Јесен сања у нијанси боја
између прстију
без топлине
откад минула је радост моја.
У даљину снова
нечујно је тонула
преливајући се из живота.
Зато је јесен тужна,
јер ме увек сети на чежњу
која се не може вратити.
Пољубила је моју душу нежно,
отишла угасивши сваку звезду.
У ноћ, тиха као лист
који руши се на Земљу,
остао је отисак пуст и вечан.
И једини бол корак је жив –
спознаја коначна.
