O, kako samo želim da verujem u tebe… Da predam svoju sudbinu u tvoje ruke sa dubokim znanjem da ćeš me učiniti dovoljno jakom da delam ispravno i da konačno stignem na to obećano rajsko mesto na kraju puta znajući da ti si svetlost koja prodire kroz zenicu oka moga i tu postaje svetionik. Ne […]
Ukleta da ne znam kuda bih gledala, šta bih pricala i koje da zauzmem mesto. Krećem se kroz fluid prepun prepreka. Ja sam prepreka. Ljudi dolaze i odlaze. Ovlašni pogledi i dodiri ramena u prolazu. Njihove razigrane usne rasipaju nerazumljive reči. Smejem se kao gluv covek postiđen jer ne shvata ni nakon petog ponavljanja. Lebdim
HVATAČICA SNOVA Figura slona visoko uzdignute surle i mlečno belih kljova šepurila se na jednoj od polica. Ledja su joj bila prekrivena raskošnim prekrivačem zlatastih nijansi i imitacijama dragulja. Iz rupe u zadnjici virio je mirišljavi štapić i odašiljao dim sa mirisom lavande, polako izgarajući. Zadubljena u misli, jedva svesna sopstvenih pokreta, odložila je okvir
BLUZ IZ VRTIĆA Pet godina je premalo za bunt, ali ne i za besmislenost laganja. Sve počelo je u vrtiću za vreme popodnevnog spavanja. I kao i uvek, niko ne spava, smeju se, galame svi. Iznenada, vaspitačica uđe, svi na jastuke padnu, ostaneš samo ti. I jasna misao u mladom umu, evo, pamtim je i sad
Nikada nisam zaista otišla.Kako da pobegnem od sebe?Okrenula sam glavu.Zatvorila oči.I dalje sam tu,na tom čudnom mestuizmeđu sebe i sebe.Tečna i razarajuća, kao lava.Kao crna rupa,u samu sebe se urušavam.Bljujem mrak, potom,upalim svetlo.Moja se senkapoigrava sa mnom.Čak i kad sam tužna,ona je razigrana.Ne mogu joj ništa ni vreme, ni prostor.Mazim je po glavi trpeljivokao dosadnog
Naletela sam skoro na priču o Hipatiji, ženi koja je životom platila svoju slobodoumnost. Živela je u Aleksandriji, na samom izmaku helenističkog doba i bila jedan od poslednjih stubova helenističke kulture. Otac joj je bio poznat filozof, rešen da kćerki pruži najbolje obrazovanje tog doba. Bavila se matematikom, astronomijom i filozofijom. Obrazovanje žena iz viših
Mačka leži kraj puta.Pre toga je ležala na putu.A nekad je bila na drvetu.Virila je iz žbuna.Vilenila mračnim tavanima.Kotrljala nevidljive orahe. Mačka leži kraj puta.Tri noge su joj opružene.Jedna je blago savijena.Izgleda kao da spava. Njeno krzno je još uvek meko.Vetar povija blistave dlake.Ne mogu odvojiti oko od nje.Od njene nepomičnosti.Od tuge koju širi samoća
Te noći, dok je ležao budanu svojoj maloj kući na velikom drvetu,sa zvezdanog neba, prepunog tajni,jedan je dečak ukrao planetu. Pa usplahireno gurnuo pod jastuknemirnu loptu, stisnutu u šaku,da ne probudi uspavane senke,svetlom što kroz prste se rasipa po mraku. I blaženo mislio o tomekako će sutra svom najboljem drugupokazati to blago, svetlucavi odsjaj,crvenu tačku
Da se predstavim :Ja sam alhemičarka.Kao što vidite,prilično moćnai naravno, rodno senzitivna reč.Ja sam onakojoj je zapelakost u grlu,pa mora da prokopa tunelizmeđu želuca i ždrela.Energija mora nesmetano da teče,kažu.Dakle, hrana,Hleb moj nasušni.Moj crni hlebkrvlju je pokapankao kod Šantićevog seljaka.Ne morate mi verovati.Sečivo porinuto u njega,otrvo ubrizganu elastični krvotok.Brzo se širi.Kontaminira sve što dotakne.A ja
Pitam se ponekad šta za mene znači Jugoslavija.Odgovor je prost Mistična zemlja utonula u vesele boje i zvukove osamdesetih,dekadentne početke devedestih.Zajedno sa njom, raspalo se i moje detinjstvo,kao što možda znate, a možda i ne znate.Ali da ne trčim pred rudu…Detinjstvo…Albumi sa sličicama i bezbojne igrice u MS DOS-u.I moja mama koja je uporno pokušavala
Usne su joj zašivene ružamaoči su joj urasle u korov.Teško je prodreti kroz bodljikavu žicunjenog zatvora. A opet,ne mogu da ne mislim na nju.Na njene obraze trnjem izbrazdaneJagodice užegle na suncu. Njeno ćutanje me muči i drži na lancupoput žednog pseta. Zanet žudnjom, naskačem na njene žaokei plivajući u krvi zaspivam. Moje i njene ustajale
Daj mi to zrno svežineiz svog daha,pogled oka koji oživljava.Kad tvoju ruku ispustim,uvek se izgubim.Mrzim što je tako.Moj izvor života je i tvoj.Pa zašto smo ondaoboje ispijenikad smo u raskoraku?Zašto smo iskričavisamo dok zgrčeni u ljubavnom klinčubulaznimo o večnosti?Istina je da potpuni smoi kad smo razdvojeni.Istina je i da smo vazdarastrzani čežnjomi ćutljivim kajanjem.Kristali iznikli
