Toliko je razgovora koji se nisu dogodili, a svaki put sam ih proživela. Znaš — Mi postojimo sročeni u nekom nerešivom kodu, koji se gasi svaki put kad ruke požele nešto više. Više od onoga što imamo. Jer mi smo tama, koja pokušava da postane svetlost, begom u dubine senki. Ti si sve ono što […]
Kad me ne bude zagrli sve tužne ljude, pokloni im cveće i jedno Sunce, da ih greje. Ne daj, da im srce promrzne ne daj da duše zalutaju, ne, one, koje žive za ljubav jer veruj, te se najlakše izgube. Ne umeju one u ovom svetu da lete, žele , ali ne znaju kako. U
Držala sam je za ruku, dok je uživala u šećernoj vuni i poskakivala nasred Slavije. Uživala je u svakom trenutku i radovala se danu, Suncu, životu. Tada sam znala da sam uspela u svom najvećem poduhvatu. Biti majka. – Upitala me je šta je život? – Život je sve ono što proživiš u trenutku, danu
Danima je crtala leptire na zidu i bojila ih u plavo. Njena soba je ličila na vrt slobode, u kojem se izgubim svaki put, kad otvorim vrata. Učile smo jedna – drugu da je mašta jedina stvar koju nam niko ne može oduzeti. – Zašto baš leptiri Luna, upitala sam je? – Jer me oni
Kad mi nedostaješ, ja pomislim na sve ono što imamo. Setim se onog keja, Ade i kamenčića, lešnika u nekom naizgled poznatom gradu. Svih onih rastanaka koji su morali da se dogode, inače ne bismo znali šta je ljubav. Svih onih večeri provedenih negde daleko od ljudi. Uz ulične svetiljke. I samo jednu želju. Još
Možda samo večeras razgovor, nije boleo jer sam ga vodila s tobom i bio je miljama daleko od onih, što traju čitav sat i po dok izgovaramo hiljadu i jednu reč koju ćemo zaboraviti, nakon što prekinemo poziv. Znaš, da ne volim pozive koji traju satima i da uvek biram reči i poruke koji stanu
Treba nam da ostanemo ono što jesmo ti meni, i ja tebi, da možemo jednom sve to prepričavati imenima koje smo birali, u putu za Dubrovnik. Treba nam kafa svakog dana posle četiri, grafit na zidu Nedostaješ mi, kasetofon u praznoj sobi i boca vina, da lakše dočekamo jutro. Treba nam onaj put u Peru
