noćas, negde oko pola jedan šaku šarenih pilula u jednom potezu progutao sam ne bih li zaboravio tvoj lik porcelanske lutke oči plave kao duboki okean   noćas, negde oko pola dva bocu francuskog šardonea u dva poteza popio sam ne bih li pripomogao šarenom koktelu da zamuti tvoj lik dovoljno da ga više ne […]

Jednog dana, možda u sredu, ili četvrtak, Otključaćeš vrata malog stana,Bacićeš torbu na pod zajedno sa Socijalnim osmehomI ona će jako tresnuti o parket – Puna je sitnih priča ljudi,Priča koje si danas sakupio, Ili onih koje su tu već neko vreme.Ta torba ti je slomila rame.Jednog dana, možda u sredu, ili četvrtak, Zalupićeš vrata malog stana Time zatvorivši sebeZajedno sa

  Napisao je jedared iz šale Hemingvej najkraću priču na svetu velike tuge a tek je stih jedan ,,Na prodaju. Cipelice za bebu. Nenošene.” šest reči   a koliko je cipelica nenošenih u blatu koliko cipelica raznosi granata a ne piščev barmen uklanjajući ispisanu salvetu sa šanka premeštajući je u istoriju   koliko malih nogu

Moja ulica nosi nadgrobnu ploču boje avgustovskog neba Oblika kofera za prekookeanska putovanja Ime izumitelja utisnuto je u dva reda Jedan ispod drugog Danas nema nekih slova Vetar ih je u zalogajima obrisao Pa deluje na pogled kao štamparska greška Tu je nekada cvetala i blagorodna kajsija sa bodljikovom žicom oko struka Za koju je

On tebe sanjaČula sam ga više putaU snu kako izgovara tvoje imeBunca nešto NeNe zaboravi me Kažem ti iskrenoNe preuveličavam ADobro sadSanjao me je i tadKad sam ga čekala satima da odgovori na porukuIli kad se vraćao u 5 ujutru prljave košulje Sanjao me je i noć preDa sam ga ostavilaAli to nije bio sanSamo

tekla si kroz mojevenekao krvbila si mojpotok zivotamoja crvena rekabila si mojglasljubavibila si moje okobila si moje nebobila si moj spasbila si jai ja sam bio tibili smo jednoa sada vise nismoniti cemo bitizasto?tvoj miris vise ne osecamtvoje lepote nemadobila si krilai odletelatako tako visokodostigla do zvezdaa ja do tebene mogu da stignemnemam snagejer si

potrazi memozda me i nadjesnegdegde nije sve istou drugoj dimenzijinegde gde nema ljudiostalih ljudigde smo samo nas dvojekao adam i evau rajuali rajbez greharaj koji ce sa tobom trajati vecnooprosti moj greh

reanimacija naučne erotike iznenadna smrt naglo i očekivano nekada smo bili zdravi puc-puc kokice pucaju sjednimo natoči krvi valjda smo ljudi neke teče niz grlo započnimo reanimaciju položeni na bok gravitacija suprotnog smjera jesmo li sigurni u ovom ludilu tresu nas po ramenima neki zvukovi odzvanjaju jesmo li dobro jeste li dobro jesi li dobro

O prećutanim rečima ne mogu da pišem. Zbog prećutanih reči ponekad plitko dišem, uzalud se trudim da ćutim tiho, kad mi reči izviru kroz stisnute zube. O prećutanim rečima sanjarim noću, prećutane reči uvlačim u svoju samoću, prećutane reči su izvor nadanja mojih prećutanih reči više se ne bojim. Prećutno nikad ne klimam glavom prećutno

Spasi me od mene same, ove tuge goleme što u srce mi se sjati. Sakrij me od kiše ovih teških misli u noći, od uragana bola u samoći. Spasi me od mojih zveri što u sumrak u telu mi se rode, što me u nemir vode. Spasi me od cvetnih požuda, ovaj vetar greha u

palim poslednju cigaretu dok pretrpavam kofere krpicama i ostacima svega što sam bio ovde tablete za migrenu ponesi, tamo gde ideš duvaju jaki vetrovi, majčin vuneni šal, tamo gde ideš je studeno nema onog obećanog sunca uzmi sve ono što ti je ostalo, razbacano po plakarima i ostavi život ume da iznenadi, budi spreman karta

Kad poslednji takt naše pesme utihne I tišina ispuni plesnu dvoranu Hoćemo li plesati još minut ili dve Kao što smo nekada u našem stanu?   Kad više nikog nema muziku da stvara A glasovi se pretvore u šapat nemi Neka se čuje još samo tvoja gitara Poslenjih par akorda posveti samo meni   A