlju. Kažem da su to komšije i da jedna od komšinica ima baš lepu haljinu na tufne. Pitam ga da li voli tufne. Kaže
Sedeo je dugo sam na železničkoj stanici u hladnoj, gotovo praznoj prostoriji namenjenoj pušačima, čekajući voz. Jedan mladi par koji je sedeo preko puta njega pričao je jezikom koji on nije razumeo. Smeškali su se onako kako se mladi ljudi inače cerekaju zbog svakakvih gluposti. Mogao se kladiti da je njima vreme čekanja mnogo brže
Želim da se smejem “kao luda na brašno” i da udišem miris lednje kiše, miris dima iz odžaka i čisti veš sa štrika koji je poprimio notu tog dima, miris zime i mraza i asfalta koji se topi za vreme letnje žege, miris lipe u junu mesecu, miris jorgovana, miris mog grada pored Dunava u
When I’d take your hand, And sing you song, Then maybe you would say, Come lay with me love me, And I would surely stay. Šuštalo je lišće u vreloj letnjoj noći. Blagi vetar grlio se sa akustičnim zvucima koji su zavodili predaleke zvezde. Kosti se prikrade misao. Samo budala ne bi uživala. Noćas. U
Dve jabuke su već danima stajale na njenom radnom stolu smeštenom u dnu sobe, ispod prozora. Kroz stakla koja nisu bila baš sasvim čista jesen je dobacivala svoje živahne tonove. Gomile knjiga i svesaka, otvorenih, ovlaš prelistanih i odloženih stajale su razbacane svuda unaokolo po glatkoj površini. Jedna jabuka je bila žuta i pegava, tek
Koliko smo godina potrošili u pokušajima da se dopadnemo drugima. Roditeljima, nastavnicima, poznanicima, partnerima pa i sopstvenoj deci. Večito preispitujući tuđe namere i postupke, dešifrujući njihove reči, poglede i pokrete. Šta drugi o nama govore? Šta misle zapravo o nama? A ti neki drugi, oni ne razmišljaju o nama već preispituju naše namere i postupke,
Лето је. Дани су дуги, претопли. Једино су јутра очаравајуће свежа. Понедељак је, често туробан, не баш омиљени дан. Напреже се воља да се одобровољи. Исцуреће накупљена енергија, као кроз пешчани сат. Зрно по зрно. Дан почиње музиком. Певушиш умишљени ритам док корачаш. За то ти не треба електроника. Ни сам не знаш одакле се
Na kom ja jeziku da pišem, bila je dilema. Sada znam, na svom, na maternjem. Kažu da osećanja najbolje možemo izraziti na maternjem jeziku. Nema više dileme! Sada je vreme da nastavim sa onim što najbolje umem a šta sam zapostavila, ostavila sa strane, naprežući moždane vijuge da nauče novi jezik i na njemu rezmišljaju.
Leži u krevet umoran. Gleda u plafon. Plafon je umoran od njegovog gledanja. Kaže da prekine gledanje ili preti padanjem. Jer i padanje je umorno od stalnog provlačenja kroz njegov život, pa mu još fali i plafon ! – Dobro, izvini ! – reče naš umorni junak i naglo skrenu pogled ka zidu. To je
