Brisači na automobilu su škripavo brisali kišu sa šoferšajbne. Napolju se magla podigla, bila je gotovo čista, zimska noć. Denini hladni prsti, koji su dotad čvrsto stiskali jedni druge u šaku, krenuli su da pojačaju muziku sa radia. Pesma Creep (Radiohead), polako se zahuktavala. Dena se spremala za gromoglasni refren. What the hell am I […]
Sedeo je sam. U plavom džemperu boje pokislog mora i farmerkama, delovao je napeto. Knjiga koju je do maločas čitao, stajala je na stolu odgurnuta u stranu. Kao da je upravo to što je pročitao izazvalo neku buru u njemu. Pa je knjigu odbacio kao i misli koje su sa njom navrle. Koka-kola, koju je
Milan je ćutke posmatrao granje koje je jak, olujni vetar bacao čas ulevo, čas udesno. Njegov stan je bio na visokom spratu, tako da je vetar uspevao da melodiše u gotovo svim pukotinama prozorskog okna. Krupne kapi kiše udarale su po staklu i njemu je taj zvuk prijao. Kiša mu je maglila vid, ili je
Umoran sam. Umoran, ponovio je, ovaj put tiho. Znao je da nema ko da ga čuje. Zujalo mu je u ušima. Voleo je tišinu u svom stanu ali ovaj put mu je ona delovala zastrašujuće. Tišina u trenu njegov umorni duh transformiše. Otvorio je frižider kako bi se rashladio flaširanom vodom ali je u desnom
Krsta bi svake večeri dolazio u pab kako bi, kao slučajno sreo Unu. Svake večeri prolazio je kroz isto stanje. Početna euforija i prikrivena radost mešali bi se sa zaglušujućom slutnjom i tinjalom nervozom. Nadao se da će baš večeras imati sreću i da će je sresti. Veselo bi se spremao za neizvestan susret, slušajući
Blue U mračnoj sobi, dok su se zavese borile sa olujnim vetrom, Kosta je ležao potrbuške. Desni obraz mu je propadao u jastuk kojim je pritiskao šake postavljene ispod njega. Na komodi, nedsleko od kreveta, kasetofon je lenjo ispuštao zvuke sa Radija 202. Tiho, taman toliko da zaspi, iako nije uspevao da uhvati san. Zatim
Zaboravljaš datume, imena, događaje. Brojeve telefona, ma nikad se nisi ni trudio da ih zapamtiš. Uzaludan je to posao. Zaboravljaš melodiju svoje omiljene pesme, nazive ulica i njihove brojeve sakrivene iza nespretnog oluka. Zaboravljaš boju glasa onih koje više nema. Zaboravljaš pojedina lica ljudi koje često ne srećeš. A dešava se, da ti se najednom
Mašina za veš je brujala i šištala potmulo, naizmenično. Vladislav se setio kako je još kao dete voleo da dešifruje njene monotone zvuke. Kad bi se zavrtela ukrug, u najvećoj brzini, gotovo je mogao da čuje reči koje je ponavljala. I on ih je ponavljao zajedno sa njom. Nesmejao se toj pomisli. Kako je lepo
Sedeo je dugo sam na železničkoj stanici u hladnoj, gotovo praznoj prostoriji namenjenoj pušačima, čekajući voz. Jedan mladi par koji je sedeo preko puta njega pričao je jezikom koji on nije razumeo. Smeškali su se onako kako se mladi ljudi inače cerekaju zbog svakakvih gluposti. Mogao se kladiti da je njima vreme čekanja mnogo brže
Čini mi se da o svemu možete pregovarati osim o svojim ključnim vrednostima, utemeljenim u vama dugogodišnjim naporima da izgradite sebe onakvim kakvi ste danas. I svaki pokušaj da se promenite, prilagodite, umanjite ili uveličate, završi se neuspehom. Jer vas prilagođavanje žulja, pritiska i steže. Trpite i mučite sebe ne bi li se uklopili u
When I’d take your hand, And sing you song, Then maybe you would say, Come lay with me love me, And I would surely stay. Šuštalo je lišće u vreloj letnjoj noći. Blagi vetar grlio se sa akustičnim zvucima koji su zavodili predaleke zvezde. Kosti se prikrade misao. Samo budala ne bi uživala. Noćas. U
