3. poglavlje
Suicidalne i homocidalne misli bi nagrnule bez poziva
svakog dana. Bilo gde i bilo kad. Želeo je da završi sa
svime jer je znao da je egzistencija svega besciljna i
besmislena. Činilo mu se kao da sve postoji u nekoj
malenoj tački u vremenu iz nekog nepoznatog razloga
samo da bi nestalo. I kad nestane to nekakvo biće u
ontološkom smislu, ono dugo vremena posle toga neće
postojati.
„Iz ništavila u fizički svet“, u sebi će, otpivši još malo,
„iz fizičkog sveta nazad u ništavilo.“
Otkako je Elias otišao, samo je sedeo skljokan u fotelji i
pušio, cirkajući viski tu i tamo. „Ali prevelika sam
kukavica da bih se ubio“, lančani misaoni niz se
nastavio, „nemam petlje, ali opet… verovatno bih skupio
petlje da uradim to kad bih nekog drugo… –
Zazvonio je telefon, uplašivši ga. Čaša sa pićem je pala
dole, završivši svoju karijeru. Preskočivši staklene
delove, došao je do telefona na zidu i otvorio vezu
dizanjem slušalice.
–Halo? –Halo, Benisio. Elias je.
–Hej. Drago mi je da niste zaboravili za poziv.
–Naravno da nisam. Šta radiš?
Benisio je uvrtao spiralni kabl telefona oko prsta.
–Ma, evo, razmišljam, tako, o svačemu.
–Filozofiraš? –Moglo bi se reći – kazao je basista.
–Nemoj previše. Od filozofije se može poludeti.
–A od matematike?
Kratka tišina.
–Ne, ne bih rekao. Uglavnom nije slučaj.
Obojica su ćutali neko vreme, sve dok Elias nije razbio
tišinu. –Nego, što se tiče…
–Hibiskusa, da – preseče ga Benisio.
–Da, toga. Slušaj, taj cvet odnosno biljka…vrlo je star.
–Ili stara.
–Još ga je moj otac imao – nastavio je gospodin
Doroteos – dosta ga misterije okružuje. Kad smo se
preselili u Italiju pre trideset dve godine, on ga je poneo
sa sobom. Voleo je taj cvet. Govorio je meni i mojoj
majci da je mističan.
–U kom smislu?
–Tvrdio je da biljke mogu da razumeju ljudske misli i
osećanja i slično.
–Odakle ga je nabavio?
–Ne znam, nikad nam to nije otkrio.
Benisio je uspeo čuti preko žice zvuk tečnosti kako se
rapidno spušta u nekakav sud. Pretpostavio je da su
konjak i čaša u pitanju.
–Zašto ga niste odneli sa sobom? – on će – Ipak je Vaš.
–Nisam siguran, Benisio. Možda zato što me podseća na
ono što se kasnije dešavalo. Al’ ne bih mnogo o tome.
Moj matori je bio opterećen hibiskusima a kasnije i
ostalim biljkama. Postao je pravi botaničar. Međutim,
deset godina pred kraj života je poludeo. Samo je slikao
cveće i flamingoe. Moja mama je krivila taj hibiskus.
Govorila je da je moj otac postao opsednut pa čak i da je
pričao sa cvećem, travom, drvećem. Pride sam i sâm
imao više prilika da ga zateknem u takvom stanju.
–Šta se desilo sa njim?
–Umro je u ludari. Da li je taj hibiskus zaista razlog
tome, ne znam. Deluje mi nelogično da neko poludi od
cveća.
–Čime se bavio Vaš otac, gosn Doroteos?
–Daktilografijom. Eto, u tom stanu koji mi je ostavljen
ja sam ostavio taj cvet. Tvoj je. Lepo izgleda, ali tvoj je.
Ne treba mi.
–Pa, ako Vam je za utehu, ja ne pričam sa hibiskusima.
Zalivam ga kad se setim i dobar je ukras. A i proizvodi
kiseonik.
–Mislim da nisi do kraja iskren, Benisio.
Benisio je zaćutao. Pogledao je u hibiskus.
–Otkud Vam to?
–Pa, mislim da ti je bliži k srcu. Ipak si sam a i biljke
mogu kompenzovati nedostatak ljudskog društva.
–Ne brinite, gosn Doroteos, neću završiti kao Vaš otac.
–Pa, možeš uvek napraviti čaj od njega.
Nasmejali su se, pozdravivši se u sledećem trenutku.
