Danima je crtala leptire na zidu i bojila ih u plavo. Njena soba je ličila na vrt slobode, u kojem se izgubim svaki put, kad otvorim vrata. Učile smo jedna – drugu da je mašta jedina stvar koju nam niko ne može oduzeti. – Zašto baš leptiri Luna, upitala sam je? – Jer me oni […]
Летњи распуст је прошао неуобичајено брзо. Све време смо били код оца. Отац је изненада изгубио тај муком сречени посао, па је имао времена на претек. Мајка је нашла новог дечка и све време проводила код њега. Деда је био на мору, радио у неком ресторану и за два месеца јавио се четири пута. Баба
Носогор Пилу се окрену и учини му се да је негде погрешно скренуо. Ништа што је његово крупно око могло да види није му било познато. Затрепта још једном својим дугим трепавицама и уздахну. – Сто му заврнутих репова антиполе! Мрско му је било да се враћа и он храбро крену у непознато. Тумарао је
– Мама, опет су јој су угасиле очи. – Не брини, само буди стрпљива. Вратиће се светло у њих. Само буди стрпљива. – То кажеш мени, или себи? Мама је погледала у уско лице своје девојчице. Није никад помислила да ће имати овако уско лице док је била мала. Округла, светле пути, коврџа боје меда
Otac bi nas uvek požurivao kada bismo kretali negde. Mama bi baaaaš u tom trenutku shvatila da mora da ušije čarapu i da kane malo laka za nokte da se rupa ne proširi. Brat bi se baš tada zaigrao a ja bih bila izgubljena u vremenu i prostoru, opasana zidinama u sobi ogledala. To je
Tricikl piči. Puste ulice prekrivene blatom iz šume, ljudi vuku drva, grabe se. Valja se spremiti za zimu. Po poljanama po koja krava mršava i u sreh. Piči tricikl preko blata, preko izmeta konja. Maleni vozač tek izašao iz pelena pozdravlja komšiluk. Od kuće do prodavnice nema ni pedeset metara ali vreme se zaustavi svaki
Zdravica Bila je to još jedna od onih hladnih, ratnih slobodno mogu reći gladnih zima. Zašto Bog uvek ugodi, da kada naiđe jedno zlo, pod ruku mu doda još nekoliko nikada mi nije bilo jasno. Škripa snega pod nogama, naleti oštre košave i debeo led na površini reke nisu hteli da popuste iako je već
Jednog lepog jesenjeg dana, dok je dremao ispod pečurke, osećajući prijatne tople sunčeve zrake na svom telu, pužić Miša je maštao o listu deteline koji je u tim momentima poželeo da okusi. Iznenada, neobična vrelina oprlji njegovo telo i on se prenu iz sanjarenja. Kada je otvorio oči nije mogao da poveruje. Njegova kućica je nestala.
Kiša je padala celu noć, ali je dan osvanuo blistav i prepun sunca. Hana je, uz veliki napor, odbacila sećanje na snove i na mamin osmeh iz kog su izvirivali zastrašujući, vučji očnjaci. Krišom je uzela dedine velike makaze iz fioke u hodniku i neki prašnjavi kanap iz šupe. Razmišljala je gde da pronađe staru
Откада знам за себе, у мојој се кући говорило да је деда порочан човек. Баба је стално викала: „Сваког јутра он мора нешто да попије. Па још пали и те цигаре, увек ми смрде све завесе.“ Највећи проблем се стварао када комшиница Марија дође на кафу, па онда случајно, кроз причу, дода да њен Митар,
Jesen je počela naglo i razvijala se nekontrolisano. Dan za danom je pljuštala kiša i tmurni oblaci su opsedali vidik kojim se volela opijati sa prozora svoje sobe. Nije ni čudo što joj je raspoloženje bilo grozno. Umesto slika spoljašnjeg sveta, pred očima joj je promicao film njenog života. Siva ulica i bljatnjavi sokaci. Sivo
Postojala je ta neka stara kruška u dvorištu njenih roditelja na koju nikad nije obraćala naročitu pažnju. Drvo je bilo veliko i čvornovato, a zbog starosti je slabo rađalo. Kruške bi vrlo brzo nakon što bi dostigle određenu veličinu padale na zemlju i onda bi ih njena majka sakupila i od njih napravila marmeladu, a
