Na Ivici Života

8. poglavlje

Tadija se približio krevetu, spustio se tek toliko da spusti dlan u moju kosu. Prstima je nežno milovao moje čupave pramenove i utisnuo poljubac u moje zatvoreno oko. Znala sam da se oprašta od mene, da kao i svih ovih osam meseci koliko smo zajedno, negde odlazi i ne voli da se oprašta dok sam budna. Ovoga puta nisam mogla držati oči zatvorene i praviti se da spavam, kada me je sustigla ogromna briga za njega, više nego inače. Neki loš osećaj u meni se probudio prethodne noći i nikako me nije popuštao. Znala sam, naravno, čime se Tadija tačno bavi i da ponekad mora da izostane i ode u toku noći, jer ni on nije voleo da se oprašta od mene. Naglo sam otvorila oči i očajnički omotala ruke oko njegovog vrata. Šmrcnula sam.

„ Spavaj, Barbara.” Njegov glas je kruto zvučao, a lice nije moglo da sakrije da je i njemu žao što se razdvajamo.

„ Ne mogu.” Ponovo sam šmrcnula. „ Odlaziš. A ja imam tako jak pritisak u grudima i ružan osećaj koji ne mogu da potisnem.”

„ Ne volim da se opraštam od tebe.” Palcem je obrisao suze u uglu očiju i onda spustio čelo na moje. „ Volim te, Barby. Tako snažno.”

„ Volim i ja. Jednako snažno.” Podigao je čelo, nosom protrljao moj, dodirom mi obećavajući ono što mi je potrebno, a nije mi dovoljno.

„ Tadija. “ Više ne mogu suzdržati plač.

„ Dobro sam. Biću dobro. “ Spustio je usne na moje mokre obraze i svaku suzu pokupio usnama. „ Nemoj plakati, Barby.”

„ Kažeš kao da sam prava plastična lutkica bez osećanja. “ Pokušam se našaliti. „ Bojim se, Tadija. Ne želim da..” Ne završim rečenicu do kraja, koja mi opseda misli konstantno.

„ Nije dovoljno da ti obećam. Moram da se potrudim da to obećanje ispunim. Ne volim da obećam, nešto što nije u mojoj moći, a da prekršim obećanje ne volim. “

„ Jebi se, Tadija. “ Pogledom ga molim da mi obeća.

„ Je l’ te boli stomak?” Slobodnu ruku spusti na moj stomak i povuče majicu tako da dotiče golu kožu.

„ Ne. Trebalo je da dobijem, ali nisam. “ Izustim tiho. Prsti mu šaraju prema mojoj osetljivoj tački i podižu gore kod pupka. On se ceo prebaci preko mene, i ućutka me jednim nežnim poljupcem u usne. Potom me ljubi uz duž obraza, sve do predao između vrata i uha.

„ Vratiću se tebi. Zato što sada imam razloga da se vratim.” Nije bilo emocije koje nisam osećala u tom trenutku. Od tuge, straha, ljubavi, do poštovanja. Privukao me je tako da mu sednem u krila i zagrlio me. Nos spustio u moju kosu i duboko udahnuo. Stezala sam ga oko vrata, kao da mi život zavisi od toga.

„ Daviš me.”

„ Molim? Ja se brinem za tebe! A ti mi kažeš, da te davim?”

„ Rukama.” Promrmlja. „ Popusti stisak, Barby.”

„ Aham, to.” Popustim stisak i slatko mu se nasmešim.

„ To.” To izazove glasan osmeh na mom licu i on se isto prijatno nasmeši. „ Lezi Barbara. Uskoro moram da krenem.”

„ Ne želiš da se oprostimo?”

„ Ne! Nikako ne želim da plačeš, i da se brineš zbog mene.”

„ Znaš da ću svakako plakati i puno brinuti?”

„ Znam. Samo što ja neću gledati tvoje suze. “ Skloni mi šiške s čela i utisne nežan poljubac.

„ Nedostajaćeš mi.” Govorim mu.

„ Taman će ti proći tetka iz crvenke.”

„ Nije još ni stigla.”

„ Ali će proći.”

„ Tadija stalno ti govorim da ne traje uvek dva dana.” Spusti me u nazad u krevet i prekrije me crnim svilenim prekrivačem.

