Zurila je ne trepćući u ekran nekoliko trenutaka. Među mejlovima koje je otvorila bio je poziv za gostovanje iz kulturnog centra u Andrejevom gradu. Pristala je pre nego što je uopšte promislila o tome. Iako je potajno u njoj tinjala želja da se to desi sve ove godine, trenutak je došao neočekivano i zatekao […]
Divlji cvetovi seuzdižu iz traveu tvom dvorištuda vide prolaznike.Prolazniciistežu vratoveda vide njih,oštre,drsko otvorene,nametljive.Nimalo ne liče natvoje ucveljene drugove.Nevidljive mačketrupkaju po tavanui cela kuća noćukao da se ruši.Ali to ne čuješ ni ti,ni tvoje umorne komšije.Ti, jer više ne postojišu obliku u kom te pamtim.Oni, jer su previše zauzetisopstvenim postojanjemmeđu oronulim zidovima.Cvetovi nikad ne napuštajubrod koji
Iz stomaka sam izašlakao glumac koji kasnina važnu predstavu.Otvorila sam vrata,najavila dolazak.I dok je publika napoljučekala,ja sam se šminkala u bekstejdžu,lepila za glavuneposlušnu kosui krišom odbrojavala u sebiminute i sekundeiznova i iznovada ne propustimpravi trenutak.I tako sam se zabrojalai trenutak je prošao.Valjda sam želela se pojavim u velikom stilu,fanfare, konfete i roze baloni.Kad bolje razmislim,verujem
Dodji mi u svoj svojoj slavi!Staviću ti venac na glavuispleten od poljskog cveća.Poljubiću te u čelo.Moja raspletena kosasvetlucaće samo za tebena toplom letnjem suncu.Nokti su mi iskrzani,stopala okrvavljena.Dugo sam hodala kroz mrak.Moje noge nisu lepe,ali pripadaju ljudskom bićui po njima ćeš me prepoznati.Nisam šumska vila.Ja sam žena.Probijajući se kroz svoje strahovepostala sam neustrasiva Bas kao
O, kako samo želim da verujem u tebe… Da predam svoju sudbinu u tvoje ruke sa dubokim znanjem da ćeš me učiniti dovoljno jakom da delam ispravno i da konačno stignem na to obećano rajsko mesto na kraju puta znajući da ti si svetlost koja prodire kroz zenicu oka moga i tu postaje svetionik. Ne
Ukleta da ne znam kuda bih gledala, šta bih pricala i koje da zauzmem mesto. Krećem se kroz fluid prepun prepreka. Ja sam prepreka. Ljudi dolaze i odlaze. Ovlašni pogledi i dodiri ramena u prolazu. Njihove razigrane usne rasipaju nerazumljive reči. Smejem se kao gluv covek postiđen jer ne shvata ni nakon petog ponavljanja. Lebdim
HVATAČICA SNOVA Figura slona visoko uzdignute surle i mlečno belih kljova šepurila se na jednoj od polica. Ledja su joj bila prekrivena raskošnim prekrivačem zlatastih nijansi i imitacijama dragulja. Iz rupe u zadnjici virio je mirišljavi štapić i odašiljao dim sa mirisom lavande, polako izgarajući. Zadubljena u misli, jedva svesna sopstvenih pokreta, odložila je okvir
BLUZ IZ VRTIĆA Pet godina je premalo za bunt, ali ne i za besmislenost laganja. Sve počelo je u vrtiću za vreme popodnevnog spavanja. I kao i uvek, niko ne spava, smeju se, galame svi. Iznenada, vaspitačica uđe, svi na jastuke padnu, ostaneš samo ti. I jasna misao u mladom umu, evo, pamtim je i sad
Nikada nisam zaista otišla.Kako da pobegnem od sebe?Okrenula sam glavu.Zatvorila oči.I dalje sam tu,na tom čudnom mestuizmeđu sebe i sebe.Tečna i razarajuća, kao lava.Kao crna rupa,u samu sebe se urušavam.Bljujem mrak, potom,upalim svetlo.Moja se senkapoigrava sa mnom.Čak i kad sam tužna,ona je razigrana.Ne mogu joj ništa ni vreme, ni prostor.Mazim je po glavi trpeljivokao dosadnog
Naletela sam skoro na priču o Hipatiji, ženi koja je životom platila svoju slobodoumnost. Živela je u Aleksandriji, na samom izmaku helenističkog doba i bila jedan od poslednjih stubova helenističke kulture. Otac joj je bio poznat filozof, rešen da kćerki pruži najbolje obrazovanje tog doba. Bavila se matematikom, astronomijom i filozofijom. Obrazovanje žena iz viših
Mačka leži kraj puta.Pre toga je ležala na putu.A nekad je bila na drvetu.Virila je iz žbuna.Vilenila mračnim tavanima.Kotrljala nevidljive orahe. Mačka leži kraj puta.Tri noge su joj opružene.Jedna je blago savijena.Izgleda kao da spava. Njeno krzno je još uvek meko.Vetar povija blistave dlake.Ne mogu odvojiti oko od nje.Od njene nepomičnosti.Od tuge koju širi samoća
Te noći, dok je ležao budanu svojoj maloj kući na velikom drvetu,sa zvezdanog neba, prepunog tajni,jedan je dečak ukrao planetu. Pa usplahireno gurnuo pod jastuknemirnu loptu, stisnutu u šaku,da ne probudi uspavane senke,svetlom što kroz prste se rasipa po mraku. I blaženo mislio o tomekako će sutra svom najboljem drugupokazati to blago, svetlucavi odsjaj,crvenu tačku
