Немој да пијеш из тог пехара пуног отрова. Немој да слушаш крике невиних. Не шаљи им вољене код Бога. Велики је то грех.   Нема потребе за мржњом. Нико од ње није имао користи. Немаш право да судиш другима,да глумиш Бога.   Зато немој,молим те,немој да пијеш из тог пехара пуног отрова. Живот је дат […]

Kad dođeš do zida na kraju puta, I stazu iza tebe proguta tama, I ne očekuješ ništa od sveta, Sveta u kome više ničeg i nema.   Kad život zaspi i iščezne sva svetlost, Ostane samo praznina večne noći, Tada pred licem smrti pokaži hrabrost, I veruj u ono što ne može doći.   Reci

Evo reke i mosta preko nje. Evo nas opet kao nekada, Izgovaram reči, Koje nisam izgovorio, I čujem odgovor, Koji  nisam čuo. Plačem za mrtvacem, Kog sahranih ovde, Jer život je kratak, Ma koliko dugo traje, I čovek je kukavica, Koliko god da je hrabar. Eno nas ponovo, Pratimo reku u tamnu noć.

Kao Sidarta pod smokvinom granom, Tražeći ništa koje objašnjava sve, U tami izgubiti sebe i svet, Sahraniti sve misli, dobre i zle. Kao Aleksandar marširati dalje, I ostavljati krvave tragove. Kao krstaši daleko od svog doma, Osvajati utvrđene gradove, Ne znajući gde je kraj. Kao Mojsije na Božijoj gori, Pred grmom koji gori a ne

Динг,динг,донг чују се звона. Тап,тап,тап пада снег. Хи,хи,хи смеју се деца јер долази Божић. Сијају,сијају украси на јелци зеленој. Миришу,миришу,топли колачи са циметом. Чаролија не престаје. Магија не нестаје. Јер у овој ноћи,долази Божић.

Шта видиш кад погледаш у моје очи. Можда сузе. Не,нећу плакати због тебе. Нећу у инат. Од сада ће у мојим очима да буде ватра. Одлучност. За борбу кроз живот.   У мојим очима неће бити туге за тобом. Било је туге. Превише туге. Али ми је она досадила. Сада ће на њеном месту да

Небо се чисти. Прозор чека перача. Свраке црне, не виде им се флеке. Распарчана светлост толико нам значи. Више него кеш, више него пластика, више него крипто. Ко ту себе самог вара?   Варалица лица губи.   Стилска крила, сан о лету, посебан осећај као тема за подкаст расправу. Руке дижемо високо. Не предајемо се,

Hiljade zvezda patrolira kroz noć Sa sićušnim anđelčićima pristižu Elem, iz tajanstvenog kuta svemira, A prašinu jednorozi krilati podižu;   Svu od supernova, nebula i maglina Te krišom u sobu se ušunjaju Donose stih, i miris daljina Pod jastukom se vašim skrivaju.   I lahor je s mesečinom ćutljiv Taknuo vašu kosu plamenu Sveopšte zbunjen

Želim da zaspim, Da živim hladoću večite zime, I da u tišini dočekam onaj dan, Kad će mi svi zaboraviti ime.   Želim da zaspim, I da prespavam eone koji će doći, Da ne čujem munju i ne vidim krv, Teških i beskrajnih dana i noći.   Želim da zaspim, Da vidim dan kad će

I sve ostaje. I sve postaje. I sve odustaje. I sve pristaje. I sve nedostaje. I sve posustaje. I sve prestaje. I sve nestaje.

Na stazi tvog traga, srce korak prati, plamen tvoj ljubavi u meni ne gasi se nikada. Bol zbog tvog odsustva u duši mi tinja, sreća s tobom je bila i ostala u sećanju.   Želja za tobom u meni beskrajno raste, ostvariti je nemoguće ali ne prestaje. Ti si svetlost koja mi obasjava dane, bez

Zvezde su se noćas slile dok su dečije glave snile. Švrljale su svud po svodu k’o što kiša hrani vodu. Igrale su tad po mraku blještale po noćnom zraku! Igranku su svoju svile Vasionu osvojile! Nestvarno je vazda bilo sazvežđe se promenilo! Događaj taj beše skrit sav u mraku tajnovit. Od očiju naših skrile zaveru