„Taši taši tanana..“ pevam dok ih uspavljujem. Reči same teku, više ni ne razmišljam o redosledu. . Kako bi bilo lepo da i meni neko peva uspavanku dok ne zaspim. Dok spokojno ne utonem u san. Da se na trenutak vratim u bezbrižnost detinjstva gde se lepše i mirnije spava. „Taši taši mamika, spremna ti […]

Imala sam tu neopisivu sreću da prvi put u životu budem na pravom mesto u pravo vreme i što je najvažnije, u pravoj državi. Po prirodi, slobodna ptica povrh svega, koja gine za slobodu i daje se za nju, ne znam kako bih izdržala da sam bila u nekoj drugoj zemlji za vreme ludila zvanog

Probudila sam se tužna. Očiju punih suza i nekom neobjašnjivom težinom na srcu. Zraci sunca koji su se vešto probijali kroz roletne, nestali su. I nebo je tužno. Danas ćemo plakati zajedno. Pokušavam da usporim, ali automobilima se žuri. Iz jednog takvog, iako je rano, trešti dobra stara „Sve još miriše na nju“. Osmeh se

Poštovani zaposleni u Kul Mestu, Iskazujem veliko interesovanje za ostvarivanje poslovne saradnje. Još od malih nogu, bavim se pisanjem. Moje iskustvo bazirano je na pisanju drama i kopirajtingu, a zanat sam stekla, kako na fakultetu, tako i na kursu kopirajtinga i radu u nekoliko marketinških agencija. Ovom prilikom bih navela jednu anegdotu vezanu za moju

Vladimir je nakon dva, tri neuspela pokušaja uspeo da napipa prekidač na radiju i iritantna božićna pesma Bobija Helmsa je konačno umukla. Narednih nekoliko minuta, žmureći je ležao u krevetu i nadao se da će se nekako ispostaviti da se tog jutra, zapravo, nije probudio.  Ustajanje je za njega predstavljalo junački podvig. Nakon što bi

Takav jedan čovek, koji ima odgovor na sve, sreće se zaista retko. Moglo bi se reći da ćete, ukoliko baš budete imali sreće, jednog takvog sresti jednom u hiljadu i po do dve hiljade godina. Ali, i kada ga budete sreli, morate posebno da obratite pažnju na njega, kako ga ne biste slučajno pobrkali sa

Devedeset i devete u proleće NATO bomba pada pravo u miljakovačku šumu, na kasarnu, u neposrednoj blizini prvog stana mojih roditelja. Eksplozija odjekuje kilometrima, a od udara pucaju stakla na prozorskim oknima moje spavaće sobe. Sve se razbija u paramparčad i delići stakla i razbijene dečije mašte se zarivaju pravo u jastuk mog kreveta. Srećom, te

Prvo što je Natalija uradila tog jutra je ravnomerno nanošenje korejske maske od crnih algi na svoje lice. Kao mala imala je problematičnu kožu i, uprkos svim nadama da će se njena koža iščistiti, stvar je ostala ista i u njenoj trideset i drugoj.  Ne bi se uopšte bunila kada bi tog jutra crne alge kao

Ponekad imam utisak da čitavog života stojim u jednom mestu, dok svet oko mene bruji, svira, šljašti i okreće se. Okreće se i nikada neće prestati, a ni najmanje ne mari za moj stav ili učešće u njemu. Od svega toga čoveku ume da se zavrti u glavi i da mu se povraća, kao na

Dečko ima 28 godina. Dečko ima vetar u kosi. Dečko ima plavu torbu oko struka. Dečko ima i ime. Ipak, dečka niko ne zove imenom jer njegovo ime nije od značaja. Oni imaju imena, dečko ih sada već dobro zna jer ih služi već neko vreme. Dečko radi od 7 do 7. Tako je birao.

Stojimo kraj kuhinjskog prozora. Toplo je. Leto je. U prizemlju zgrade komšije diskutuju o letovanjima koja uzbuđeno planiraju kako bi im se životi na kratko promenili. Pita me ko su ljudi u prizemlju. Kažem da su to komšije i da jedna od komšinica ima baš lepu haljinu na tufne. Pitam ga da li voli tufne. Kaže

Sedeo je dugo sam na železničkoj stanici u hladnoj, gotovo praznoj prostoriji namenjenoj pušačima, čekajući voz. Jedan mladi par koji je sedeo preko puta njega pričao je jezikom koji on nije razumeo. Smeškali su se onako kako se mladi ljudi inače cerekaju zbog svakakvih gluposti. Mogao se kladiti da je njima vreme čekanja mnogo brže