„ Barbara ostaću više od dva dana, nikada ne znam koliko će trajati i kada ću se vratiti. Matija ti je ovde u zgradi, ako ti nešto bude trebalo, slobodno ga zovi. Imaš brojeve i od ostalih, ali Despota i Miloša nemoj zvati, takođe nisu tu.” Pomazi me po kosi i ustane sa kreveta. Posmatram ga kako odlazi od mene, ležim u tišini i tek kada budem sigurna da je otišao, briznem u plač. Kada se smirim, rešim da ustanem iz kreveta, jer svakako neću moći da zaspim. Odlazak u kupatilo podseti me još nisam dobila, i da mi sve ukupno kasni desetak dana. Prvo što pomislim je na trudnoću, ali nisam sigurna da li to želim u ovom trenutku. Tadija i ja, jesmo u nekoj ozbiljnoj vezi, sa s obzirom na to da smo osam meseci zajedno i da ga ja vidim kao partnera za ceo život. A on nije čovek koji tek tako ulazi u veze i znam da mu značim, ali beba.. to nije u mom planu, trenutno, a verujem ni njegovom.

Obučem se na brzinu. I brzo izletim iz zgrade. Apoteka je svega pet minuta udaljena, a kako ja nervozno hodam, čini mi se da sam stigla za minut. Kada uđem unutra, nervozno lomim prste i još nervoznije hodam nazad prema zgradi. U ruci držim jedan test, dok su mi ostali u kesici, čisto da budem svesna onoga što me očekuje. Kod lifta sretnem nasmejanog Matiju koji se ukoči kada me ugleda.

„ Je l’ to ono što mislim da jeste?” Prstom pokaže na test u mojim rukama.

„ Da.”

„ Brzo. Idemo da proverimo.” Obuhvati me prstima oko nadlaktice i vuče prema liftu.

„ Matija polako! Mogu sama da obavim to.”

„ Nema šanse da te ostavim samu.”

„ Dobro.” Ćutim dok ne uđemo u moj stan i onda oboje bledo gledamo u ono u mojim rukama.

„ Nervozna sam.”

„ I ja sam.” Kaže kao da on mora da proveri je li trudan. „ Ja da pišam na taj štapić ništa neće pokazati! Zato kreni više.”

„ Koji ti si debil.”

„ Boks devojko, idi već jednom.” Pokrenem se.

„ Nemoj mi stajati ispred kupatila.”

„ Neću čoveče.” Odmakne se dalje. Uđem u kupatilo i nervozno posmatram testove koje treba da mi pokažu trudnoću ili negativno ishod. Čujem u pozadi Matiju: „ Jao, ne mogu ja ovaj stres.” Što mi dođe slatko, ipak se ta magareća luda glava brine za mene i možda dete njegovog druga. Napokon uspem odraditi kako treba i izađem iz kupatila.

Matija i ja, sedimo na kauču već pet minuta i buljimo u ona tri testa. On dohvati jedan i pokaže mi.

„ Dve crtice.” Kaže mi kao da ne vidim i sama.

„ Trudna sam.” Obavestim ja njega, a više naglas govorim sebi.

„ Trudni smo?” Pita me.

„ Nismo ti i ja trudni.”

„ Pa nismo! Tadija i ti ste.”

„ Konju! Samo sam ja trudna! “

„ Misliš da trebaš da piškiš na još testova? Ovi svi pokazuju isto. “ Osmatra on to i nemo klima glavom.

„ Ne treba. Trudna sam.”

„ Imaćemo šest beba.”

„ Gde si to video?” Uplašeno ga pitam.

„ Pa vidiš, čoveče.” Podigne i ostala dva testa. „ Dve crtice na tri testa, to su šest beba.” Opalim se po čelu i ne verujem šta mi govori.

„ Crtice pokazuju trudnoću!”

„ Nema šest beba?”

„ Ne, Matija, nema.”

„ Ali ima jedna?”

„ To ne znamo sigurno.”

„ Moramo onda kod ginekologa, zar ne?”

„ Ja! Ne ti!”

„ Pa, dobro. Idem s tobom!”

„ Svakako moram.”

„ Beba je tek zrno graška, a već me je naterala da se userem od straha. Sav sam zbunjen.”

„ Matija odvaliću ti pesnicu i vratiti te na fabrička podešavanja.” Ljuto izustim. „ Ja treba da sam uplašena zbog trudnoće i same činjenice da u meni raste beba, a ne tebe da smirujem.”

„ Brineš se zbog Tadije?” Klimnem glavom. „ Konjina je to, neće mu biti ništa. Prošle godine je dobio tri metka na leđima i evo ga nije mu ništa.”

„ Baš si me utešio, debilu.” Udarim ga dlanom po ramenu. „ Otišao je jutros. “ Suze mi odjednom navru na obraze.

„ Boks devojko nemoj plakati.”

„ Misliš da želim da cmizdrim? Ne mogu da se zaustavim.”